Krvavo proleće 1939.

Pored Koste Novakovića, Sime Markovića, Vladimira Čopića, Akifa Šeremeta i Jovana Mališića, Tito je 1939. direktno učestvovao i u tragičnim sudbinama Radomira Vujovića, Sime Miljuša, Vilima Horvaja i Janka Jovanovića. Sva četvorica Jugoslovena su, isto kao i petorica njihovih prethodnika, u Moskvi osuđeni na smrt i streljani istog dana, 19. aprila 1939, upravo kada je u glavni grad SSSR-a stigao izveštaj da im je Tito presudio, proglašavajući ih ”frakcijskim i antipartiskim elementima” i isključujući ih iz KPJ. U ”protokolima smrti” ovih nevinih ljudi koji se čuvaju u sedmom fondu Centralnog arhiva Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije u Moskvi, zabeleženo je :
”LIHT, FRANC DIMITRIJEVIĆ, jeste VUJOVIĆ RADE, rođen 1895. godine u Požarevcu (Jugoslavija), Srbin. Član od 1919. godine, bio pomoćnik urednika u Kominterni do otkaza 1937. godine. U momentu hapšenja radio u 'Izdavačkoj literaturi' na stranim jezicima i u Saveznom radio-komitetu. Živeo na adresi: Moskovska oblast, Ramensko, Iljinska, ul. Internacionalna br. 10.
Uhapšen 20. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
KUBURIĆ, ILIJA GEORGIJEVIĆ, jeste SIMA MILJUŠ, rođen 1894. godine u selu Lušica-Palanka, srez Sanski Most (Bosna), Srbin. Obrazovanje akademsko (završio Pravni fakultet u Zagrebu), član Socijaldemokratske partije do 1919. godine, od 1919. član KPJ do dana hapšenja. U trenutku hapšenja bio predavač na Lenjinskoj školi i urednik izdavačkog preduzeća “Strani radnik”. Živeo na adresi: Moskva, Gogoljev bulevar br. 14, stan 59.
Uhapšen 19. jula 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
BELIĆ MILAN je HORVAJ VILHELM ili ŠVARCMAN STEPAN ANTONOVIĆ, rođen 1901. u Beloj Crkvi, Nemac. Član KP Rumunije od 1922. do 1923. godine, od 1923. do 1938. godine član KPJ. Do hapšenja radio kao kontrolni urednik pri izdavačkom preduzeću ”Strani radnik” u Moskvi. Živeo na adresi: Moskva, Gogoljev bulevar br. 14, stan 49.
Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
DRENOVSKI, DUŠAN PAVLOVIĆ, jeste JOVANOVIĆ, JANKO PAVLOVIĆ, ili DASKAL, IVAN IVANOVIĆ, rođen 1901. godine u selu Ravne, srez Bogatić, grad Šabac (Srbija), Srbin. Pedagog, obrazovanje akademsko (završio Visoku pedagošku školu u Beogradu), član KPJ od 1922. godine. U momentu hapšenja bio referent Kominterne. Živeo na adresi: Moskva, ul. Gorkog br. 26, stan 153, hotel ”Luks”.
Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.”
LIKVIDACIJE najmanje 500 Jugoslovena, koji su pobijeni u Sovjetskom Savezu u vreme dok se on borio da ga Moskva postavi za lidera KPJ, Tito je godinama nazivao ”ozdravljenjem partije”, ali je svoju ulogu u njihovim smaknućima do kraja života pomno skrivao.
O svemu tome sve do Titove smrti ništa nisu znali čak ni njegovi najbliži saradnici!
Naprotiv, oni su sve vreme verovali u ono što im je Tito uporno govorio: da je generalni sekretar CKKPJ postao još 1937, a ne 1940, kada se to stvarno desilo, kada je Titov prijatelj, sovjetski obaveštajac Josip Kopinič, uspeo da iz trke za novog vođu KPJ izbaci Titovog glavnog konkurenta, crnogorskog komunistu Petka Miletića. On je, kako stoji u njegovim ličnim dosijeima i u Centralnom partijskom arhivu i u Centralnom arhivu Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije, uhapšen u Moskvi januara 1940.
Prema podacima Centralnog arhiva ruskog Ministarstva bezbednosti 21. septembra te godine ”osuđen je na 8 godina popravno-radnog logora”, a prema jednom dokumentu Glavnog vojnog tužilaštva u Moskvi, koji je piscu ovih redova stavljen na raspolaganje, Miletić je ”umro 27. januara 1943. za vreme izdržavanja kazne”.

Nevini bez zaštite

Dvadesetak godina kasnije sovjetske vlasti će pokrenuti postupak za reviziju procesa na kome je Petko Miletić osuđen na osam godina ”popravno-radnog logora”. Tim povodom Moskva je od Titovih vlasti tražila da joj dostave dokaze o tome kako je Miletić, prema Titovim navodima, pre Drugog svetskog rata ”izdao partiju” jugoslovenskoj policiji. Savezni javni tužilac SFRJ dr France Hočevar odgovorio je da se ti dokazi ”ne mogu pronaći, jer su uništeni za vreme rata”, a i da jugoslovenski partijski i državni vrh i inače ”smatra da postupak za rehabilitaciju Petka Miletića ne dolazi u obzir”.
Osam godina posle Titove smrti ovaj čovek je, ipak, rehabilitovan u Moskvi, a Tito je svojevremeno svojim najpoverljivijim simpatizerima u Jajcu u poverenju rekao da je najveća Miletićeva greška bila ta što je želeo da na čelo KPJ dođe pre njega.
Tokom Drugog svetskog rata Tito je preuzeo kontrolu praktično nad svim sovjetskim obaveštajnim punktovima u Jugoslaviji. Još 21. maja 1941. požalio se jednom specijalnom moskovskom izaslaniku na Ivana Srebrenjaka, "ilegalnog sovjetskog rezidenta u Jugoslaviji po liniji diverzija", koji je ”takođe radio i po liniji NKVD-a”, a iduće, 1942, ovaj čovek je likvidiran u Zagrebu. Tog istog dana Tito je tom istom moskovskom emisaru saopštio da ”nije isključeno” da je visoki sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić, bosanski revolucionar prosrpske orijentacije, obični provokator, a ubrzo posle toga, čim je Tito došao u Beograd, nemački nacisti su ovog čoveka u jugoslovenskoj prestonici uhapsili i posle bestijalnog mučenja ubili.

VIŠE od 500 Jugoslovena, koji su uoči Drugog svetskog rata, kad se Tito uz pomoć agenata NKVD-a borio da dođe na čelo KPJ, pobijeni u Sovjetskom Savezu, nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu rehabilitovani! Nije se to desilo ni posle Titovog razlaza sa Staljinom, 1948, čak ni posle njegove smrti i sloma njegove partije i države.
I to samo zbog toga što je Tito imao aktivnu, u mnogim slučajevima i direktnu ulogu u likvidacijama ovih nevinih ljudi, koje je Moskva posle Staljinove smrti odmah i sudski i partijski rehabilitovala.
Iako je Tito neke od ovih stradalnika agentima NKVD-a u Kominterni potkazivao još od marta 1935, iako je marta 1939. posmrtnim isključenjima iz KPJ i anatemama sa petoricom svojih saradnika odobrio i verifikovao pogubljenja svih jugoslovenskih komunista koji su dotad streljani u ”prvoj zemlji socijalizma”, najzad iako je sa tim svojim poslušnicima neposredno odgovoran za nestanak svih Jugoslovena koji su u SSSR-u pobijeni posle marta 1939. - jer su oni likvidirani tek kad je Tito javio Moskvi da ih je proglasio ”izdajnicima partije” i izbacio ih iz svoje ”preporođene partije” - ispalo je da ni Tito, ni njegova partija ničim nisu doprineli njihovom tragičnom kraju!
Da su nevini, bezgrešni kao anđeli!
Sve to proističe iz odluke Izvršnog komiteta Titovog Centralnog komiteta od 20. septembra 1968, kojom je definitivno odbijena ideja da se jugoslovenske žrtve staljinističkih pogroma u SSSR-u rehabilituju i u Jugoslaviji, bar petnaestak godina posle Staljinove smrti i desetak godina posle njihove rehabilitacije u Staljinovoj ”zemlji obećanoj”.
Najuže rukovodstvo SKJ je tog dana zaključilo da ”ne treba ići na rehabilitaciju ovih ličnosti, jer ih naša partija nije ni osuđivala, ni kažnjavala”!
Bila je to jedna od najvećih farsi bivše Jugoslavije.
TITO do kraja života, a njegova partija do svog sloma, 1990, neće smoći snage da učine jedan makar simbolični gest. Da ponište odluku Titovog ”privremenog rukovodstva za tekuća pitanja (u KPJ) dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni” iz marta 1939. o isključivanju iz KPJ i proglašavanju za ”neprijatelje i izdajnike partije” ”svih (Jugoslovena) koji su gore (u SSSR-u) seli”. Odnosno svih koji su do tog časa u Sovjetiji bili umoreni i svih onih koji su bili samo osumnjičeni i uhapšeni. I kojima je Titova odluka iz marta 1939. došla glave.
Uverenje o njegovoj nevinosti u staljinističkim pogromima nad ovim nedužnim ljudima, ali i kukavičluk njegovih naslednika bili su i desetak godina posle njegove smrti toliko veliki da je već na prva otkrića autora ovog feljtona o Titovom direktnom učešću u ovom velikom zločinu zavladala zavera ćutanja.
Umesto očekivane podrške naporima da se Jugoslavija, najzad, počne da suočava sa svojom prošlošću i sa najtamnijim stranicama Titove biografije, posle ignorisanja usledio je i direktan napad.
Od Moskve je iz Beograda traženo da se ovom istraživaču zatvore vrata Centralnog partijskog arhiva u kome se čuva arhivska građa Kominterne!
Išlo se čak i dotle da je jedna zvanična jugoslovenska delegacija početkom 1991. direktoru Centralnog partijskog arhiva u Moskvi Ivanu Gerasimoviču Kitaevu tokom službenog razgovora saopštila da ”Simić svojim istraživanjima remeti međudržavne odnose između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza”!

Sebi predak i potomak

Kad se sve sabere šta je u životu postigao, slobodno se može reći da je Tito rođen pod srećnom zvezdom. Na raznim prekretnicama u karijeri, kao po pravilu, otvarali su mu se pravi putevi, ali i on je znao pomoći sreći da ga na vreme primeti.
Na vreme se dokopao Moskve, baš u času kad je njegov prethodnik na čelu KPJ, Josip Čižinski, počeo da gubi podršku Staljinovog režima, a u pravo vreme stekao je i poverenje NKVD-a, koji će mu omogućiti da 1940. postane sekretar CKKPJ i glavni Staljinov poverenik za Jugoslaviju.
U rat je krenuo na vreme, kad mu je to Moskva naložila, ali već od prvog dana borbe mislio je više na sebe nego na svoje sovjetske nalogodavce. Iz Moskve su ga upozoravali da obavezno ”uzme u obzir da je u sadašljoj etapi reč o oslobođenju od fašističkog porobljivača, a ne i o socijalističkoj revoluciji”, ali on je na jedno uho slušao Sovjete, a na drugo svoju posesivnu ambiciju. A ona mu je govorila da samo u još većem metežu i beznađu naroda Jugoslavije može naći pravu šansu da postane njen gospodar, pa mu je borba za vlast sa četnicima vremenom postala mnogo važnija od bitke s Hitlerovim nacistima i hrvatskim ustašama, njihovim glavnim osloncima u okupiranoj Jugoslaviji. (Zbog toga je Titov Vrhovni štab već početkom 1942. priznavao da će njegova najelitnija jednica, Prva proleterska brigada, biti ”udarna snaga protiv pete kolone u prvom redu, a protiv okupatora u drugom redu”, a iduće godine bio je još konkretniji, tražeći od svojih pristalica u Bosni i Hercegovini da ”čiste teren od četnika”, a da se ”ne sukobljavaju sa Nemcima”, a od svog štaba u Hrvatskoj tražio da ”neke jače borbe s Nemcima (treba) izbegavati”.)
U tom istom ratu izdašno su ga pomagali i Englezi i Amerikanci i Sovjeti. Prvi i drugi zbog toga što su verovali njegovim obećanjima da neće uvesti komunističku diktaturu u Jugoslaviji, a treći zato što su bili sigurni da će on upravo to učiniti. Staljin ga je stvorio, a Čerčil ga je prihvatao kao svoga i toplo ga preporučivao moskovskom samodršcu kao čoveka na kojeg treba obratiti pažnju.
Na sovjetskim tenkovima se, posle Staljinove invazije na Srbiju, krunisao za komunističkog kralja Jugoslavije, a samo četiri godine kasnije Staljinu je okrenuo leđa. Upravo u času kad su Englezi i Amerikanci bili spremni da svog trojanskog konja u komunističkom svetu i od blata prave.
Kad su ga Amerikanci i Englezi prihvatili kao svoga, pomirio se sa Sovjetima i sa Nehruom i Naserom osnovao Pokret nesvrstanih. I postao jedan od najvećih balansera 20. veka. Malopoznatim zemljama Azije i Afrike omogućio je da svet čuje i za njih, a još više za njega i njegove pretenzije da se bavi globalnim svetskim pitanjima. I svi su dobili, i on i oni, a i Moskva i Vašington su bili koliko-toliko "siti, i ovce na broju".
Potpunu kontrolu u Jugoslaviji obezbeđivao je stalnim uklanjanjem onih koji mu nisu bili apsolutno verni i odani, a cena takvog vladanja bivala je sve viša: na površinu su stalno izbijale bledunjave ličnosti skromnih znanja i sposobnosti, a u zemlji su stvarani odnosi u kojima je bilo jasno da Jugoslavija bez njega ne može da funkcioniše.
Tako je veliki političar, zaokupljen više sobom nego državom koju je vodio, samog sebe pretvarao u državnika malog formata. Zato je prvi sud istorije o njemu i njegovom vladanju, izrečen već devedesetih godina prošlog stoleća, bio neumitan: Titovo životno delo, njegova Jugoslavija, raspala se u suštini čim je on otišao s njenog vrha. A njen slom je i počeo velikom svađom oko njega i nadgornjavanja rukovodstava jugoslovenskih republika o tome ko od njih autentičnije tumači Titovu ličnost i delo.
TITO nikad nije bi anacionalan - bio je lojalan Hrvat, kako se nacionalno izjašnjavao, jedno (kraće) vreme i Jugosloven, ali njegova prava nacija je bila Velika Ambicija.
Opsednut svojom neutoljivom željom za neograničenom vlašću, sam sebi je bio i predak i potomak. I kao miljenik svoga doba ostvario je praktično sve što je želeo.
Ma koliko ga mazila i pazila, istorija neće moći da mu oprosti što je i posredno, ali i neposredno, učestvovao u staljinističkim pogromima u SSSR-u, u kojima je stradalo više od 500 Jugoslovena.
Neće mu oprostiti ni što nije razumeo zbog čega je sve bilo važno da se odmah posle Drugog svetskog rata egzaktno popišu sve žrtve "Jasenovca" i da se na taj način spreče višedecenijske manipulacije velikim brojem ovih nevinih stradalnika.
Sasvim sigurno, istorija mu neće oprostiti ni što za 35 godina, koliko je vladao Jugoslavijom, nije ozbiljnije doprineo istorijskom pomirenju i boljem razumevanju Srba i Hrvata, već je i trvenja između dva najbrojnija jugoslovenska naroda koristio kao instrument svoje vladavine i jačanja svoje moći. To se najbolje videlo sedamdesetih godina minulog veka, u vreme ekskalacije hrvatskog nacionalizma i srpskog liberalizma.
Istorija bi mogla da postavi Titu i jedno od najneugodnijih pitanja: šta je on stvarno mislio kad je 1948. dozvolio, a verovatno i naredio, da se upravo u Beogradu, pod sumnjivim okolnostima, uhapsi, a pod još sumnjivijim i likvidira, lider hrvatskih komunista Andrija Hebrang. A šta dvadesetak godina kasnije, 1. decembra 1971, kada je u Srbiji, u mestu koje se zove Karađorđevo, baš na dan formiranja prve Jugoslavije, smenio gotovo celokupno rukovodstvo Hrvatske?
Da li je Tito i u jednom od ta dva slučaja želeo išta dobro i Srbima i Hrvatima? I samoj Jugoslaviji.

K r a j

NARUDŽBENICA
KNJIGU Pere Simića "Svetac i magle", na osnovu koje je napravljen ovaj feljton, možete naručiti na telefone JP "Službeni list" - 011/30-60-536, 30-60-310 i 30-60-319. www.novosti.co.yu