Disko klub u Domu omladine
U jesen 1968. godine stavljen je katanac na prvu beogradsku diskoteku

Posle dve sezone, u jesen 1968. godine, stavljen je katanac na prvu beogradsku diskoteku. Zašto? Komšijama je muke zadavala buka izazvana glasnom muzikom, huktanjem automobila i žamorom onih koji su, ne mogavši da uđu, stajali ispred ulaza u dvorištu i pili. Mnogi bi se tu rashladili i skupili energiju za povratak na podijum. Borba između nezadovoljnih stanara, koji su govorili da oka ne mogu da sklope, i omladine željne zabave koja priliči njihovim godinama vodila se od samog početka. "Bitku" je predvodio izvesni general koji se sa prisutnima razračunavao svim raspoloživim sredstvima - prvo ih je polivao vodom i gađao otpacima, a onda je prešao na suptilnije metode: pisanje žalbi opštini. U tome su mu svesrdno pomogli oficiri koji su takođe tu stanovali i mediji koji su se priključili opštoj hajci. Starijima je bilo skaredno da mladi banče do jutra, uz bučnu muziku, takve izlaske su upoređivali sa orgijama (a začinjao se hipi pokret i droga je stizala u Beograd), dok su predstavnici mesnih zajednica i omladinskih organizacija isticali da dekadentni trendovi sa Zapada truju našu nevinu i čistu omladinu. Išlo se toliko daleko, priča Lazar Šećerović, da se pisalo da u tom podrumu tajne službe snimaju filmove! Teorijama zavere nikad kraja. Predsednica opštine se založila da se diskoteka zatvori i - to je bio kraj. Njenu odluku nisu uzdrmale peticije i reagovanje tinejdžera.
Kao epilog, možemo navesti činjenicu da je u istom prostoru Lazar Šećerović sve do 1991. godine priređivao privatne žureve na kojima se okupljao beogradski džet set. Posle se uselila marketinška agencija "Spektra", zatim "OgilvÚ and Mather", ali "đuskalište", koje je tu postojalo pre više od tri decenije, nije zaboravljeno. Lazar Šećerović kaže da je čuo da se o ovoj diskoteci nedavno govorilo na predavanjima iz sociologije na Filozofskom fakultetu na kojima je isticana kao simbol nekih novih vetrova koji su pre trideset godina počeli da duvaju glavnim gradom.
Posle zatvaranja diskoteke pored Ateljea 212, Siniša Nikolić je otputovao u Etiopiju. Svi kojima je "Laza Šećer" bio druga kuća ubrzo su pronašli novi objekat za "šizenje". Sredinom 1969. godine Dom omladine je dobio disko klub. Ova omladinska institucija je od 1966. godine, od kada su priređivane igranke u Dansing sali, imala važnu poziciju u topografiji zabave mlade generacije. Tamo se plesalo do iznemoglosti. Svirali su najatraktivniji vokalno-instrumentalni sastavi: Siluete, Crni biseri, Džentlmeni, Zlatni dečaci i mnogi drugi, često je gostovao orkestar Džimija Stanića sa Dragom Diklićem, a nastupale su prvi put u Beogradu i go-go gerle! Bilo je večeri kada se prodavalo i po 1000 ulaznica, dok je sala imala kapacitet od 300 do 350 mesta, pa je usled besomučnog skakanja uz zvuke rokenrola posle izvesnog vremena solidna konstrukcija poda Dansinga popustila od silnih vibracija.
Disko klub se smestio na prvom spratu, u prostoru koji praktično nije služio ničemu. Interesovanje je bilo toliko da bi ulaznice "planule" već u pretprodaji - piše u monografiji Doma omladine Dragutin Grdanički. Organizatori su, navodi on, morali da probiju stakleni zid kako bi 150 posetilaca moglo da diše u prostoriji koja je mogla da primi jedva pedesetak. Izgleda da se vremenom diskoteka prilično proširila jer Sava Radosavljević, koji je i ovde radio kao disk džokej, kaže da je svako veče dolazilo od 500 do 600 ljudi, a prolazilo je mnogo više. To je, uostalom, u tom trenutku bila jedina diskoteka. I ona nije bila "umivena": napravljena u kombinaciji mermera i stakla, imala je klupe za sedenje, šankove i disk džokej kabinu od dasaka. Radila je sedam dana u nedelji, od 20 do 2 časa.
- Dom omladine je sklopio ugovor sa Nikolom Neškovićem i Borislavom Mitrovićem, a oni su angažovali Savu Radosavljevića i mene - seća se Goran Kaboli - Falstaf, koji je sedeo za disk džokej pultom, a već godinama je muzički urednik na televiziji. Iako se ulaz plaćao "diskoteka je stalno bila puna. Ovde se preselilo društvo koje je dolazilo "Kod Laze Šećera" i mlađi svet uopšte. Disk džokej je imao zadatak da isprovocira publiku da igra. Puštali smo muziku po blokovima od 30 do 45 minuta, u zavisnosti od raspoloženja prisutnih. Počinjalo se sa bržim rok standardima za igru koje smo "sekli" sa nekoliko laganih stvari uz obavezno prigušivanje svetla - priča Koboli.
U sali je postojao i pano na kome se jedanput nedeljno ispisivala top-lista. Ona je stvarana po ugledu na engleski i francuski Top ten, a od Francuza su stizale i longplej ploče, zvane "formidabl", na kojima se nalazilo sedam ili osam miksovanih pesama u trajanju od dvadesetak minuta. Najomiljenije su bile "singlice" sa kojima su "žonglirali" majstori za biranje muzike - pored Kobolija i Radosavljevića, to su povremeno bili i Nikola Nešković, Slobodan Konjović i Zoran Jerković. Oni su, kaže Goran Koboli, 1970. godine (kada je mesto već bilo na zalasku) imali običaj da u ponoć zaigraju fudbal u sali, pre odlaska kući.

Hipici glavnog grada
Gradskom štraftom prolazile su dugokose šiparice u zvoncarama, tunikama i košuljama šarenih desena

Mada u Dom omladine nije svraćao baš svako - jer za to zadovoljstvo je valjalo imati džeparac, dešavalo se da pojedini momci ukrste pesnice. Za takve situacije rvač Čitaković koga su svi znali kao Čitu ili Ćiru, a koji je brinuo o obezbeđenju diskoteke, imao je rešenje. Agresivne mladiće on bi taksijem odvezao na Ušće ili Kalemegdan, za njima bi peške krenuli zainteresovani posmatrači koji bi navijali dok su se "lude glave" pesničile, a Čita kao sekundant vodio računa da borba bude fer.
Godina 1969. u svetu je upamćena po legendarnom Vudstoku i širenju pokreta "dece cveća", što nije mimoišlo ni Beograd. Uveliko su gradskom štraftom prolazile dugokose šiparice u zvoncarama, tunikama i košuljama šarenih desena (koje su ponovo u modi), neke su imale i odgovarajuće nadimke - kao, recimo, balerina Sonja Vukićević koju su svi zvali Sonja Hipi, i te mlade dame su kao i njihovi vršnjaci jačeg pola voleli da odlaze na svirke naših grupa čiji muzički izbor je bio u duhu tog vremena. Prvi beogradski džem sešni su priređivani u Klubu umetnika "Mozaik A" u Rajićevoj ulici koji je zahvaljujući Savi Radosavljeviću i Nikoli Neškoviću otvoren baš te "lude" godine u podrumu koji će kasnije zauzeti čuvena "Akademija". Tu su radili i vreme provodili studenti Fakulteta likovnih umetnosti. Muzicirala je Korni grupa sa gostima i u ambijentu koji je podsećao na pećinu odzvanjali su zvuci progresivne rok muzike čiji su autori bile grupe Čikago, Blad, svet end tirs i Ajron baterflaj.
Iste godine otvorena je još jedna diskoteka koja, međutim, nije stekla status nezaobilazne stanice u večernjim gluvarenjima. "Crveno-crno" je uvek bilo usputno mesto, iako je trajalo nekoliko godina. Jedna adaptirana garaža u ulici Miloša Pocerca pozajmila je "teren" diskoteci uređenoj u skladu sa imenom: zidovi su bili crveni, a pod crne boje. Da bi se do nje došlo moralo se proći kroz jednu zgradu i dvorište, a potom je na ulazu valjalo privoleti čuvara reda, rvača Raleta Polifena, što i nije bilo toliko teško, s obzirom da se ovde najčešće okupljalo društvo iz Sarajevske ulice koje je bilo na glasu po opasnom ponašanju. Istina, ti momci nabildovanih mišića u diskoteci nisu nikoga uznemiravali, ali je njihovo prisustvo u startu odbilo beogradske šminkere. Pošto je prostor bio relativno mali (u osamdesetak kvadrata moglo je da stane oko 150 osoba) i da biste ušli i da biste se unutra prijatno osećali bilo je poželjno da poznajete društvo.
Nije velika mudrost zaključiti da se i tada u diskoteku odlazilo da bi se udvaralo devojkama. Doduše, ni mlade dame nisu bile imune na flertove. Gradski mangupi vele da su kontakti brzo uspostavljani, posle pozivanja na ples, a da su se nakon ovog prvog stečenog "poena" izabranice dugo (u odnosu na danas) osvajale. Izgleda da je neravnoteža među polovima bila krivac što "Crveno-crno" nije zaživelo. Arhitekta Ilija Ika Gligorijević priča da je ovde uvek bilo manje ženskog nego muškog sveta. Pogotovo kada su narednih godina počeli da "cvetaju" mnogo uređeniji i privlačniji klubovi i diskoteke, jasno je da ovo mesto koje je već po oprobanoj tradiciji prestalo sa radom zbog nezadovoljnih komšija nije imalo velike šanse.
Pravo zahuktavanje beogradskog noćnog života počinje 1970. godine. Tada je posao oko otvaranja diskoteke još bio na amaterskom nivou, ali sve je "mirisalo" na izvesne pomake u poimanju industrije zabave. Tako se kao prelaz između prvih pokušaja da se osmisli kakav-takav (često interesantan) način provoda i budućeg neprikosnovenog "Cepelina" smestila diskoteka "Go go" koja je ustvari preteča pomenutog "šizilišta". Preduzimljivi Siniša Saša Nikolić koji se tada već vratio iz Etiopije (gde je takođe držao klub) sklopio je ugovor sa ugostiteljskim preduzećem "Stadion" i ispod tašmajdanskih tribina osvanula je nova mladalačka noćna zanimacija. Ova lokacija i pre marta 1970. godine kada se tu uselio "Go go" nije bila pusta. U tadašnjem "Taš kafeu" (ili "Go go Tašu&quot priređivane su svirke, a "Go go" je tu tradiciju nastavio sešnima na kojima je svirala Korni grupa, prve muzičke korake pravio Oliver Mandić i mnogi drugi.
Za razliku od prethodnih tesnih i zagušljivih enterijera, "Go go" je imao dva nivoa - glavni i galeriju, veliki podijum, šank i disk džokej kabinu. Poseban šmek davale su bele baštenske stolice i okrugli stolovi postavljeni oko podijuma. Bilo je to nešto između kafane, restorana i diskoteke. U takvom ambijentu kelneri iz "Taša" koji su služili goste dobro su se snalazili.
- Ništa to nije bilo posebno, ali bio je izazov izaći u diskoteku, pa i onu sa baštenskim stolicama. Piće se sipalo iz bova jer je bilo puno zainteresovanih koje je trebalo ugostiti (kruže i priče da su se koka-kola i kokta mešale sa sodom i sipale iz šerpi). Ovde su mogli da se jedu sendviči. Jedna Rada, inače veoma lepa devojka, stalno ih je naručivala uz piće, pa su je prozvali Rada Sendvič. U to doba slobodne ljubavi bilo je onih koji su verovali da je nadimak nosila iz nekih drugih razloga, a ne gastronomskih - dodaje uz osmeh Zoran Novaković.

Glamur velikih inostranih diskoteka
Otvaranje najpoznatije jugoslovenske diskoteke "Cepelin"

Po principu da je svako mesto za izlazak aktuelno dok se ne pojavi novo radio je i "Go go" koji je primao družine koje su se do tada kretale na relaciji "Laza Šećer" - Dom omladine. Da je bilo posećeno, dokazuje Sava Radosavljević koji priča da je tada u manjoj formi počelo tapkanje ulaznica. Pre diskoteke obično se svraćalo u obližnju "Šansu". "Go go" je otvarao vrata u 20 časova, ali se uglavnom dolazilo nešto kasnije i uz pop i soul muziku igralo do dva sata posle ponoći, da bi se po navici napravio krug i veče završilo u "Šansi". "Go go" je radio šest meseci, do leta 1970. kada je napravljena pauza diskoteke "Cepelina".
Do "Cepelina" se nije došlo slučajno. Naprotiv. Njegova pojava na itineraru urbanih dešavanja pripremana je i dobro isplanirana. Takva strategija se može objasniti željom nekolicine posvećenika u ovom poslu da Beograd konačno dobije pravi svetski disko klub. Dotadašnji mali i nepretenciozno uređeni enterijeri ne bi još dugo privlačili generaciju koja je već osetila glamur velikih inostranih diskoteka. Tako nekakao je razmišljao i arhitekta Ilija Gligorijević koji je pored beogradskih "Cepelina" i "Monokla" projektovao i svetske diskoteke "Kauntdaun" i "Blinkers" u Londonu, "Fum-fum" u Holandiji, i mnoge druge, čak i preko Atlantika. Međutim, ni Gligorijević ni Siniša Nikolić koji je bio spiritus movens i ove diskoteke nisu mogli da pretpostave da "Cepelin" neće u Beogradu steći dostojnog naslednika. A tada, na početku, još je trabalo ubediti ugostitelje da će im se novac uložen u jedan raskošan klub uopšte - isplatiti.
- Da bismo privoleli Obrada Spasića, direktora ugostiteljskog preduzeća "Stadion", da finansira "Cepelin" morali smo da ga odvedemo u londonske diskoteke i pokažemo kako sve to "napolju" izgleda. Otišli smo u "Lavalbonom" (koji je imao bazene), klub "Revolušn" (sa slikama Če Gevare, Marksa, Mao Ce Dunga i drugih revolucionara - u zlatu), "Ašet"... Bio je oduševljen i obećao je da će obezbediti novac. Tako se "Cepelin" u odnosu na nekadašnji "Go go" proširio. Zauzimao je oko 400 kvadratnih metara, imao je tri podijuma i sedamnaest varijanti za sedenje. Kupili smo najsavremeniju opremu i to 47 različitih svetlosnih efekata. Oko 40.000 nemačkih maraka smo platili samo potrebne uređaje - precizno iznosi arhitektonske i ostale činjenice Ilija Gligorijević, alias Ika Florida.
Iz "Lavalbonoma", vrhunske diskoteke tih godina, Siniša Nikolić je nabavljao ploče. I sama unutrašnjost "Cepelina" podsećala je na londonskog dvojnika. To je, konkretno, značilo: pod od crnog skaja, mesing koji dominira prostorom, luksuzni separei (lože), plišane fotelje, dvadeset vrsta ogledala i hiljadu bojenih sijalica na plafonu koji su uz uljane spotove i stroboskope nad svakim podijumom stvarale veselu, pomalo psihodeličnu atmosferu. Kada je sve bilo sređeno došao je red na zvanično "presecanje vrpce", februara (ili marta) 1971. godine.
- Pet dana pred otvaranje "Cepelina" ceo Beograd je bio na nogama. Obrad Spasić nije štedeo sredstva. Pozvao je vojni i politički vrh zemlje, diplomatski kor, javne ličnosti. Bilo je 500 zvanica. Kao klasičan ugostitelj on nije u potpunosti razumeo duh jedne diskoteke, pa je za otvaranje obezbedio srebrno posuđe koje je korišćeno na svetkovinama koje su priređivane za Josipa Broza Tita, kod koga je Obrad jedno vreme radio. Tako je "Cepelin"otvoren uz srebrne poslužavnike sa kojih su gostima nuđeni kavijar i šampanjac - seća se nesvakidašnjeg starta jednog disko kluba Ilija Gligorijević.
Netipični si buli i kelneri, preuzeti iz ugostiteljskih preduzeća "Stadion", u elegantnim uniformama, sa leptir mašnama i zlatnim dugmetima na košuljama. Priča se da su govorili strane jezike. Uz njih, u diskoteci se nonšalantno šetalo i desetak ljudi iz obezbeđenja koji su osmatrali situaciju, dok su ispred ulaza stajali penzionisani policajci. Po rečima našeg sagovornika ostvaren je dobar kontakt sa policijom u opštini Stari grad koja je preuzela odgovornost za bezbednu zabavu u diskoteci nadomak Tašmajdana. Ukoliko bi došlo do nereda brzo su mogli da intervenišu i momci u plavom iz obližnje stanice milicije u Dalmatinskoj ulici.

Disk džokej je bio zvezda
Muzika u "Cepelinu" bila je strogo dozirana

Nije prošlo mnogo, a Beograd je počeo da bruji o "belosvetskoj" noćnoj atrakciji koja je zadovoljavala prohteve mladih i uvek željnih dobre zabave. "Cepelin" je radio svakog dana osim ponedeljka i mogao je da primi oko 1000 ljudi. Ulaznice su se kupovale ispred ulaza i često se stajalo u podužem redu. Postojao je i drugi način: kupiti ih od dovitljivih tapkaroša. Ali, zato se do članskih karata nije dolazilo lako. Nikola Manojlović, službenik u "Termoelektru", koji je mnoge noći ovde "prespavao", seća se da se svojski trudio (i uspeo) da stekne člansku kartu koju nije mogao imati svako. Jer, oko ovog mesta su se kretala deca partijskih funkcionera i ambasadora, afirmisani umetnici i poznate televizijske ličnosti. Ovo zadovoljstvo je i koštalo, pa se tu nisu mogli sresti nezaposleni i pripadnici nižih društvenih slojeva. Pošto su posetioci bili izdašni, posle dve nedelje rada "Cepelin" je pokrio sve troškove koji su se, kako procenjuje Ilija Gligorijević, kretali oko 150.000 nemačkih maraka.
Dobar izvor prihoda bili su i matinei na kojima su se petkom i vikendom okupljali mlađi od 18 godina. U ta čedna vremena srednjoškolcima je dolazak u diskoteku oko ponoći (i ranije) bio zabranjen, tako da su morali da se zadovolje matineima koji su bili ograničeni na vreme od 16 do 19.30 časova. "Cepelin" je bio jedini beogradski disko klub s početka sedamdesetih u kome su tinejdžeri imali priliku da po podne i predveče zamišljaju život u ritmu muzike za ples.
- Na matinee je dolazilo i po 2000 mladića i devojaka. Svaka ova žurka bila je kao najuspešniji rok koncert iako je puštana muzika sa ploča. Tu su se slavili i rođendani - priča Sava Radosavljević, jedan od disk džokeja.
Oni stariji su žurili da među prvima uveče uđu u "Cepelin" jer su znali da jednom nedeljno stižu longplejke iz inostranstva koje se preslušavaju u prvih sat vremena. O muzičkim novitetima su pored Radosavljevića brinuli disk džokeji Raša Petrović, Borislav Mitrović i prvih nekolio meseci Goran Koboli. Kada je prestao sa radom, već iskusnim i tada među gradskim lepoticama popularnim majstorima muzičkih veština, pomagao je Maksa Ćatović.
- Disk džokej je bio zvezda. Pošto smo bili u centru pažnje mnogi su želeli da budu u našem društvu - kaže Raša Petrović i priznaje da je uvek tvrdoglavo terao po svome i puštao sedamdeset odsto muzike po ličnom ukusu
- Od ovoga sam odstupao ako su gosti stajali. Izazov mi je bio da neku pesmu promovišem pre nego što postane prva na svetskim top listama. Nisam voleo da ispunjavam muzičke želje, iako su prisutni to masovno tražili - iznosi utiske čovek koji se može pohvaliti zavidnom kućnom kolekcijom ploča, jednom od najboljih u gradu.
Neprikosnoveni muzički lajtmotiv ove diskoteke, i danas omiljena (i često obrađivana) pesma "Papa Was a roling stone" grupe >Temptations, ostala je u sećanju Nikole Manojlovića kao hit uz čije prve taktove bi svi pojurili na podijum. Slično kolektivno "ludilo" je pratilo i pesmu "Mamma told me" istog sastava, kao i numere Jamesa Browna ili benda Grand funk, a pravo uživanje za pobornike alternative bilo je njihanje uz andergraund himnu "In a gada davida" grupe Iron buterfll, u trajanju od šesnaest minuta!
Muzika u "Cepelinu" bila je strogo dozirana. Posle početnog zagrevanja sledilo je višesatno drmusanje u soul ritmu, da bi oko šest-sedam ujutru najuporniji i odabrani imali čast da se opuste uz muziku za dušu, najčešće onu nekomerijcalnu. Domaći singlovi se tokom večeri nisu nalazili na meniju, ali se zato kao štos pred fajront obavezno čula neka pesma Šabana Bajramovića.
Dok je sve svetlucalo od lasera koji su udruženi sa raznobojnim sijalicama "šarali" prostorom, na podijumima su se smenjivale gomile pasioniranih igrača Njih su odozgo, sa galerije, posmatrali zagrljeni parovi ili društva okupljena oko šanka. Majstor u izvođenju igračkih akrobacija bio je mladić s nadimkom Džonson. Ovaj vižljast momak preke naravi bi se popeo na podijum i sam izvrsno igrao, pravio "helikoptere" i ostale bravure, što su ostali zadivljeno gledali. Pošto je u "Cepelinu" bilo sasvim dovoljno mesta za igračke egzibicije, ovde su stečeno znanje dokazivale i pokazivale članice baletskih grupa koje su plesne korake "skidale" sa televizije, odnosno iz italijanskih šou programa Često se igralo uz takozvanu "Babl gam mjuzik", izrazito komercijalnu, "zašećerenu" američku muziku za tinejdžere, čiji je najvatreniji predstavnik bila pesmica "Jami, jami".
Uspešan zalet "Cepelina" nakratko je prekinut 1973. godine. Razlog tome nisu bili brojni klubovi koji su u međuvremenu osvanuli u Beogradu već jedna pomalo neobična afera. Pričalo se još odavno da se pojedini gosti ove diskoteke "relaksiraju" pušeći marihuanu i da ima i onih koji konzumiraju i teže droge. To, tvrde zaposleni, nije smelo da se radi unutra i poznatim narkomanima ulaz nije bio dozvoljen. Međutim, ispostavilo se da je grupica "šaljivdžija" imala običaj da ovde pravi palačinke sa marihuanom! Zbog testa čudnog ukusa zahuktala se medijska lavina, potpomognuta argumentima onih koji su bili ubeđeni da je otkrivena marihuana tek vrh ledenog brega. Ukratko, "Cepelin" je zatvoren i u međuvremenu renoviran i kada su se stišale strasti, godinu dana kasnije, zablistao punim sjajem.

Tvrdokorni branitelji reda i mira
"Važna" persona nije morala da čeka u podugačkom redu za ulaz

Obezbeđenje diskoteke je posle ovog događaja postalo još opreznije. Tada još noćni klubovi nisu bili poligon za dokazivanje moći i nije se moglo zamisliti da dvadesetogodišnjak krene u grad naoružan pištoljem, ali se znalo da na atraktivno mesto vole da svrate oštri momci: Pera Lađa, Žorž Stanković, Čelebon, Sloba Glavonja i drugi. Vrhunskom nepristojnošću se smatralo pretresanje "običnih" posetilaca, a ako je verovati onima koji su izlazili u "Cepelin" - ni beogradski mangupi ovde nisu nosili vatreno oružje.
O odlučnosti i kriterijumima obezbeđenja "Cepelina" govori anegdota koju kao jedan od "bisera" pamti Sava Radosavljević. Jednom prilikom, kaže on, u diskoteku su pokušali da uđu članovi afričkog rok sastava "Osibiza" koji su prethodno nastupali u Beogradu. Videvši ih onako tamnopute i egzotično odevene, tvrdokorni branitelj reda i mira u "Cepelinu" nije hteo da ih pusti, jer su po njegovom skromnom mišljenju izgledali "kao da su došli iz džungle!" Više sreće su imali mladi turisti iz skandinavskih zemalja, mada su, kada popiju malo više, mogli lako da postanu meta lokalnih džeparoša koji su "zanat izučili u Italiji, a svoju "profesiju" prikrivali elegantnom garderobom. U ovaj klub na glasu tokom posete Beogradu dolazili su strani muzičari, filmadžije u vreme FEST-a, bitefovci, soportisti (košarkaš Krešimir Ćosić je, recimo, imao člansku kartu) i umetnici iz bivših jugoslovenskih republika.
- Kada sam jednom došao oko ponoći, unutra su me sačekali kompozitor Met Kolins alias Karlo Metikoš i basista "Bijelih stijena". Još više sam se iznenadio ovoj nenajavljenoj poseti kada sam čuo da su to veče nastupali u Sarajevu i da su se po povratku dvoumili da li da krenu u Beograd ili Zagreb. Odlučili su da dođu u "Cepelin" i vide društvo - priča Raša Petrović.
Putujući po svetu u Beograd su sredinom sedamdesetih stigli baletski igrač Saša Bogatirjev, danas jedan od vodećih ljudi Boljšoj teatra, primabalerine Tatjana Golikova i Natalija Besmertnova. Oni su ovde imali puno prijatelja i kolega koji su ih kao dobri domaćini vodili u noćne šetnje. Obavezna destinacija bila je i diskoteka pored Tašmajdanskog parka. Za ovaj izlazak Tatjana Golikova se posebno pripremala. Od manekenke Tamare Bakić, priča nam balerina Sonja Lapatanov, dobila je na poklon hulahopke raznih boja u kojima je do zore plesala u omiljenom beogradskom klubu. Takva zabava i garderoba po poslednjoj modi, u njenoj domovini tada gotovo da nije postojala.
Imidžu sastajališta mladih, lepih i uspešnih nisu odolele ni filmske i televizijske ekipe. Danas sredovečne dame i gospoda sigurno će, kada se na televiziji bude prikazivao film "Nacionalna klasa" Gorana Markovića, u nekoliko kadrova prepoznati delić "Cepelina". Ništa manje nostalgični neće biti oni koji će se gledajući spot za pesmu "Glavo luda" Zdravka Čolića setiti gde su nekada izlazili. Mnogi verovatno nisu zapamtili kada su tamo prestali da dočekuju jutra i zašto. Zvanična verzija glasi da je odluku o zatvaranju doneo Upravni odbor stadiona "Tašmajdan", te je diskoteci oduzet prostor koji je pripadao ugostiteljskom preduzeću "Stadion". Bilo je to 1980. godine. I u ovom slučaju sve se završilo bezuspešnim pisanjem peticija i polemikama u javnosti. Dve nezadovoljne strane su se sudile dve godine posle čega se "Cepelin" definitivnoi preselio u istoriju beogradskog noćnog života. Njegovo mesto su zauzele druge diskoteke, neke čak i na istoj lokaciji, ali to su već bila druga vremena.
Sedamdesete su, bar iz perspektive hroničara noćnih događanja, bile mirno doba u kome se mnogo toga tek otkrivalo. Mogućnosti za zabavu su bile ograničene i svako novo mesto za izlazak prihvatano je s oduševljenjem i znatiželjom. Jer, televizijski program se završavao u 23 časa. Izbor se svodio na samo dva TV kanala na kojima su se filmovi prikazivali nekoliko puta nedeljno i ako se izuzmu romantične šetnje udvoje, kafansko dokoličarenje, igranke po fakultetima i povremeni kulturni događaji od internacionalnog značaja, nije se bogzna šta u večernjim satima dešavalo u metropoli. A negde je trebalo "utrošiti" noć.
Možda baš u - "Akvariusu"?! Otvoren kad i "Cepelin", ovaj mali iznajmljeni prostor u Deligradskoj ulici, u kući slikara Miće Trnavca, bio je jedina prava konkurencija ogromnoj diskoteci. Pri tom je svaka imala svoju publiku. Za razliku od preovlađujuće razigrane omladine kojoj je bio blizak način razmišljanja (ponašanja, oblačenja...) hipi generacije, u "Akvarijusu" su se pojavljivali nešto ozbiljniji, imućniji i "šminkerskiji" pripadnici mladog naraštaja. Za njih nije bilo nimalo neobično da u diskoteci naruče viski, dezertna pića ili strana piva (koja ni tada niko nije pio iz čaše), niti je to bilo pitanje prestiža. To se u malenom "Akvarijusu" jednostavno podrazumevalo. Tu su defilovale zgodne devojke, studentkinje, glumice, manekenke, muzičari, advokati, sportisti, a priča se, i po koji perspektivni političar. Vratari Predrag Popović - Gane, Nikola Rumenović i drugi znali su ko od gostiju voli puno da troši, pa se prema njemu posebno ophodilo. "Važna" persona nije morala da čeka u podugačkom redu za ulaz. Drugi su to svojevoljno činili i po ciči zimi.

Nezvanična himna Akvarijusa
Gosti su voleli da igraju uz lagane note

- Unutra se gotovo padalo u nesvest od zagušljivosti, ali su se svi borili rukama i nogama da uđu. A moglo je da stane ne više od 200 do 300 osoba - uz osmeh priča Đorđe Pavlov koji je tih godina vozio "kortinu", pa mu je ostao nadimak Đole Kortina. Kao uspešan maneken i noćna ptica on praktično nije izlazio iz "Akvarijusa" u čijoj blizini je stanovao, pa je jednom čak došetao u papučama! To niko nije primetio u gužvi, iako su kao kontrast tamnim zidovima svetlucale lampe i "igrao" lajt šou. Igrali su svi od reda uz muziku Holisa, Bee geesa, Ericka Shardena, kasnije uz taktove Boney M, Sisters sledge, Amande Lear... Nezvanična "himna" ovog mesta bila je pesma "Volim te" koju su šaputali Serge Gensbour i Jane Birkin. Gosti su očigledno voleli da plešu uz lagane note, što je dobro znao jedan od disk džokeja Branislav Grujić koga je povremeno, kada bi došao u Beograd, smenjivao poznati zagrebački kolega Tratinčica.
Mnogi doživljaji iz diskoteke čiji je zvanični vlasnik bio rvački klub "Radnički" (pravi vlasnik bio je Dejan Dodig) izbledeli su u sećanjima Beograđana kojima je ovo bila druga kuća, ali su upamćeni poseta jedne slavne ličnosti i ono što se 1979. godine noću dešavalo u neposrednoj blizini. Naime, Nikola Manojlović koji je imao običaj da u "Akvarijus", dođe u ranu zoru, zaklinje se da je u vreme jednog FEST-a u diskoteci viđen glumac Robert de Niro. Holivudska zvezda koja tada još nije dostigla svetski rejting se sa društvom kratko zadržala u klubu na Slaviji. Popio je piće i pošto mu je, najverovatnije, bilo zagušljivo - brzo je otišao. Kada su prisutni shvatili da je to zaista De Niro glavom i bradom, istrčali su napolje, ali glumca više nije bilo na vidiku.
Drugu priču pamte mnogi naši sugrađani, ali posebno oni koji su "Akvarijus" napuštali u određeno vreme, ne želeći da propuste pravi mali spektakl pedesetak metara dalje. O tome govori Đorđe Pavlov.
- To je bilo vreme beogradskog fantoma. On je noću vozio belog poršea oko Slavije. Posle "Akvarijusa" svi smo izlazili na ulice i čekali ga jer je uvek u određeno doba, između dva i tri, tuda prolazio. Napravio bi nekoliko krugova, gume bi škripale, i onda bi nestao. A narod je uživao u toj njegovoj jurnjavi, vrištalo se i dobacivalo. Pravi cirkus!
Po tradiciji, kada bi uveliko svanulo i "Akvarijus" ostao pust, znalo se kuda dalje treba da se ide. Naravno - u određene pekare koje su u to doba radile i u koje se ulazilo uvek na zadnja vrata. Nepotpisani pakt o saradnji između dva tipa noćobdija - pekara i povratnika iz "Akvarijusa", bio bi "pečatiran" svežim pogačicama i vrućim burekom. I tako svake večeri, negde do početka osamdesetih, kada je i ovo mesto otišlo u zasluženu penziju.
Početak sedamdesetih ostaće upamćen kao "zlatno doba" za entuzijaste i poslovne ljude koji su probali da u raznim preuređenim prostorima otvore diskoteke. Za razliku od Engleske gde su postale masovno prihvaćene zahvaljujući diskografskoj kući "Polidor", koja je prva pravila promocije ploča u velikim salama - u kojima se uz tu muziku i igralo - beogradske diskoteke nisu sarađivale sa domaćom muzičkom industrijom. Ali, zato su nastajale na običnim i neobičnim mestima i bez obzira na to što su se njihovi vlasnici trudili da enterijerom i konceptom što više liče na inostrane uzore, zadržavale su nešto od ovdašnjeg "šmeka". Tako je 1971. godine, u kojoj će u Beogradu osvanuti mnoštvo diskoteka, preuzet i na naš način "patentiran" izum zvani restoteka. "Mihajlovac" je bio nešto između restorana i diskoteke, odnosno i jedno i drugo, pa je kao takav mogao da zadovolji različite afinitete. U jednom delu ovog objekta na Banovom brdu nalazio se restoran u kome su gosti uz porciju gurmanluka mogli da dobiju i "servirani koktel" narodne muzike u interpretaciji Dragana Tokovića ili Dare Ružić, dok su se u drugom, nalik na veliku dnevnu sobu, smestile udobne fotelje i podijum za igru. Posetioci su, dakle, imali priliku da prvo unesu kalorije u organizam, i da ih potom istroše plešući uz disko standarde. U restoteku "Mihajlovac" se godinama rado odlazilo (u malo izmenjenom obliku postoji i danas), mada ovo nije bila klasična diskoteka niti mesto koje nosi epitet kultnog.
Sličnu sudbinu, mada mnogo manje popularan, delio je klub hotela "Balkan" u kome se moglo popiti piće preko celog dana (to je, na neki način, preteča kafića), a uveče provesti do kasno. Tokom prva tri meseca rada podrum "Balkana" je bio pun, a kasnije (bila je to 1971. godina) dobio je etiketu usputnog zabavljališta za Zemunce pre nego što uskoče u noćni autobus. A u dotičnom Zemunu, iste 1971. godine, u hotelu "Grand" proradila je istoimena diskoteka čiji "rok trajanja" je nezvanično bio najkraći u tadašnjoj konkurenciji. Postojala je svega pet meseci. Nisu pomogli ni škotski dizajn, preslikan iz londonskog kluba"Saint James", ni D. J. kabina uzdignuta četiri metra od poda, ni ozvučenje iz Engleske. "Grand" je privukao zemunske mangupe, ali je zato odbio sve ostale.

Pomodna disko ludorija
Na igralištu fudbalskog kluba "Rakovica", u blizini IMT, bife je pretvoren u diskoteku

Upućeni kažu da je sedamdesetih u beogradskoj džungli na asfaltu i okolini "niklo" tridesetak diskoteka i da je bilo sasvim uobičajeno sesti u kola i sve ih obići od 22 časa do pet sati narednog dana. Znajući to i ne plašeći se činjenice da je tih godina od dve do pet hiljada ljudi iz Beograda prihvatalo ovaj način trošenja slobodnog vremena (podatak iznosi novinar Dragomir Vesović), što je značilo da su iste ličnosti kružile gradom, pojedini ugostitelji su prihvatali rizik i za lokacije svojih klubova birali one udaljene od centra. To je u izvesnom smislu skinulo veo elitizma koji je od početka pratio ovu urbanu pojavu, jer diskoteke možda nisu bile isključiva zabava povlašćenih i dobrostojećih, ali su svakako podrazumevale uži krug ljudi i pripadnost određenom kulturnom i socijalnom miljeu. Pošto su ulice oko "kruga dvojke" u prvo vreme bile jedine iskorištene u ove svrhe, a oni koji su živeli u radničkim naseljima (ili bližoj okolini grada) obično nisu imali kola, jasno je da su mladi ne baš punih novčanika iz "pasivnih" krajeva retko imali šansu da uživaju u pomodnoj disko ludoriji. Ipak, prilika im se u jednom trenutku nakratko pružila.
Daleko od Knez Mihailove, na igralištu fudbalskog kluba "Rakovica", u blizini fabrike IMT, bife koji se nalazio između kuhinje i restorana pretvoren je u diskoteku. Zvala se "NO 3". Svečano otvaranje novembra 1973. godine prenosio je Drugi program Radio Beograda. Idejni tvorac poduhvata Branislav Grujić je odmah podelio članske karte koje su se brzo razgrabile. Za tih dvanaest meseci, prvo u restoran, pa u "NO 3" dolazili su glumci posle odigranih predstava, Boris Radak sa balerinama, Cica Perović, slikar Bata Jugović, Minja Subota, Boba Stefanović... Uz Santanu, Boba Dilana, Bee gees, Kinkse i začetnike rokenrola igrali su mladi iz Rakovice i njihovi motorizovani vršnjaci iz centra. Ponekad je najbolji igrački par bio nagrađen urmašicama, tortom ili flašom vina, a kada je unutra bilo puno plesalo se napolju, čak i po hladnoći.
Pre više od dve decenije mladići i devojke ne bi bili začuđeni ako bi ih blizak prijatelj pozvao da rođendan proslave veseleći se u omiljenom "disko prostoru". Međutim, verovatno bi bili veoma iznenađeni ako bi se izlazak završio gledanjem porno filma i to baš u diskoteci! Ali, i toga je bilo. Posle obilazaka gradskih "rupa" kolone automobila često su kretale u pravcu Resnika. Odredište je bila restoteka "Bis" u kojoj se do ponoći (ili nešto kasnije) zabavljalo kao i drugde. Novinar Milorad Ćirilović priča da su u "Bis" volele da dođu doterane i privlačne "mamine princeze" koje su "bacale udice" na bogate "tatine sinove". Kada bi dotične lepotice bile ispraćene i gazda objavio fajront, odabrana i malobrojna ekipa okupljena po principu "ko zna-zna" ostajala je u diskoteci i čekala da se sa starih osammilimetarskih traka zavrte strani (najčešće nemački) porno filmovi. Ove projekcije, kao što kaže Zoran Novaković koji je svraćao u "Bis", nisu bile savršenog kvaliteta, niti je viđeno bilo na visokom estetskom nivou. Ali, to je bila atrakcija prve vrste. Do tada se ovakvi filmski sadržaji nisu na ovaj način konzumirali (a tada nije bilo ni video rikordera, da o TV Palma i ne govorimo!) i dodatnu draž pružala je mogućnost policijske intervencije i večita dilema da li će uniformisani momci "trenirati strogoću" ili će se pridružiti zabavi. Resnik je i kasnije, kada je bio aktuelan disko "Cvetni breg" važio za deo grada interesantan za gluvarenje, ali tamo se u rane jutarnje sate odlazilo radi igranja, a ne zbog golicavih erotskih kadrova.
Pred najezdom diskoteka poklekla je i Skadarlija. Po svemu sudeći to se kad- tad moralo dogoditi ovoj boemskoj četvrti. Već legendarne 1971. godine pored kafane "Ima dana", a preko puta "Tri šešira", ugnezdio se "Monokl". Prva asocijacija na ovaj deo grada svakako nije plesni podijum, pa je bar po pitanju samog imena diskoteke napravljen kompromis ili možda mali marketinški trik - reč monokl se zaista može dovesti u vezu sa Skadarlijom. Ali, to nikako ne znači da se stecište boema lako i dragovoljno predalo...
- Nije uopšte bilo jednostavno dobiti taj prostor. Ali, svi su čuli koliki je novac donosio "Cepelin", pa se vredelo potruditi. Vlasnik "Monokla" bilo je ugostiteljsko preduzeće "Višnjica" - objašnjava Ilija Gligorijević koji je osmislio njegovu unutrašnjost.
Da je na koncepciju novog kluba bar malo uticalo okruženje potvrđuje prisustvo gradskih intelektualaca i gostiju Skadarlije na otvaranju, kao i glas Silvane Armenulić koja je tom prilikom pevala. O smenjivanju ploča vodio je računa Maksa Ćatović koji se prethodno "kalio" u "Cepelinu" i koga su kasnije zamenila dva momka. Pored ove, jedina (ali bitna) veza sa "Cepelinom" bile su ploče. Naime, isti čovek je po rečima Ilije Gligorijevića iz Engleske obezbeđivao LP-ije za obe diskoteke. Inače, gosti u ove dve konkurentske "kuće" potpuno su se razlikovali. "Monokl" nije prizivao hipike, ali su zato rado viđeni bili intelektualci, boemi, klasično obučeni studenti, deca iz starih beogradskih porodica. Bile su potrebne članske karte (moglo je ući 200 do 250 osoba) i pri ulazu dame su uvek imale prednost, čak iako nisu imale novca za ulaznicu. Jer, treba verovati iskusnom gradskom partimejkeru Iliji Gligorijeviću koji kaže da "svi u klubovima vole da vide poznate ličnosti, lepe devojke i ozbiljne šarmere". Nekome, pretpostavljamo, prija i posebno dizajniran ambijent. Dobar primer za ulaganje u izgled diskoteke bio je baš "Monokl". Sav je bio od crnih stakala, poliranih i posrebrenih materijala, mesinga i crne kože. Imao je dva bara i dva podijuma (dole i na spratu) od crnih staklenih ploča i ogromna ogledala koja su opkoljavale ogromne pozlaćene lutke. Zidove je krasila moderna kompozicija u duhu baroka (predimenzionirani papagaji, konji i ekstravagantne devojke), a u jednom delu kluba uokvireni staklenim ramovima gostima su se sa plakata smešila lica poznatih muzičara tog vremena.

Hipi pokret odbrojava poslednje dane
"Deci cveća" za petama su stalno bili ratoborni pankeri

Vlasnici ili zakupci bezbroj neupadljivih adresa nisu imali volje ni sredstava da kao "Monokl" angažuju profesionalnog arhitektu, već su sami, za svoju dušu pokušali da buduće diskoteke ulepšaju i oplemene. Najviše je bilo onih koji nisu vodili računa o spoljašnjem izgledu, fasadi objekta koji je trebalo da privuče nečiju pažnju. Ili su možda želeli da u njihovu "avanturu" bude upućeno što manje osoba. Tako je u najobičnijoj baraci na Novom Beogradu, nedaleko od solitera poznatih kao "šest kaplara", upriličena diskoteka "ABC" u kojoj se omladina okupljala kasnih sedamdesetih. Takođe u baraci, ali na Kosančićevom vencu, postojao je izvesni "Kredenac" u kome su se ploče okretale na dva gramofona marke "Toska" i naručivalo jeftino piće. Radio je samo do 23 časa. Mnogo listova hartije bi bilo potrebno za pominjanje svih tih malih "sklepanih" klubova po garažama, mesnim zajednicama, atomskim skloništima (!) koji su počeli da se bore za svoje mesto pod beogradskim Suncem. Većina je bila lokalnog karaktera i brzo se gasila. Ali, bilo je interesantnih pokušaja...
Klub JAT-a kod "Londona" nije se mogao pohvaliti reputacijom mesta u trendu niti je tako bio koncipiran. Navodimo ga zbog interesantnog izgleda. Iz starih aviona-karavela izvađena su sedišta i poređana baš kao u avionu! Uz članske karte koje su dobijali zaposleni u JAT-u ovde je veče moglo da provede dvestotinak lica. Mnogo atraktivnije bilo je odvesti devojku u "Šumadiju" na Banovom brdu. To je konkretno značilo da se u ovoj diskoteci sređenoj u džungla stilu (vlasnik je bio Boban Petrović, široj javnosti poznat kao autor knjige "Rokanje", kasnije vlasnik "Zvezde&quot sreće gradska ekipa i da valja doći i "pozirati".
Umnožavanje beogradskih diskoteka sa radošću jedino nisu dočekali bendovi koji su svirali strane hitove. U početku, dok su igranke još bile zabava broj jedan, a posao oko disko klubova se tek zagrevao, nije bilo razloga za brigu. Ali kada je iz inostranstva za potrebe "Cepelina" i "Monokla" stiglo najkvalitetnije ozvučenje, pa još i originalni snimci sa ploča, mnoge grupe su morale da biraju - ili da se okrenu sopstvenoj muzici ili da započnu neku drugu karijeru. Njihove obrade više niko nije hteo da sluša. S druge strane, oni koji su se na vreme preorijentisali imali su šansu da naprave kompromis sa preduzimljivim hotelijerima. Primera radi, hotel "Mažestik" je početkom 1972. godine pokrenuo diskoteku "Klub M" koja se odlikovala primamljivim ambijentom (fotelje presvučene svilom, fontana, kružni bar). Tamo su, kao što kaže Sava Radosavljević, prvi put u toku večeri kombinovane muzika uživo i ona sa ploča. Prvo je, veli, bilo negodovanja, nekima se nije dopalo što blokovi svirke traju po 45 minuta, ali vremenom su se navikli. Dnevne novine su 1976. godine izveštavale da ovde petkom, subotom i nedeljom dolazi i po 600 ljubitelja ovakvih hepeninga i da mnogi satima stoje na stepeništu i čekaju samo da uđu! Ulaznica je za to vreme bila skupa: 50 tadašnjih dinara, s tim što je 40 odlazilo na konzumaciju. Delile su se članske karte i pozivnice (za neke događaje su se čak slale na kućne adrese). U "Klubu M" su se priređivale i promocije novih muzičkih materijala, a kao najuspešniju i najposećeniju naš sagovornik navodi predstavljanje albuma "Dnevnik jedne ljubavi" Josipe Lisac.
Već krajem sedamdesetih mogle su se naslutiti promene u shvatanju zabave što je bilo uslovljeno društvenim tokovima, životnim standardom i etabliranjem omladinskih potkultura. Hipi pokret je odbrojavao poslednje dane i u svetu se uveliko "prašio" pank. Pošto su ovi uticaji kod nas primani sa izvesnim zakašnjenjem u to doba još su se beogradskim ulicama šetala "deca cveća" kojima su za petama stalno bili ratoborni pankeri. Ove dve subkulture privukle su mnoštvo tinejdžera. Tačno se znalo gde se ko okuplja. Mladim pankerima je tih godina odgovarala muzika koja se slušala na matineima u "Cepelinu", baš kao i gluvarenje ispred dragstora uz flašu piva. Ovi drugi su pevušili pesme Led Cepelina i Dorsa u klubu Filozofskog fakulteta koji se jednostavno zvao "F". Tu su se družili ljubitelji hipi ritmova, a kasnije, kada je otvoren klub na Fakultetu likovnih umetnosti omaleni "F" zamenili su čuvenom "rupom". Da bi uopšte stigli do kraja Knez Mihailove ponekad je trebalo da imaju dobru kondiciju jer su ih iza ćoška čekali momci sa "irokezi" frizurama, u crnim kožnim jaknama i sa nitnama pobodenim svuda gde treba, vrlo raspoloženi da "proćaskaju" sa omraženim hipijima. Klub "F" je radio do sredine osamdesetih i imao imidž idealnog mesta za gradske alternativce i rokere koji su prezirali "sintetički" disko zvuk.
Prava mala revolucija uzburkala je noćni život Beograda kada je na prelazu sedamdesetih u novu deceniju otvoren prvi kafić. O "Zlatnom papagaju" u Ulici Đure Jakšića i ponašanju, stilu života koji je pratio to pomodno sastajalište grupa Električni orgazam spevala je istoimenu pesmu, a omladina je oduševljeno pohrlila da upozna novi, fensi vid provoda. Kafići su se kao nekada diskoteke, u početku stidljivo probijali i na njihovu pojavu prvenstveno je uticalo prećutno odobravanje privatne svojine koja je početkom osamdesetih u naše živote ulazila na mala vrata. Kafići su stekli pristalice među mladima iz viših socijalnih slojeva, ali njihova popularnost nije ugrozila "delovanje" diskoteka. Ipak, promena je bilo.
- U diskotekama se masovno igralo sve do 1981, 82 godine, a onda je to postalo demode. Moja generacija je jedva čekala da stane na podijum, dok su klinci osamdesetih više voleli da puše, piju i gledaju okolo - govori o uticaju kafića na atmosferu u "igraonicama" Vlada Janković Džet.