Novi talas u muzici
Tri kultne grupe: Šarlo akrobata, Idoli i Električni orgazam

Fotograf Miladin Jeličić Jela, čovek koji pre dvadesetak godina nije propuštao klupska dešavanja, smatra da su na noćni život tog doba pre svega uticali neki društveni i politički događaji. Posle Titove smrti, kaže, mnogo toga se promenilo. Bile su otvorene mogućnosti za drugačije načine umetničkog izražavanja i "u vazduhu se osećao neki polet". Tada, priča Jeličić, nisu se baš svugde mogle kupiti strane cigarete i piće, ali standard je za mnoge bio na zavidnom nivou. Pozitivna energija u društvu neminovno je dovela do izliva kreativnosti, pre svega u likovnim umetnostima i muzici. Dobre vibracije emitovane su iz Studentskog kulturnog centra koji je bio polazište i odredište najznačajnijih umetničkih poduhvata. Bilo je to mesto druženja i razmenjivanja ideja. Odatle, posle učestalih svirki, kretalo se u grad. Novi talas u muzici uspostavio je "vladavinu" specifičnog urbanog duha i odredio pravila kojima je Beograd noću disao. Na sav glas se govorilo o albumu "Beograd - paket aranžman" koji su 1980. godine snimile i godinu dana kasnije zajednički objavile tri kultne grupe Šarlo akrobata, Idoli i Električni orgazam. Baš u SKC-u često su nastupali i hrvatski rokenroleri (Film, Haustor, Azra) čime je na muzičkom planu uspostavljen most Beograd - Zagreb.
- U klubu Fakulteta dramskih umetnosti koji je otvoren 1980. godine održani su prvi koncerti Idola, Filma i drugih aktuelnih bendova. Pored domaće novotalasne muzike zaštitni znak kluba bile su pesme Igi Popa, Rollingstones, Clash, Blondy i postpank grupa. Šteta samo što je radno vreme bilo ograničeno. Tako smo se nešto iza ponoći uvek pitali gde bismo mogli dalje da idemo - priča Miladin Jeličić.
Izbor nije bio komplikovan pošto su se dovoljno često priređivali žurevi u ogromnim stanovima. Posle zagrevanja na FDU, kolona od tridesetak(!) automobila krenula bi u pravcu mnogima nepoznate adrese na kojoj se lumpovalo. Naš sagovornik, u čijem stanu su se takođe organizovale žurke, objašnjava prisustvo brojnih "padobranaca" činjenicom da su se ljubitelji kućnih zabava manje-više poznavali, odnosno poticali iz sličnog miljea i retko se dešavalo da na vrata pokuca neko nepoželjan. Slične utiske deli i Vladimir Đurić Đura, dramski pisac i muzičar koji tvrdi da je noćni život s početka osamdesetih bio najživlji na ulicama u centru, od SKC-a do Kalemegdana.
- Kafići su bili interesantni u periodu od maja do oktobra. Svakog leta su se menjale bašte u trendu: SKC, Manjež, Madera, Godo fest. U diskoteke se išlo u ponoć i ostajalo dva-tri sata. Veče se završavalo na žurkama - primećuje Đurić.
Nepisani kredo koji određuje večernji izlazak sažet je u konstataciji da uvek postoje lideri, najčešće dobro situirane osobe koje diktiraju način zabave, i oni koji ih slede. Kreatora i pratilaca u ovoj oblasti osamdesetih nije bilo malo. Merilo uspeha u društvenim krugovima pozera i šminkera bilo je, između ostalog, i mesto izlaska. Svi važni segmenti socijalnog položaja (mesto stanovanja, poreklo, putovanja, kontakti, posao) tako su se reflektovali i na izbor diskoteke ili kluba, koji su takođe na određen način govorili o nečijoj ličnosti.
- Još tada se uspostavila podela koja uz izvesne izmene važi i danas: s jedne strane postoje prostori koji privlače kriminalno-privredno-estradnu elitu i oni namenjeni bogatoj i buntovnoj omladini koja prezire malograđanštinu - objašnjava Olivera Pavićević, sociolog.
Obavezna stanica na putu avangardnog buntovnika bila je (pa i danas jeste) Akademija. Ovo je, može se reći, jedini klub u Beogradu koji među određenom "klijentelom" ima kultni status. I to je jedno od malobrojnih sastajališta koje je podelilo mlade - na one koji vole takvu vrstu zabave koju Akademija "propisuje" i na one koji u "rupu" ne žele da privire. Voleli je ili ne, ona je bila bitna tačka u odrastanju i sazrevanju nekoliko generacija. Jedino o Akademiji snimljen je film, napisano bezbroj novinskih tekstova i samo je ovaj beogradski klub svrstan među deset najboljih andergraund mesta u Evropi osamdesetih. Klub Fakulteta likovnih umetnosti je svoje zlatne dane proživeo baš tih godina.
Fenomen Akademija stvoren je zvanično 1982. godine. Do tada su u podrumu Fakulteta likovnih umetnosti u Rajićevoj ulici povremeno priređivane svirke i studentske izložbe ili su posle predavanja svraćali budući slikari. Oni su i najzaslužniji što je omiljeno gradsko "podzemlje" zaživelo. Prvo su Akademiju uzeli pod svoje Vlasta Mikić, De Stil Marković, Peđa Gavrović i Srba Travanov, slikari poznati kao grupa "Žestoki". Verujući da u klub ne mora da se odlazi samo zbog ćaskanja i muzike, rešili su da ovde prave performanse i koncerte koji to u klasičnom smislu i nisu bili. Slikar Srba Travanov se seća da su "Žestoki" umeli da dva sata sviraju (improvizuju) neku čudnu muziku. Tradicija neobičnih hepeninga na Akademiji je i kasnije nastavljena i ukomponovana sa tematskim večerima. Primera radi, neposredno posle katastrofe u Černobilu sredinom osamdesetih napravljeno je "Veče zelene salate", kada se ovo povrće našlo na zidovima kluba. To, naravno, nije bio jedini urbani gaf "mejd in Akademija", ali vreme je izbrisalo mnoge dogodovštine i ostavilo prostora samo za one najupečatljivije.

Akademija uvek šokira i provocira
Nezaboravni su koncerti grupa novog talasa

Na Akademiji su nastupale i razne alternativne pozorišne trupe, igrani su novonastali baleti i pantomime, a jedne večeri sredinom osamdesetih je u formi performansa izveden striptiz. Nešto kasnije, 1987. godine, nekoliko Ruskinja je ovde pokazivalo mađioničarske trikove. Akademija je uvek volela da šokira i provocira - priča Slobodan Boba Orlić, muzičar i vlasnik studija "Akademija".
Mračno mesto udaljeno svega pedesetak metara od Kalemegdana bilo je kao stvoreno za nastupe rokera. Nebrojeno puta su tu svirali više i manje poznati bendovi, ne samo iz Jugoslavije. Nezaboravni su koncerti grupa novog talasa. Energija je strujala sa improvizovane bine na kojoj su stajali Ekaterina Velika, Električni orgazam, Partibrejkersi, Psihomodopop, Toni Montano i mnogi, mnogi drugi. Razigrana publika je pozitivno reagovala na inače raznovrstan muzički izbor koji je određenih dana "odzvanjao" Akademijom. Bilo je tu svega - od diksilenda do "ljute" alternative.
Pored muzičara svojim prisustvom "rupu" su bojili likovni i primenjeni umetnici. Priča se da je zidove prvi oslikao Cile Marinković, a "posao" su nastavile njegove mlađe kolege, pa je ambijent stalno menjan i ulepšavan. Crtalo se sprejom, bojilo, kreiralo. Baš takav "art" izgled kluba osvojio je umetničke duše.
- Provodili smo po ceo dan dole. Mi studenti FLU smo se tamo osećali kao kod kuće. Umetnička atmosfera bila je interesantna i onima sa drugih fakulteta. Dolaskom na Akademiju ulazili su u neki drugi svet. Svako ko je bio u inostranstvu video je da i tamo mesta za mlade, vesele i kreativne ljude liče na ovo naše. Osamdesetih u Beogradu nije postojao sličan prostor. Ako ne volite mesing, veštačko cveće i dizajn elitnih diskoteka niste imali mnogo izbora - saopštava Maja Skovran, slikarka.
Na muci su, međutim, bili ljubitelji vibracija koje su se emitovale iz popularnog kluba ako nisu obožavali da - piju pivo! Naša sagovornica se zato teško snalazila. Kao što je red, u identičnim prostorima na Zapadu služi se samo pomenuti napitak i to iz plastičnih čaša (kasnije je asortiman pića na Akademiji neznatno obogaćen). Ali ovo, kao i pivske flaše razbacane po podu, davalo je ovom mestu specifičan šmek. Uz litre jeftinog piva (i još ponešto!) dobro idu skakanje i divljanje, dim u kosi i mrak, rokenrol i "teški" ritmovi. I obavezni bliski susreti.
- Za Akademiju nije važio provincijalni način komuniciranja po principu "samo se gledamo". Potpuno se otvoreno prilazilo nepoznatim osobama i lako su se uspostavljali kontakti - naglašava Dragana Kanjevac, novinar i koautor filma o Akademiji, ono što joj se ovde dopadalo. Slični su impresije i Olivere Pavićević. Ona pamti spontane i originalne prilaze devojkama i neklasična udvaranja svojstvena neobičnim ličnostima koje su na Akademiji počinjale i završavale veče.
- Sam taj milje je pružio i podrazumevao određeni provod. Skidale su se majice, polivalo se pivom, ludiralo. sećam se da je jedan mladić igrao isto kao Princ, čak je po ugledu na pevača nosio crne kožne jakne, nitne i čizme. Na Akademiji je uvek bilo favorita, onih koji su bili zaduženi za stvaranje "otkačene" atmosfere i - posmatrača. Ali svi su želeli da slušaju tu muziku, da se druže i malčice foliraju - skicira Olivera Pavićević portret prosečnog posetioca kluba.
Jedan od pozitivnih poena koji je ova "galerija likova" dobijala čak i od povremenih interesenata bio je vezan za neobaveznu garderobu. Među prvih pet razloga na listi redovnog gosta kluba nalazio se i ovaj: na Akademiji možeš da obučeš šta god hoćeš. To ne znači da je u ostalim diskotekama propisivan smoking i balska toaleta, ali se znalo što je poželjno i kakav izgled je ulaznica za luksuzne enterijere. Mrak u zgradi fakulteta likovnih umetnosti je sve "podnosio". Kao suprotnost i znak buntovništva prema osvetljenim i sređenim prostorima (i adekvatnoj zabavi) Akademija je proklamovala "baš me briga" trend u odevanju i imidžu uopšte. Za neke, međutim, to sve nije bilo tako jednostavno...
- Odlasku u "školicu" su prethodile vrlo kreativne pripreme. U tome su naročito prednjačili studenti kostimografije. Šetali su svoje kreacije i fantazije, specijalno osmišljene za izlazak na Akademiju - kaže Maja Skovran.

Droga uzima danak
Pije se pivo i ostaje do polaska jutarnjih autobusa

- Dolazilo se u namerno iscepanim farmerkama i ležernim kombinacijama. Ta naizgled jednostavna garderoba nije bila jeftina. Ovde nije bilo bitno koju marku nosiš, već da si što ekstravagantniji. Poenta je bilo doći u radničkom kombinezonu, majici sa milion fleka ili košulji neobičnog desena - zapaža Olivera Pavićević.
Akademija je čuvena po ličnostima koje odatle nisu izlazile (ili su tu radile) i anegdotama. Svako društvo koje se tamo okupljalo pamti niz doživljaja, situacija i pričica koje su savršen materijal za sedeljke i evociranje uspomena na temu "kako se nakad provodilo". Priči o provodu u ovom klubu nikad ne bi bilo kraja, ali zato vredi pomenuti osobe bez kojih ovo mesto ne bi bilo jedinstveno. Za osmišljavanje programa u najudarnijem periodu (sredina osamdesetih) bio je "kriv" Miodrag-Mića Atanasković, sada glavni i odgovorni urednik Art televizije. U vreme kada je bio prvi čovek kluba organizovani su brojni hepeninzi po ukusu mladih urbanih Beograđana. Kasnije je njegovu ulogu preuzeo slikar Miomir Grujić Fleka, ličnost koja je po mnogima prva asocijacija na "rupu". O Akademiji je štampan katalog u kome se, pored ostalog, navodi da je to "klub naučenjaka i umetnika okupljenih radi unapređenja i usavršavanja pravilnog korišćenja slobodnog vremena, energije i mišljenja". To je i prva diskoteka za koju su počeli da se dele posebno dizajnirani flajeri (pozivnice) za određene datume.
Ovde su svraćale i znamenite figure jugoslovenskg rokenrola. Dolazili su da sviraju ili jednostavno - za svoju dušu. Miljenik lepšeg pola bio je Milan Mladenović, frontmen grupe Ekaterina Velika, dok je među devojkama epitet najkreativnije i najoriginalnije nosila Margita Stefanović. Beogradske andergraund lepotice su se spuštale u "katakombe" na kraju Knez- Mihailove da bi izbliza videle Bojana Pečara, Gorana Vejvodu, Dušana Gerzića, Sašu Gligorijevića, Kostu Bunuševca... Na Akademiji su se susretali potomci funkcionera, advokata, društvene elite uopšte, kao i oni "obični" mladići i devojke. Tu su bili i pankeri pristigli iz nekadašnjeg "Cepelina" (sa matinea), neohopici iz "F-a" i urbani uspostavljači trendova iz kluba Fakulteta dramskih umetnosti. Mešavina ovako različitih ličnosti i kreativnih energija proizvodila je sve do kasnih osamdesetih mnogo toga pozitivnoga. Onda su pokretači događanja na Akademiji otišli u inostranstvo, posvetili se karijeri i porodici ili prevazišli izlaske do zore. Tada je i droga počela da uzima danak.
Akademija je uvek imala jasnu koncepciju i određenu "ciljnu grupu". To je verovatno razlog što je uz povremena zatvaranja do danas opstala. Iako su tamo devedesetih odlazili neki novi klinci koji slušaju aktuelne avangardne muzičke pravce (uz nezaobilazni tehno i varijante istoga), iako se i dalje pije pivo i ostaje do polaska jutarnjih autobusa, generacija rođena šezdeset i neke, setno se prisećaju "tih dana", tvrdi da sada nije kao što je onda bilo. To je još jedan dokaz da vreme i društvene okolnosti određuju i kvalitet zabave. Osamdesetih su se mnoge kockice složile i uklopile u društveni mozaik, devedesete su donele nešto sasvim drugačije. Možda je zato danas teško zamislite red do kraja Rajićeve ulice kroz koji se probijaju mladići i devojke, željni da zavire u mesto drugačije od ostalih. Akademiju od pre četvrt veka i ovu današnju spajaju još mladi buntovnici, neveliki troškovi provoda i za većinu neverovatna priča da je nekada postojala ideja o prokopavanju tunela koji bi povezivao klub sa "našminkanom" diskotekom "Zvezda" prekoputa.
Ova zamisao se još nije ostvarila, a dve diskoteke, smeštene u istoj ulici, još uvek vezuje rivalstvo, nalik na ono među navijačima dva velika fudbalska kluba. To je, doduše, neobjašnjivo pošto Akademija i "Zvezda" imaju samo zajedničku lokaciju. Enterijer, koncept i publika su im dejametralno suprotni. Ali, 1983. godine kada je "Zvezda" krenula u bitku sa ostalim klubovima velikih (i nepremostivih) razlika bar u izboru muzike nije bilo. Tada se zaista dešavalo da se ostavi garderoba u "Zvezdi" i pola sata kasnije pređe na Akademiju i obratno.
"Zvezda" je uvek imala svoje pristalice i izgrađen imidž. Bila je i ostala simbol "šminkerske" diskoteke. Ona je, po mišljenju sociologa Olivere Pavićević, predstavljala pomirenje imeđu dva sveta i dva tipa beogradskih noćnih sastajališta - onih "ispeglanih" i bleštavih i onih "mračnog" izgleda. Tako se dogodilo da se na otvaranju nađu folk pevačica Lepa Brena, poslovni ljudi, "tvrdi" momci i gradski alternativci. U početku su se viđale ličnosti iz muzičkog i sportskog establišmenta, televizijska lica, dobrostojeća studentarija i momci mrkog pogleda. Uz manje izmene (uglavnom dolaze mladi koji prate svetske trendove), ovaj profil posetilaca se vezuje i za današnju "Zvezdu".
Za ovu diskoteku oduvek je važilo nepisano pravilo "Što bolje izgledaš - veće su ti šanse da ćeš ući".I ovde se cupkalo u redu, delile su se pozivnice i članske karte, ali je najbolja propusnica bio elegantan sako i atraktivna haljina. Najvažnije je bilo ostaviti utisak na (ne baš često raspoložene) vratare koji su imali običaj da gosta prvo dobro "odmere", pa ga onda puste ili ne puste.

Novac je počeo da određuje sve, pa i noćni život
Drugačija pravila igre su uspostavljena, novoj eliti prilagođavana je i zabava

Čaša pića u ruci, osmatranje okoline, šetnja do šanka i nazad, povremeno igranje uz muziku komercijalniju nego na Akademiji - to je ukratko ono što očekuje "slučajnog prolaznika" koji se nađe u "Zvezdi". Ova diskoteka je poznata i po tome što je uvek "in". Smenjivali su se vlasnici (Boban Petrović, Andrija Drašković, Ljuba Vučković...), doterivao i glancao enterijer, klub je prestajao sa radom i ponovo počinjao, menjao ime ("Metro" početkom devedesetih), ali nikada nije nestao sa gradske scene. Bilo je uspona i padova, blagih ili naglih zaokreta u muzičkoj koncepciji, različitih gostiju. Uvek se, međutim, znalo šta "Zvezda" nudi: dobru, ali ne "otkačenu" atmosferu i solidnu muziku. Mnogobrojnim Beograđanima to je bilo sasvim dovoljno.
Osamdesetih nisu toliko bile upečatljive socijalne razlike, iako se ne može reći da su baš svi živeli sjajno. Srednja klasa je, ipak, tada sebi mogla da priušti mnogo toga što joj je samo deceniju kasnije postalo nedostupno. To je bilo i vreme kada je Beograd prestao da pripada rođenim Beograđanima i kada su ljudi iz unutrašnjosti masovno krenuli u prestonicu, u potrazi za "boljim životom". Unosno je bilo posvetiti se privatnom biznisu i estradi, a finansijski su ojačali i naši ljudi koji su "gastarbajtovali" u inostranstvu. Tako je polako i sigurno novac počeo da određuje sve, pa i - noćni život. Zanos i idealizam s kraja šezdesetih i nevino uživanje u novotariji zvanoj diskoteka, nepovratno su nestali. Drugačija pravila igre su uspostavljena. Novoj eliti prilagođavana je i zabava.
U takvom okruženju ponikla je nadaleko poznata "Duga". Nije to bila prava diskoteka, već prostor nalik na kafić ili engleski klub sa malim podijumom za igru i separeima. U "Dugu" je po rečima arhitekte Ilije Gligorijevića uloženo 200.000 nemačkih maraka. Ona je potvrđivala činjenicu da za uspeh jednog modernog noćnog kluba nije presudan glamurozan ambijent već - ideja. A ideja je bila sasvim jasna.
- Za dobru diskoteku važi sledeće pravilo: u njoj treba okupiti čuvene i bogate osobe, lepe devojke i zvezde šou biznisa. Elita svih profesija se ovde upoznavala i družila. "Duga" je bila klub za poznate - objašnjava Gligorijević, projektant ovog prostora.
Ako niste bili "na glasu" u podrum u Sredačkoj ulici ste mogli da siđete samo sa (teško dobijenom) propusnicom ili u pratnji popularne ličnosti. Trebalo je da se osećate počastvovanim što se tu nalazite. Jer, u "Dugi" se pružala prilika da se uživo vide "imena i prezimena" i to kako lumpuju! Neumorni skupljači gradskih anegdota i tračeva se kunu da su ovde viđali glumca Zorana Radmilovića kako u pižami (blizu je stanovao) dolazi na čašicu pića (i razgovora). Tu su se sastajali, dogovarali i zabavljali sportisti, glumci, pop pevači, pojedini političari i naravno, prva liga estrade. Zagriženi rokeri su "Dugu" zaobilazili. Neki su, međutim, "koketirali" sa takvim načinom zabave. Strani muzičari, poput Edija Granta, dovođeni su kako bi upoznali "svetski provod" na naš način.
Glavna zvezda kluba bio je disk džokej Zoran Angelovski Čupko koji je u "Dugi" imao ulogu animatora. On je iz pariskog "Maksima" preuzeo štos koji je postao obeležje kluba. Naime, početkom osme decenije i diskoteke su zakoračile u video eru i u skladu sa napretkom tehnologije pronalaženi su novi načini za poboljšanje industrije zabave. Tako su se video kamere odomaćile u inostranim đuskalištima, pa i u beogradskoj "Dugi". Neki su obožavali da vide svoje lice na ekranu, drugi to nisu želeli da priznaju, a trećima susret sa kamerom (uz obaveznu najavu ulazećeg gosta) zaista nije nimalo prijao. Poslednji, kao glumica i balerina Jelena Tinska, u "Dugu" su, ipak, svraćali.
- Uvedeni smo na počasno mesto i odmah snimljeni video kamerom - piše ona u knjizi "Od svakog koga sam volela". Bilo je komično. Mister Čupkovo objavljivanje mog imena u trenutku dok su sevali blicevi i reflektori, a kamera zujala, jasno je pokazivalo kako su samo važno mogli da se osećaju u tom malom lažnom svetu svi oni sa kojima se u "Dugi" na isti način postupalo, samo zato što su bili poznati po svojim džepovima punim deviza. Muzika je treštala, a gosti su krivili vratove da što bolje vide svoja lica sa ekrana. U "Dugi" i svinjarski trgovci su mogli da se osećaju kao "zvezde" ako plate. A Boga mi plaćali su. Koliko para, toliko muzike. Bilo je i muzike i para. Bilo je dobro vreme i dobro se živelo - zaključuje Jelena Tinska.
Euforiju oko "Duge" na sličan način doživljava i Ilija Gligorijević. Ovde nije bilo važno pokazivati igračko umeće već stvarati kontakte. Muzika je bila "zaslađena", sačinjena od blokova domaće pop i folk produkcije (uz dodatak italijanskih pesmica), a neki poznati i stalni gosti su plaćali da se celo veče "vrti" njihova kompozicija.
- Stalno se podizala atmosfera. Izgledalo je kao da je "Duga" centar gradskih događanja. Postojalo je na hiljadu mesinganih pločica sa imenima "ljubitelja kluba" koje niko u Beogradu nije imao. Dodvoravalo se ljudskoj sujeti i prema posetiocima se ponašalo kao da su na dvoru - bili su najavljivani i prozivani. Gastarbajterima nije bilo teško da za pominjanje svog imena daju sto nemačkih maraka! Pazar je bio veliki - od šest, sedam do petnaest hiljada nemačkih maraka dnevno - tvrdi Ilija Gligorijević i dodaje da su animatora Čupka kada je provod bio na vrhuncu gosti nagrađivali deviznim novčanicama koje je stavljao u kosu.

Pop i disko hitovi u "Nani"
Prva beogradska diskoteka u kojoj se desilo ubistvo

Takmičenje u tome ko će više da potroši nije bilo karakteristično samo za "Dugu", mada je ovaj klub po mnogo čemu predstavljao svet za sebe. "Nana" na Senjaku je uspešno parirala mestu nadomak Bulevara revolucije. Ovo takođe nije bila ogromna (igračka) diskoteka i kao "Duga" odisala je elegancijom malog noćnog kluba. Za nešto manje od deceniju, koliko je radila, "Nana" je šest puta renovirana.
Sličan tip konzumenata noćne zabave koji je preferirao "Dugu" voleo je i "Nanu". Ova druga je, ipak, za nijansu bila prefinjenija i urbanija i zato dopadljiva širem krugu džet set društva. Bez teškog novčanika ovde nije bilo poželjno doći. Za razliku od "Duge", elitizma i namere da se u mraku diskoteke provode isključivo poznati - nije bilo.
- Vlasnik "Nane" Miroljub Kurtović je želeo da to bude mesto za fine posetioce, pa su se 1987. godine služili kokteli i bilo je obavezno odelo. Ali, poznati mangupi su dolazili i u odelima! - priča Dejan Cvejić koji je pre nešto više od deset godina radio kao barmen u ovom klubu.
"Nana" je po otvaranju, ranih osamdesetih, bila prilično hermetična diskoteka. Tu nije ulazio baš svako. Važila je za mesto u kome jutro čekaju kockari, mladići koji su "učili školu" na beogradskoj kaldrmi i njihova uparađena ženska pratnja. Kada se nešto kasnije popularizovala, "Nana" je okupila šaroliko društvo - grupice sa Senjaka i Topčidera, diplomate, imućne ljude, slavne persone i gradske opasne momke. Nisu je mimoišli ni stranci koji su se zatekli u Beogradu i deca čiji su roditelji živeli "tamo daleko". Oduvek se ulazilo na preporuku ili uz člansku kartu.
- Važila je "institucija gazde", što nije bilo tipično za andergraund klubove. To znači da su dolazili njegovi prijatelji i poznanici koji su činili dobar deo gostiju - kaže Cvejić.
Čuveni klub udaljen od centra bio je posećen i radnim danima kada nije bilo gužve, a i disk džokej je bio inspirisan da malobrojnu klijentelu časti notama koje nisu obavezno bile komercijalne kao petkom i subotom. U "Nani" se nisu mogli čuti zvuci rodnog kraja. Pop i disko hitovi su bojili muzički izgled kluba. "Nana" nije bila koncipirana kao raj za naslednike Džona Travolte i većina prisutnih je sedela ili stajala, ali retko igrala. Pojedine igračke nastupe posmatrala je grupa posetilaca koji se nisu odvajali od šanka.
Umesto iskazivanja igračkog talenta u "Nani" se pokazivalo ko ima novac. Čitava društva su se "nadmetala" u tome ko će častiti više tura pića ili preciznije rečeno - viskija. Dejan Cvejić se seća da se uzimala flaša viskija za početak, pa ko je imao više novčanica - i želeo to svima da pokaže - naručivao bi litre ovog žestokog pića. Stalni gosti su imali svoju flašu. Ako je ne bi iskapili te večeri - kelner bi im je izneo sledećeg puta. Pomenuto osoblje "Nane" vrlo je dobro zarađivalo. I tu se valjalo dokazati, pa je, primera radi, najveći bakšiš našeg sagovornika za barom iznosio sto nemačkih maraka za veče, dok su kelneri dobijali mnogo više. Mladi su tada kretali u grad sa pozamašnom svotom novca u novčaniku i bilo je sasvim uobičajeno potrošiti pregršt dinara za noćno ludovanje. Slična tradicija propraćena konzumiranjem famoznog i među dobrostojećom omladinom danas vrlo popularnog viskija, nastavljena je i kasnije u diskotekama i splavovima ove orijentacije.
Ima i onih koji "Nanu" ne pamte po turama viskija, već po prelepoj bašti koja je otvorena krajem osamdesetih i po matineima. Pošto se ovde ostajalo do ranih jutarnjih časova, neko je došao na ideju da se probrano društvo u podne proveseli u diskoteci. Najpre su mladići i devojke iz okoline dolazili na podnevnu kafu, onda su ugašena svetla i krenula je muzika, što je uslovilo višečasovni provod u radno vreme, dok su drugi pokušavali da dođu sebi posle sinoćne žurke ili rođendana proslavljenog u "Nani".
Veče se, ipak, nije završavalo na Senjaku. Dešavalo se da noćne ptice više puta u toku večeri iz "Nane" skoknu do "Duge" ili "Taša" i obratno. Pošto je "Duga" vrata zatvarala najkasnije, tamo su se sumirali utisci o zabavi u ostalim klubovima.
Zalazak "Nane" i njeno nestajanje sa noćne pozornice obeležio je jedan događaj sa tragičnim ishodom. To je prva beogradska diskoteka u kojoj se desilo ubistvo. Vasko Vukotić je početkom devedesetih pucao i usmrtio Andriju Lakonića, posle čega je "Nana" zatvorena. Dugo nakon ovog obračuna o diskoteci za uspešne i imućne se govorilo isključivo u kontekstu mesta koje treba obilaziti. Par godina kasnije i pojedini splavovi i klubovi su dobili ovaj epitet.
Pored pomenute prve "postave" beogradskih diskoteka osamdesetih pažnju zavređuju i one koje su zauzimale niže pozicije na tabeli "kuda večeras". Bile su atraktivne neposredno po otvaranju, ali su, suočene sa boljim i zanimljivijim konkurentima, obično gubile bitku i postajale punktovi u koje se s vremena na vreme zalazi.
Treći "ugao" trougla elitističko-bogataške zabave, uz sofisticiraniju "Nanu" i estradnu "Dugu" bio je "Taš". Stvoren na ruševinama starog "Cepelina", sa čuvenim prethodnikom osim lokacije nije imao ništa zajedničko. Poznih osamdesetih kada rokenrol nije igrala baš cela Jugoslavija i kada je folk (ne)kultura uveliko prodirala u prestonicu, diskoteka pored Tašmajdanskog parka je predstavljala izraz i otelotvorenje ovakvih društvenih i subkulturnih "gibanja". Po zamisli ona nije donosila bilo kakve novine i nije iskakala iz već ustaljene šeme da se novac u klubovima najbrže "okreće" ako su gosti iz estradnog, preduzetničkog ili andergraund (beogradsko podzemlje) miljea. U tom smislu "Taš" se mogao pohvaliti "Čivas separeom" u kome su sedeli oni koji su želeli da vide i da budu viđeni, i da se usput počaste flašom skupog pića. Očigledno da je još tada začeta "viski psihologija" koja je i danas jedan od simbola noćnog života.

Oreol šminkerskog mesta
"Petoparac" čuven po gala partijima

Za razliku od sedamdesetih godina kada su se po diskotekama naručivala sva moguća žestoka pića, pa i viski, bez želje da se time svima obznani sopstvena finansijska moć, u trenutku kada su na društvenu površinu isplivali novokomponovani bogataši ova žuto-smeđa tečnost je postala atribut socijalnog prestiža. Doći u "Taš" i sresti poznate sportiste (prvenstveno fudbalere), momke iz kraja (junake novinskih crnih hronika), poneku estradnu zvezdu, i za višečasovno osmatranje okoline utegnuti se u firmiranu garderobu - to je bila želja i motiv onih koji su tu nameravali da "ubiju" slobodno vreme. Pre toga valjalo je skočiti do restorana "Knez", posle toga u "Nanu" ili "Dugu". I to je sve.
Izrazito atraktivne i doterane devojke kojima slaba tačka nisu bili fudbaleri već takođe "devizni" mladići, ali "malo" problematičnog ponašanja, imale su običaj da krenu put naselja Braća Jerković, u pohode diskoteci "Luv". "Luv" je imao oreol šminkerskog mesta i pre nego što je postao simpatičan "braći po oružju" bio je dovoljno primamljiv za džet set mlađariju i zagovornike "novog talasa".
Još jedan deo Beograda, malo skrajnut od glavnih noćnih zbivanja i čuven po gala partijama, imao je u jednom trenutku klub o kome se govorilo. Bio je to "Petoparac", smešten u mesnoj zajdenici na Dedinju i dekorisan Titovim slikama, drvenim klupama i jednostavnim šankom. Mada je zauzeo sasvim običnu zgradu "Petoparac" je primao više stotina osoba i još je poslužio kao scena za nastupe Idola, Šarla akrobate, Poslednje igre leptira. Za tih nekoliko godina s početka osamdesetih, koliko je klub radio, stekao je reputaciju nukleusa odakle će bezbrižna omladina visokog društvenog ranga krenuti u osvajanje "Zlatnog papagaja", kluba Fakulteta dramskih umetnosti i Akademije.
Stil provoda karakterističan za "Cepelin" u osamdesetim je primenio "Bezistan". Od 1980. kada je startovala pa do 1989. godine kada je zbog izgradnje "Mekdonaldsa" na Terazijama porušena, ovo je bila jedina prava igračka diskoteka.
- Tih godina u Jugoslaviji su organizovana prilično kvalitetna takmičenja u disko plesu. U "Bezistan" su dolazili oni koji su voleli da igraju, a nisu se takmičili. Bilo je sedam velikih igrača i svi su imali svoje sledbenike - kaže Zoran Sokolović, nekadašnji disko plesač koji se danas kao poslovni čovek rado seća diskoteke iz koje gotovo nije izlazio.
Nadmetanja u savlađivanju igračkih figura u "Bezistanu" su priređivana 1984. i 1985. godine. U "Politici" su objavljivai kuponi za takmičenja. To je bio period uzleta elektronske muzike i naročito slušanog italo disko ritma. Ceo "Bezistan" bio je u sijalicama - lajt mašinama koje su u skladu sa emitovanim muzičkim vibracijama pravile svakojake svetlosne atrakcije. Na četiri ekrana su prikazivani video spotovi i filmovi, što je, po rečima Save Radosavljevića, jednog od disk džokeja, učinilo da podrum prekoputa bioskopa "Kozara" bude upamćen kao prvi beogradski disko klub koji je zakoračio u video doba (uz "Dugu" koja je video koristila na drugi način).
- Ovde je održana prva promocija grupe "Zana". Tu je pevačica Viktorija sa Askama uvežbavala nastup za Pesmu Evrovizije u Brajtonu. "Bezistan" je bio omiljeni klub članova Parnog valjka kada bi došli u Beograd - upućuje nas Radosavljević.
Dva kluba u koja se odlazilo u protekoj deceniji uspela su da se održe sve do danas. To su "Bonafides" i KST, locirani na Pravnom, odnosno Elektrotehničkom fakultetu, koji su svojim položajem na izvestan način određivali i "ciljnu grupu". Verovatno je malo srednjoškolaca i studenata koji bar jednom nisu zavirili u ove prostore koji se vezuju baš za prve mladalačke izlaske. Brižni roditelji su tinejdžerima dozvoljavali da u njima ostanu do ponoći bez bojazni da im se "nešto može dogoditi" jer diskoteke stacionirane na fakultetima ipak su ulivale izvesnu sigurnost, za razliku od ozloglašenih splavova i pojedinih mračnih klubova.
"Bonafides" i KST (Klub studenata tehnike) jedva desetak minuta hoda razdvojeni jedan od drugog uspostavili su različite koncepcije. KST se više vezao za svirke uživo afirmisanih i neotkrivenih domaćih i povremeno stranih rokenrol grupa i tematske večeri (bluz, hevi metal, domaća muzika, sada tehno...), prilagođavajući program poklonicima raznorodnih muzičkih stremljenja. Ako tome dodamo pristupačne cene ulaznica (neko vreme štampane su "muške" i "ženske&quot i pića, letnju baštu, te maštovite novogodišnje maskenbale koji se na zadatu temu priređuju više od dve decenije i imaju stalnu publiku, jasno je zašto je Klub studenata tehnike opstao sve ove godine. Ne treba zaboraviti i to da se koncerti vrsnih muzičara "događaju" ovde još od začetka jugoslovenske rok scene i da je za trajanje kluba zaslužno precizno osmišljavanje mladalačkom duhu prilagođenih sadržaja.
"Bonafides", s druge strane, nikad nije vodio tako smišljenu politiku, mada je nekada važio za diskoteku u koju vredi doći. Bez spektaklularnih inovacija u izgledu enterijera u odnosu na rivale, "Bonafides" je pružao ono osnovno što jedna diskoteka i treba da ponudi: dobru zabavu. Kako su se smenjivali akteri u svetskom šou biznisu tako je i klub pored Pravnog fakulteta sledio muzički puls i išao ukorak sa domaćim i stranim trendovima. Zato je imao, pa i sada, u nešto manjem obimu, ima zvanice koje su tu ne samo zbog Brucošijade ili nečije privatne žurke.

Zalet letnjih diskoteka
Sinonim za neobezbeđen noćni izlazak

Kraj osamdesetih obeležio je zalet letnjih diskoteka ("Fuzija" i "Partizan" na Kalemegdanu, jedno vreme i Filmski grad u Košutnjaku), odlazak u vrhunski uređen "Mažestik" i na splavove. Diskoteke na vodi se ni po čemu nisu razlikovale od onih ostalih, ali su bile izazov, jer su mladi mogli da pričaju da su se pojavili na trenutno "vrućem" mestu. Na splavovima poređanim u novobeogradskim blokovima, na Adi ili Ušću, bilo je vruće i posle nekoliko sukoba u kojima su upotrebljeni pištolji, pa su ove lelujajuće diskoteke postale sinonim za nebezbedan noćni izlazak. Krajem veka u Beogradu ovu titulu imali su i drugi objekti, ne samo oni predviđeni za zabavu.
Podatak da se krajem osamdesetih i početkom devedesetih masovno sedalo u kola da bi se otkrivale ponoćne čari Novog Sada i Pančeva dovoljno govori o kvalitetu (kvantitetu) beogradske ponude, ali još o ponečemu. Od 1967. godine i prve diskoteke koja je dočekana sa žarom koji svaka novina donosi do današnjih bezbroj ovakvih ili onakvih klubova, proteklo je mnogo vode beogradskim rekama, promenile su se društvene okolnosti i stasale su generacije naviknute na izazove o kojima su njihovi roditelji mogli samo da sanjaju. Razumljivo je da su očekivanja i zahtevi mladića i devojaka odraslih uz daljinski upravljač i kompjuter drugačiji (i veći), pa su tako i diskoteke, kao već utemeljen oblik zabave, prestale da budu slatka novotarija.
- Za vođenje kluba najvažniji su program i publika. Program stalno mora da se menja, da se izmišlja nešto novo. Poznato je da postoje tri talasa posetilaca. Prvo treba privući kreatore gradskih trendova i poznate ličnosti. Za njima dolaze oni koji žele da budu u toku noćnih događanja. Najvažnije je zadržati ovu drugu "grupu" koja je mnogobrojna i zainteresovati je onda kada odabrano društvo iz prvog talasa pronađe sledeću zanimaciju. Na kraju, kada je mesto već "izvikano" svraćaju oni najmlađi i rejting diskoteke lagano pada. Za svaki klub kritičan je kraj druge godine postojanja - iznosi filosofiju rukovođenja ili, kako se stručno kaže, menadžerskog posla u ovoj oblasti Slobodan Orlić koji je bio na čelu tima zaduženog za provod u bivšem "Prostoru" (sada je tu popularni "XL", odnosno odskora "EX XL&quot.
Šta su donele devedesete? Prekrajanje granica, ratno okruženje, ekonomske (ne)prilike i pad životnog standarda prelamali su se i kroz vedriji segment realnosti. Neraspoložen i praznog novčanika čovek će radije ostati kod kuće ili eventualno "puniti" istrošene emotivne baterije u kafani. Ne može se reći da je u periodu od 1991. do 1993. godine klupska scena stagnirala, ali generalno je bilo nedovoljno pozitivnih naboja koji stvaraju prijatnu atmosferu u bilo kojoj diskoteci. Tako su oživela manja i mirnija mesta, kafei-galerije, u kojima su ljudi željni druženja i tihe muzike olakšavali dušu. Nikad kao tada beg od zagasitih tonova svakodnevice tražen je na sedeljkama i ostalim događajima kućnog tipa. Većina nije bila raspoložena za provod u diskoteci.
Čuvena inflatorna i na svim poljima tmurna 1993. godina potpuno neočekivano je okrenula novu stranicu u večernjim planovima Beograđana. Tada su, a trend je uveliko nastavljen naredne godine, gotovo neprimetno po gradu počeli da se nižu džez klubovi. "Plato", "Saks", "Jazbina", "Tabu" i druga džezerska zadovoljstva su preplavila utihnuli grad. Džezomanija je noćnom životu u tim neveselim trenucima dala onu tako potrebnu opuštajući dimenziju. Kako objasniti interesovanje za ovu vrstu muzike u kriznim vremenima?
Muzičar Miša Blam, legenda našeg džeza, rekao je jednom prilikom da je za veliki broj ljudi koji su se u "danima opasnog življenja" osetili duhovno ugroženima, džez značio odbranu od primitivizma i nasilja, svojevrsno intelektualno utočište. Neki beogradski džez klubovi su se posle prvobitne euforije ubrzo ugasili ili su promenili namenu, jer, kako Blam tvrdi, "vlasnici kad tad shvate da ova muzika ne donosi zaradu, pa se okrenu nekom drugom obliku zabave ili - bankrotiraju".
I dok su zvuci saksofona postajali sve tiši i tiši, beogradski etar je počeo da preplavljuje turbo folk i dens kičeraj. Ne treba biti mnogo mudar pa zaključiti da diskoteke nisu odolele sveopštoj (ne)kulturnoj klimi koja je zagospodarila ružičastim i sličnim "udri brigu na veselje" televizijskim kanalima. Mnoge su se dodvoravale novoj potkulturi, mladima uparađenim za izlazak u trenerkama, Versače kompletima i sa količinom nakita na sebi koje se ne bi postidela solidna zlatarska radnja. Igralo se na stolovima i oko njih u sveže promovisanim folkotekama, a kada su turbo folk i dens sklopili definitivni pakt, osvanuli su i pristalice stekli prostori po imenu "Trezor", "Zombi"... Ove i slične diskoteke bile su (neke još jesu) namenjene omladini koja je odrastala u urbanoj sredini pod uticajem neurbanih pravila ponašanja i uvažavajući tek proklamovane sisteme vrednosti (pištolj, pejdžer, pajero, plavuša). Porast maloletničkog kriminala i sve druge pošasti koje su snašle generaciju čiji je omiljeni hit dugo bila pesma "Kralj kokaina", u jednom trenutku, leta 1995. godine, umalo da je doveo do drastičnih inovacija u noćnom životu. Naime, za sve učestalija razračunavanja tinejdžera u diskotekama nadležni u pojedinim gradovima Srbije smislili su lek: svi klubovi treba da rade najduže do ponoći! Uvođenje policijskog časa u manjim mestima nije se baš pokazalo kao delotvorno rešenje, pa se posle višenedeljnih polemika u javnosti od toga u Beogradu jednostavno odustalo. Ista ideja aktuelizovana je tri godine kasnije, ali zbog medijske prašine ostala je nerealizovana. I dan-danas pojedini dušebrižnici vole da raspravljaju o onome šta je dobro za mlade, pa se ovakve i slične inicijative sigurno mogu očekivati i u budućnosti, ako ni zbog čega drugog - ono bar radi ubiranja političkih poena.

Tehno-rejv hepeninzi kontra "dizelašima"
Po ugledu na svetske masovne žurke u neobičnim prostorima

Kontra udarac "dizel" načinu razmišljanja ubrzo je stigao u vidu tehno muzike. Pre sedam godina po ugledu na svetske masovne žurke u neobičnim prostorima i u Beogradu su počeli da se organizuju tehno-rejv hepeninzi. Pre nego što je otvorena tehno diskoteka "Industrija" i dok pokret nije omasovljen domaći i strani disk džokeji, glavne zvezde ovih događaja, stvarali su "trens" provod u beogradskim gimnastičkim salama, Šećerani, halama, a kasnije i na brodu "Kosmos", u Tašmajdanskim katakombama i staroj elektrani na Dorćolu. Posećenost ovih alternativnih ambijenata i želja da se otkrije nešto novo, indirektno je uticala na pokretanja klubova u neklasičnoj scenografiji. U autentičnoj, oko 700 godina staroj pećini na Zelenom vencu ugnezdio se klub "Lagum", a u prostoru katakombi ispod Kalemegdanske tvrđave - "Andergraund". Kafić "Monument" stvoren je u rekonstruisanom amamu kneza Mihaila. Ipak, najdalje su otišli Zemunci. Diskoteka "Galaksi" pozajmila je enterijer sinagoge! I u samoj unutrašnjosti nekih diskoteka se intervenisalo - u "DŽungli" na Skadarliji potpuno uređenoj u skladu sa imenom 1997. godine instaliran je mali bazen iz koga je lepotica gostima nudila tekilu. "DŽungla" (danas "Libido&quot imala je "svoje trenutke": svojevremeno je osoblje gađalo goste piljevinom, prskalo pištoljima na vodu, plesalo se na šanku i sve radilo kako bi atmosfera bila što otkačenija.
Polarisanost gostiju prema novčaniku, muzičkim afinitetima i klijenteli karakteriše i današnji sistem zabave. Poznato je gde ko odlazi i zašto. Već po izgledu vratara možete da pogodite kakva vas atmosfera očekuje. U "Andergraundu" i klubu "Sobe" sreću se ljubitelji latina, hip hopa, esid džeza, hausa, garaža i sličnih trendi muzičkih pravaca (ovi prostori su koncepcijski zamenili pre nekoliko godina izuzetno popularan "Soul food" "EX XL" važi za najprostraniju diskoteku dizajniranu po svetskim standardima u koju izlaze dvadesetogodišnjaci; najmlađi gluvare u "Trezoru", a prekaljene noćobdije i sledbenici trendova sve češće izlaze po kafićima na Dorćolu ("Bizar", "Scena", večna "Ipanema"...) ili neformalno i s duhom uređenim prostorima ("Vonder bar", "Kuća umetnosti", "Rio Bravo", "Džez kafe&quot. Talas aktuelne kubanske i uopšte latino muzike uslovio je otvaranje klubova u kojima se isključivo puštaju opuštajuće note iz dalekih egzotičnih krajeva ("Ce pasa&quot. Relaksira se uz tekilu i uglavnom strana piva. Fanovi tehna, dram end bejsa i srodnih muzičkih pravaca ne odustaju od "Industrije" u kojoj vrlo često nastupaju disk džokeji iz inostranstva. Dobra konkurencija je "Mondo", stvoren na lokaciji početkom devedesetih atraktivnog "Arhaika". U modi je "klabing" - popularni "koktel" muzike, igre, komunikacije i mišljenja, rečju novi gradski stil života mladih oličen u prihvatanju svetskih kretanja na području noćne zabave. Pištaljke, oskudna garderoba od veštačkih materijala, kose ofarbane u svim bojama koje se mogu zamisliti, tetovaže i bodi pirsing (alkice na pupku, obrvama, nosu...) i skakanje dok laseri "šibaju" ogromnim prostorom - tako nekako bi se ukratko mogao opisati hit provod u Beogradu na ulasku u novi milenijum.
Danas, tri decenije posle prve minijaturne diskoteke naslonjene na Atelje 212, beogradski klupski život funkcioniše po principu "za svakog ponešto". Pored umnožavanja noćnih destinacija, širenja njihove namene (u "Andergraundu" se otvaraju izložbe, prave koncerti, performansi i sl.) i upotpunjavanja zabavnih sadržaja (u "Busu" su doskora nastupale igračice u kavezima, a ponegde se upriliči muški striptiz, još jedna provokativna noćna novotarija), ono što sadašnje diskoteke sasvim sigurno odvaja od "dvojnika" s početka sedamdesetih je drugačije radno vreme. Početkom 21. veka klubovi su gotovo pusti pre ponoći. Najbolji provod, kao i uvek, rezervisan je za rane jutarnje sate.
Sve ovo potvrđuje da beogradski noćni život ipak nekako ide ukorak s vremenom. Kaska, doduše, za svetskim prestonicama, ali to, nažalost, nije jedina oblast u kojoj se ne možemo porediti sa inostranstvom. Otrcana izjava stranaca ili jugo povratnika iz "belog sveta" koja glasi: "Beograd ima dušu", izgleda da i pored svega što nas je snašlo, opstaje. Kako bismo se, uostalom, osećali kada bi samo ekskluzivni klubovi bili otvoreni do zore, a tako je, ruku na srce, u većini evropskih metropola?! Kao poslednje argumente navodimo menadžersko-marketinški pristup (mnoge diskoteke i klubovi imaju osobe zadužene za marketing i odnose s javnošću) i "pakt" sa Internetom. Na svetskoj kompjuterskoj mreži, na adresi http://www.bgclubing.co.yu nalazi se spisak najpoznatijih mesta u kojima mladi Beograđani troše noć. Sajtovi su tek početak. Prenos "uživo" gostovanja poznate di džej zvezde, muzičara ili jednostavno - posmatranje uobičajene klupske zabave preko Interneta je drugi korak. Kako se razvijaju modeli komunikacija i industrija zabave napreduje (karaoke klubovi su "otišli" u istoriju, smenjuju ih "elektronski igrači" i ko zna šta sve ne), možemo samo naslutiti kako će izgledati noćni život jednog budućeg (sajber?) Beograda. Izazovi milenijuma su pred nama. Prepustimo im se.

MAJA VUKADINOVIĆ: BEOGRAD NOĆU - SIMBOLI JEDNOG VREMENA