Prva diskoteka u srcu Balkana
"Zamislite da u rukama držite vremeplov. Premotavate film na kasne pedesete i početak šezdesetih godina. Ovde naša priča počinje"
Gde ćete večeras? Odgovori na ovo sasvim uobičajeno pitanje mogu biti veoma različiti: "ostaću kod kuće i gledati neku latino sapunicu", ili "idemo na romantičnu večeru u otmen restoran", možda "dobra žurka u kraju", "novo fensi mesto", pa i jedno sasvim iskreno "ne znam". Ne postoji recept za noćno uživanje. Ukusi i prohtevi su individualni. Ali, pečat vremena, splet društvenih i političkih okolnosti, važeći sistemi vrednosti i (ne)pisana životna pravila određuju i ovu, duboko hedonističku oblast. Zakoračili smo u novi vek, novi milenijum. Svako podsećanje preti da dobije boju nostalgije koja uvek izgleda lepše kada se posmatra sa distance. I još nešto - koliko puta ste čuli ono "he, u moje vreme.."., što je samo još jedan dokaz da prave istine o noćnom životu Beograda ili bilo kog drugog grada - nema, jer se ona krije u ličnim doživljajima, u onome što je činilo sentimentalno vaspitanje svakog od nas. Nečiju mladost je obeležio tvist ili možda Bitlsi, drugi su imali Vudstok i Hajdučku česmu, "Cepelin" i "Groznicu subotinje večeri", novi talas i turbo folk. Sve u svoje vreme... Ako danas, onako iz radoznalosti, prokrstarite Beogradom noću u potrazi za zabavom, možete sresti, recimo, rvače u blatu ispred kluba u centru grada, pom-pom devojke koje gostima nude tekilu iz redenika, muške striptiz igrače, jugonostalgičare, tinejdžere koji idu na još jedan "Urban ekspiriens" parti, sponzore i sponzoruše, sledbenike trendova i mnoge, mnoge druge junake ovog doba.
A onda zamislite da u rukama držite vremeplov. Premotavate film na kasne pedesete i pečetak šezdesetih godina. Ovde naša priča počinje. Tada su Beogradom jurile raznobojne vespe. Provozati se na njima, sa strane, prekrštenih nogu, bio je doživljaj koji se među gradskim lepoticama danima prepričavao. Devojke su koketno vrtele konjskim repićima i pred izlazak na "Zvezdino" košarkaško igralište na Malom Kalemegdanu brižljivo peglale suknje pastelnih boja koje su im pokrivale kolena. Ispod sukanja provirivali su obavezni beli žiponi. Tako doterane, šepureći se u baletankama ili na visokim potpeticama, uzimale su pod ruku kavaljere koji su ih utorkom, četvrtkom, subotom ili nedeljom vodili na igranke na kojima su uz Mileta Lojpura i "Septet M", u ritmu tvista i rokenrola, ludovale "čak" do 23 časa. Dame (odnosno drugarice) birale su ples i u "Lazarcu", menzi "Kod Tri kostura", "Euridiki", "Gradskom podrumu", dansingu Doma omladine, fakultetskim igrankama...
Ubrzo, nošeni svetskim roknerol strujama, u Beogradu su počeli da sviraju vokalno-instrumentalni sastavi (VIS-ovi), a od 1962. do 1964. godine u Klubu studenata tehnike preslušavane su ploče iz inostranstva. Nekolicina je pomoću zvučnika i magnetofona snimala program Radio Luksemburga i nove pesme predstavljala muzičkim sladokuscima, jer tada nije baš svako mogao noću da sedi pored radija i sluša ovu stanicu. Bile su to godine radoznalosti i otkrića.
Te 1963. godine, kako bi rekao junak jedne nostalgične televizijske serije, dobijanje individualnih pasoša je čitavoj jednoj generaciji otvorilo mnoge horizonte. Putovalo se u Trst, Rim, Veneciju, Pariz, ali je pravu boju svemu davao London, odakle su i do nas stizali muzički i drugi trendovi. Zaraženi virusom zapadnjačkog načina zabave, beogradski mangupi, studenti, mladi i zaposleni koji su sebi mogli da priušte odlazak u inostranstvo, otkrili su - diskoteke. Svetski džet set je hrlio u londonski "Cezar", pariski "Režin" i "La avantura", italijanski "Paladium". Diskoteke su, tako, označile, početak novog uzbudljivog poglavlja u udžbeniku mladalačkih ludorija i postale omiljeno mesto za druženje i simbol određenog stila života.
Priča o nicanju prvih diskoteka u srcu Balkana, u Beogradu, deluje romantično bar onoliko koliko je iz današnje perspektive takvo bilo vreme koje im je utisnulo pečat. U gradu u kome se osim pomenutih igranki moglo izaći jedino u kafanu ili bife (sedelo se u "Suncu", "Šumatovcu", "Lipi", "Golfu"
i tamo ostati najduže do ponoći, nije bilo baš mnogo izbora za noćne ptice nesklone obilnoj večeri i čašici pića. I baš zato što je kafanski vid provoda utemeljen u našoj tradiciji, teško je bilo nagovoriti nekog ugostitelja da rizikuje sigurnu zaradu promovišući diskoteku i njen potpuno drugačiji koncept. Možda zato nije nimalo čudno što je najzaslužniji čovek za otvaranje prve beogradske diskoteke bio Siniša Saša Nikolić, pariski student i poznavalac atmosfere evropskih noćnih klubova. Njegovu ideju prihvatili su Brana Samardžić i Milan Šećerović i tako je 24. aprila 1967. godine Beograd postao prvi grad u tadašnjoj Jugoslaviji (neki kažu i na Balkanu) koji se mogao pohvaliti diskotekom.
Diskoteka kod Laze Šećera
Vest da se negde u gradu može ostati, uz to i igrati, duže od ponoći brzo se pročula
Prva diskoteka smeštena je u mali i skromno uređen podrumski prostor u Ulici Lole Ribara 17, koji je pripadao porodici Šećerović. Zvanično, to je bio klub košarkaša "Crvene zvezde" - jer u to vreme iz društveno-ideoloških razloga noćna okupljališta tinejdžera su mogla da budu otvorena jedino pod okriljem nekog sportskog društva ili omladinske ustanove. Nezvanično, ovu diskoteku bez imena svi su zvali "Kod Laze Šećera", po prevodiocu Lazaru Šećeroviću, Milanovom mlađem bratu, u čijem stanu (nalazi se iznad dotičnog podruma) su se pre tog proleća priređivali nezaboravni žurevi na kojima je bio prisutan beogradski krem.
- Pred otvaranje je vladalo veliko uzbuđenje - priča danas Lazar Šećerović. - Očekivali smo da će doći lord Spouden, muž princeze Margarete, ali je bio sprečen. Zato su na koktel bili pozvani svi koji su u Beogradu nešto značili. Sećam se da je pesnik Duško Matić tom prilikom rekao da ova diskoteka otvara jedno novo doba i da od tada socijalizam počinje da kopni.
Jednostavan enterijer kluba koji je brzo stekao simpatije mladih i uspešnih Beograđana osmislio je Saša Nikolić. Doneo je, seća se Lazar Šećerović, tapete iz Italije, na zidove postavio gravire, u skučenom ambijentu nalik na engleski pab našlo se mesta i za šank, separee, disk džokej kabinu i podijum. Uređaja za ventilaciju nije bilo. U polumraku, stvarana je prisna i opuštena atmosfera, pogotovo što se većina gostiju poznavala.
- Bila je to drugačija vrsta zabave od dotadašnjih igranki. Drugačije se oblačilo, igralo, ponašalo i govorilo. Sve je podsećalo na žur povlašćenih mladih Beograđana. Doći kod Laze Šećera značilo je imati ulaznicu za visoko društvo - kaže Milorad Ćirilović, novinar "Politike", koji je tamo kao srednjoškolac odlazio.
Većina gostiju pristizala je iz kruga poznanika Lazara Šećerovića. Vest da se negde u gradu može ostati (uz to i igrati) duže od ponoći brzo se pročula, ali to nije značilo da je svako dobio šansu da zakorači u ovaj prostor. Mnogi dele sećanja Milorada Ćirilovića da se ulazilo sa strahopoštovanjem, jer se nikada nije znalo da li ćeš biti pušten ili ne, da li to zaslužuješ. Na vratima su stajala dva korpulentna momka (jedan je danas sudija, a drugi državni tužilac - tvrdi Lazar Šećerović), koji su se brinuli da unutra ne bude više ljudi nego što kapacitet kluba dozvoljava. Nisu primane osvedočene kavgadžije tako da su tuče bile retke, a nikad u samoj diskoteci. Ispostavilo se da članske karte i propusnice nisu potrebne jer se u tada nevelikom Beogadu dobro znalo ko je poželjan, a ko ne.
A poželjne su, kao uvek i svugde, bile lepe devojke. Na glasu su bile sestre Tasovac, Ivana Tuta i Zorica Gajdaš koja je uvek dolazila u pratnji (bar) četiri udvarača. Svi bi se sjatili da ih vide, njihov izgled i garderoba su danima prepričavani, a raspitivalo se i kada će ponovo posetiti diskoteku. Tada su osobe sa oreolom gradske zvezde privlačile pažnju. Znalo se da se ovde mogu sresti Dejan Karaklajić, Jovica Aćin, Boba Stefanović, plejboj Ratko Plamenac, Vera Čukić, Mira Žegarac i mnogi drugi i to je podsticalo one "obične" mladiće i devojke da se probijaju kroz gomilu i čekaju u redu za ulaz. Videti i biti viđen - i danas je jedno od osnovnih pravila kojih se pridržavaju noćni šetači. Nekima se, kao Vladi Jankoviću Džetu koji je tada sa Crnim biserima krčio put kroz muzičke talase, dešavalo da u ovoj diskoteci sretne veoma poznato lice za koje bi kasnije utvrdio da nije komšija već neko čiji lik krasi naslovne stranice časopisa ili se pojavljuje na televiziji. Poseban "začin" paradiranju oko kluba davalo je prisustvo glumaca Ateljea 212, kuće koja je imala kultni status na pozorišnoj mapi grada i koja je važila za kreatora tadašnjih teatarskih kanona.
Ali, oko ovog mesta nisu kružile samo javne ličnosti iz umetničkih i srodnih profesija - krstarili su i tek kupljeni pežoi, folksvageni, alfe, fijati 1300. Bila je stvar prestiža imati ove četvorotočkaše, a naročito provozati ih ispred jedine diskoteke. Od parkiranih automobila dobar deo ulice bio je zakrčen, pa su se vlasnici preko razglasa molili da pomere kola. Buka je smetala stanarima koji su zbog toga često pozivali miliciju. To, međutim, nije sprečavalo gradske zverke da iduće večeri ponovo turiraju ispred ulaza u popularno sastajalište.
"Lude godine" u Lole Ribara 17
Elitan imidž kluba upotpunjavala je muzika
- Tada nije svako mogao da kupi kola. Znalo se, recimo, da kada crveni ili beli trijumf prođe gradom - za volanom su Zoran ili Dragan Kapičić. Zahvaljujući automobilima koje su vozili nadimke su stekli Đole Kortina, Ika Florida i Duda "LEDŽCELSIOR" - priseća se Zoran Novaković, tada uspešan maneken, a danas poslovan čovek.
Njegovo društvo se za odlazak "Kod Laze Šećera" posebno pripremalo. Za diskoteku, koja je bila pravo otkriće za našu sredinu, posebno se doterivalo, mirisalo, a garderoba (najčešće iz inostranstva) pažljivo je birana. Valjalo je imati i pun novčanik jer se ulaz plaćao, a i piće je bilo skuplje nego u kafanama. Zato su se ovde družila deca iz boljih kuća i oni koji su već zarađivali. Ko nije mogao da prikupi novac za ulaznicu, koka-kolu, liker ili viski baš svako veče, dovijao se na različite načine. Mnogo godina pošto je ovo mesto zatvoreno Lazar Šećerović je upoznao sredovečne Beograđane koji su mu ispričali da su tih "ludih godina" krišom prodali očeve vojne enciklopedije (sabrana dela!) da bi prikupili džeparac, dovoljan za svakovečernji provod u Lole Ribara 17.
Prva beogradska diskoteka pružala je beg od svakodnevice sedam dana u nedelji. Pravila bontona šezdesetih su nalagala da društvo počne da se okuplja već oko 20 časova, što je naročito za devojke bilo vrlo povoljno. Bilo je mnogo onih koje su jadikovale što su kućama morale da se vrate pre Pepeljuge - već u 22 časa! Sava Radosavljević, poznatiji kao Saša, muzički urednik na Radio JAT-u je kao jedan od disk džokeja "Kod Laze Šećera" dobro umeo da proceni kada ko dolazi i odlazi. On priča da su postojala tri "talasa" gostiju: pored ovih koji su ostajali do 22 časa, tu su bile noćobdije koje su u ovo vreme dolazile i posle tri sata napuštale podijum, a smenjivala ih je treća - odabrana malobrojna družina koja je tu čekala zoru.
Elitan imidž kluba upotpunjavala je muzika. Umetnički nadarena odmladina hrlila je u mali, zadimljeni podrum samo da bi čula hitove koji su se vrteli na Radio Luksemburgu. Ovde su se slušale najnovije ploče koje su u Beograd pristizale zahvaljujući pilotima, stjuardesama, trgovačkim putnicima i prijateljima iz inostranstva. Saša Nikolić je bio pretplaćen na izdanja londonske industrije ploča, tako da se dešavalo da se neka pesma pre odsluša u četiri zida "Kod Laze Šećera" nego na talasima čuvenog radija.
- Svaki disk džokej imao je svoje veče. Najpopularniji muzički pravac bio je soul, a zatim fank, rokenrol i pop. Sve su to bili hitovi sa top lista, naročito sa engleske - kaže Sava Radosavljević, dok drugi disk džokej Raša Petrović, danas muzički urednik u Radio Beogradu, pominje i repertoar: obavezni su bili Otis Reding, Temptejšnsi, Areta Fenklin i Four tops. Igralo se uz pesmu "Pata, pata" Vilijema Keba i "Čejns on fuls" Arete Frenklin.
- Soul je bio najslušaniji. Ali, u gradu smo promovisali i Džimija Hendriksa i Mudi bluz. Sećam se da smo od kuće donosili ploče i puštali ih "Kod Laze Šećera" - pamti Vlada Janković Džet.
Ova muzika je diktirala i poseban način igranja. U modi su bili jednostavni soul koraci i prvi put se nije plesalo u paru. Bila je to prava revolucija. Kad neko zaigra odmah su ga i ostali pratili. Na podijumu su urnebes pravili Lokica Stefanović i Raša Petrović koji je tri godine bio u plesnoj grupi Borisa Radaka. Konkurenciju su imali u Sonji Lapatanov, baletskim igračima Predragu i Nenadu Radojkoviću i Aleksandru Veljkoviću Rci koji je bio talentovan za rokenrol i bi- bap. Sonja Lapatanov podseća da se dobrim igračima obavezno aplaudiralo. A kako i ne bi kada su tamo profesionalne balerine izvodile piruete i delove koreografije iz neke predstave ili televizijskog šou programa!
Gosti Beograda kasnih šezdesetih bile su čuvene ličnosti iz umetničkog sveta koje su na proputovanju, posle nastupa pred ovdašnjom publikom kojoj svet tada i nije bio toliko daleko, imali običaj da svrate u diskoteku. Doduše, bili su iznenađeni činjenicom da ovde tako nešto postoji, a posebno su bili zaprepašćeni informisanošću mladih i "vrućim" numerama "skinutim" sa inostranih merača muzičke popularnosti. I sve se to dešavalo u zemlji za koju su mislili da se nalazi iza "gvozdene zavese".
- U vreme Sajma mode u diskoteku su dolazili afirmisani manekeni i kreator Pako Raban koji je, baš kao i članovi Living teatra, ovaj ambijent uporedio sa pariskom diskotekom "Kastel". Autori mnogih koprodukcija su takođe navraćali. Kad je sniman italijanski film "Gospođica doktor" ovde su večeri provodili reditelj Alberto Latuada i glumac Đankarlo Đanini. Viđene su i italijanske glumice iz spektakl filmova, zatim poznata pozorišna trupa "Elvin Ejli"... - nabraja Lazar Šećerović svetska imena koja su kročila u beogradsku diskoteku koja tada još nije imala konkurenciju. Vlada Janković ne zaboravlja da posle održanog koncerta "Holisi" praktično nisu izlazili iz kluba i uveren je, mada nema "opipljivih" dokaza, da ga je posetio i koreograf Moris Bežar.
Ipak, kada se pomenu internacionalne zvezde koje su naši sugrađani uživo mogli da vide "Kod Laze Šećera", svi se odmah sete ekipe iz brodvejske hit predstave "Kosa". Istina je da su se oni ovde veselili, ali, kako kaže Lazar Šećerović, to je bilo po zvaničnom zatvaranju diskoteke, kada se unutra mogla samo slušati muzika i zabavljati uže društvo. U tom periodu prodefilovali su još i Šarl Aznavur, Žilber Beko, članovi engleskog Kraljevskog baleta i Kraljevskog Šekspirovog pozorišta zbog kojih je diskoteka nakratko ponovo otvorena. Oni su, naime, u Narodnom pozorištu izveli predstavu "Kako vam drago" i pošto se pročulo da bi voleli negde da izađu, Lazar Šećerović i njegovi prijatelji su doneli stolice od kuće, na brzinu uredili enterijer i ugostili ih, tako da su tu dočekali jutro, a odmah potom otputovali za Englesku.
