Џемиља старија од црногорске краљевине

Старица из Радманаца код Берана, у 118. години једна је од најстаријих особа на свету. – Од петоро деце има више од 160 унучади, праунучади и чукунунучади
Џемиља Кожар се удала кад је настала Краљевина Црна Гора

Авлија пред кућом Џемиље Кожар у Радманцима октобарског поподнева пуна је млађарије. Привикнута да ову старицу посећују радознали новинари, деца не прекидају игру, а три,четири младића, док оправљају моторну тестеру, довикују: „Џабе сте долазили”, јер њихова прабака више неће да се слика и прича за новине.

Ипак, неколико минута доцније из куће излази омалена и мршава, али крепка старица. Није, каже, могла да ми ускрати гостопримство када је чула да смо се запутили „чак из Биограда”.

„Вала, јесам рекла, кад су ме оно пуштали на телевизији, да више нећу да се снимам. Некако ми је био измијењен глас, као да не причам ја. А зафркава ме и ова дечурлија што нисам причала о овоме или о ономе, а ја, тако ми Бога, ем сам мало обневидела, ем у типар не могу да се сетим свега шта ваља казат.”

Иако нема поузданих података о датуму и години рођења, јер су матичне књиге за регион Санџака сређиване тек пошто је поражена Отоманска империја напустила Балкан, Џемиља зна колико има година, а то, након њене приче, није тешко ни израчунати. Већ је била стасала за удају и добро памти „турски вакат”. Девојковала је неколико година, бирала себи прилику и помагала оцу у најтежим пословима, а удала се када је наступила Краљевина Црна Гора и безмало девет и по деценија живи у Радманцима.

„Осам година нијесам имала ђеце па је човек мислио да ме отпусти. Али, даде Бог те му роди’ петоро, два сина и три шћерке и од њих имам преко 160 унучади, праунучади и чукунунучади. Растурени су по свијету, свако тражи своју срећу и нафаку, а стигну бар једном годишње да ме обиђу. Сви се лијепо слажу и трагају једно за друго, а ја не могу прежалит’ што сам надживјела најстарију шћерку. Имала је осамдесет и двије кад је прије двије године умрла.”

Од тада, Џемиља није запевала, а била је позната као велики весељак, увек спремна да започне песму коју нико до тада није чуо, ко зна када и у ком вакту научену. Волела је свадбена весеља па ниједна невеста доведенa у село није могла да прође да је она не види и процени. Тако је било до пре неку годину, када је сломила ногу и нико се није надао да ће поново устати и проходати, па ни она сама. Поново је стала на своје ноге, али јој сада невесте доводе кући, да им пожели добар и успешан брак са пуно деце.

Џемиља је много муке видела у ратовима који су протутњали овим крајевима и збеговима који су их пратили. Како је која војска наилазила она је децу и стоку склањала на сигурно, а увек је знала да сакрије и мало жита, да прехрани децу када се врате кући.

„Ево што ме видиш, а не би’ се предала ниједној, па ни најкрупнијој жени. Није мајчина друга могла са мном ми у пластидбу, ни у жетву. Могла сам сама пожњет’ и повезат’ и по педесет снопова за дан. За мене је било ко од шале да на леђа натоварим педесет кила жита, да понесем у воденицу да самељем и да стигнем да намирим све по кући и око стоке. Тако сам радила све док сам могла, па и кад су ми деца стасала. А слушала су ме добро, за шта сам их рађала но да ме слушају.”

Џемиља нема рецепт за дуг живот. „Нема смрти без суђена дана”, каже. Пуно је радила, хранила се оним чега је имало, највише млеком и млечним производима, зељем и житарицама које је сама узгајала. Никада није пила алкохол, воли да попије кафу и признаје да је две године пушила дуван.

Није јој познато да је Францускиња Жана Калман живела 122 године, није чула за Бразилку Марију Оливију да Силва која је живела 126 година, а не зна ни да у сибирској Јакутији живи њена вршњакиња Варвара Констатиновна Семјеникова.

Као и већина житеља, верује да у Радманцима постоји нешто што људима даје дуг живот, али не зна шта. Каже да је Јусуф Кожар живео 135 година, Каја Личина 130, Ђула Кожар 120, а прошле године преминули Шаћир Личина имао је 103 године.

Одавно се зна да ово село има специфичну микроклиму у које низ радманску клисуру стиже чист и свеж ваздух са Лађевца и Пештери, у коме има десетине извора питке воде. Археолози су недавно урадили сондажу терена на изласку из клисуре и на све три локације нашли су предмете и оруђе од јеленских рогова и једну огрлицу од вучјих зуба, који су предати матичном музеју у Беранама на чување и одређивање њихове старости. Такође, на истом пропланку налазе се и остаци римског гробља.

Да ли су они знали нешто више од нас? Зашто су поред толико котлина и равница своје бивке постављали под саму клисуру?
Професор Река Личина, који је иницирао ова истраживања, не крије задовољство што се није преварио у проценама. „Овдје је живјело више разних цивилизација и све су оставиле неке трагове, само их треба пронаћи. Ако се докаже да су ови предмети и накит припадали праисторијском човјеку, писаћемо нову историју. Легенда каже да су у овим крајевима живјели и Грци, да су три године чекали да се отопи снијег, а када се то није десило, заболи су рала у површицу и заувијек напустили ово поднебље.”
Латиф Адровић
[објављено: 19.10.2007.] www.politika.co.yu