Хипноза уместо допинга

Све више спортиста поверава се психолозима, терапеутима и менталним тренерима да током такмичења не би осећали страх од пораза


Иза двоструких врата, на неколико корака од главне факултетске мензе у Нојбраденбургу у Немачкој, ради се на остваривању олимпијских снова многих такмичара са светском репутацијом, чија су имена надалеко позната.

У “психо-психолошкој лабораторији” Вилија Нојмана честе гошће су две добро грађене и изразито јаке, младе жене, тридесеттрогодишња Франке Дич, трострука светска првакиња у бацању диска и Петра Ламерт, двадесеттрогодишња бацачица кугле, која је на Европском атлетском првенству 2006. освојила треће место. Са њима је и тренер Дитер Коларк, као и Хајнер Јанк, руководилац Центра за подршку такмичарима на предстојећој олимпијади у Пекингу. У том центру одржавају се консултације које се не своде само на старо и овештало правило: “за победу су довољни добар тренинг и добра техника.”
Вили Нојман, који је овде доведен из Вестфалије, на спортисте и њихов тренинг гледа мало другачије: он се бави тренирањем духа, а од пре две године посебно ради са две бацачице које би требало да отпутују на Олимпијске игре у Пекингу следеће године.

„На првом тренингу, било је то у мају 2005, Нојман ме је гледао право у очи и рекао: 'Ви сте одлична бацачица диска. Чему очекивање да ће све кренути наопако?'”, прича Дич. “Одмах потом, почели смо да радимо.” По Нојмановим упутствима, атлетичарка је полако учила како да у свест доведе пријатна осећања која ће током такмичења непрестано држати у глави. Франке није ни сама знала који би јој савет био бољи. Била је светска шампионка 1999. а потом су се ређали само неуспеси. Кад год би изашла на свој део терена на стадиону, јављале би јој се црне мисли; прво бацање кратко, друго иде у мрежу, а треће неће бити низашта. “Тако је то: од неког лако се постаје нико”, каже бацачица диска.

На почетку тренинга Нојман од ње тражи да затвори очи, да се опусти, да спава, а онда јој говори тихим и монотоним гласом: “Осећате како вам је рука лака и како постаје све лакша. Она лебди...” Неки моменат касније, рука Франке Дич диже се сама од себе. Снага сугестије и умишљеног покрета је победила. Психолог је навео атлетичарку да својим телом управља уз помоћ веровања у нешто што би требало да се догоди.
На овај начин, Франке Дич је научила да себе доведе у стање транса. Удобно седећи у столици, са рукама опуштеним и ослоњеним на натколенице, слуша више пута понављану причу о својим ранијим успесима: “Хајде, идемо још једанпут на Светско првенство у Севиљи где сте постали светска шампионка. Улазите у круг за бацање, чује се најављивач на стадиону, али сте сами са собом, присебни и мирни, осећате диск у руци. Ваше тело почиње да се окреће, бацате диск, пратите његов лет и видите да пада на право место.”
Двадесет минута траје Нојманово монотоно понављање приче која Дичову враћа у стање некадашње среће због постигнутог успеха. Потом је полако преводи у реалност. “Сад полако напуштате стадион и долазите у моју лабораторију. Кад се видимо, причаћемо о свему што сте доживели.”

Атлетичарка отвара очи, исправља се и истеже мишиће. Неколико недеља потом, бацила је диск 66,56 метара. Злато. Постала је светска првакиња. Са светског првенства у Осаки донела је августа месеца још једну златну медаљу. “У међувремену, у мојој глави се одвија филм са сваког претходног првенства на којима сам постизала успехе. Чујем музику и постајем еуфорична.”

Прошле недеље Нојман је имао излагање у Хајделбергу у коме је одржано заседање под насловом “Ментална снага”. Главна тема, “Спортска хипноза”, доживела је своју премијеру у том делу Европе. Више од 50 лекара, терапеута и психолога допутовало је из САД, Европе и Јужне Африке да би говорили о својом клијентима и резултатима постигнутим после психолошких тренинга и подизања нивоа менталне снаге. Говорило се о смучару Марку Бихелу, специјалисти за спуст, који је освојио друго место у светском купу; тема је био и Јени Брек, возач формуле, који је као први Скандинавац освојио аутомобилску трку Инди – 500 у САД. Говорио је и Ортвин Мајс, “ментални тренер” једног светског првака у боксу и једног немачког тима из Бундеслиге. Такође, изложена је и нова књига “Победити духом”, у којој се велича улога хипнозе у спорту и у којој се о њој говори као алтернативи допингу.

Вили Нојман избегава тако тешке речи јер му, како каже, “звуче као да их је изговорио неки мађионичар или мистик са турбаном на глави, који спортистима диригује као зомбијима, уз помоћ даљинског управљача”.

Сцијентолошко испирање мозга, спектакли током којих се хипнотисане особе наводе на извођење најневероватнијих глупости, хиљадугодишње су менталне технике, о којима се говори са респектом и које уживају углед. Сматра се да 90 одсто људи показује осетљивост на менталне манипулације, тако да се без много тешкоћа могу превести у стање транса које је привремено одвајање од реалности. Хипноза се, у ствари, заснива на страховима просвећених људи.

Нојман има научни приступ и проблем менталне колебљивости разматра трезвено, тврдећи да је битно створити унутрашње слике којима се у пуној концентрацији и у добром расположењу могу решити сви задаци. У основи тренинга је постизање стања свести, које мора бити одговарајуће околностима. Само онда, кад нема узбуђења, могуће је искористити оно што је научено на тренинзима. То је, у суштини, вежбање путева којима се улази у транс. Нико не може победити у триалтону размишљајући на свакодневни начин, нико никад није освојио жуту мајицу на “Тур д' Франсу” нити је ико бацио куглу и постигао светски рекорд, а да није сву пажњу концентрисао само на тај догађај и да није био у трансу, тј. измењеном стању свести. Тако се успоставља, како кажу психолози, флоув моменат у коме се сви покрети тела осећају и одвијају идеално, а да је при томе спољашњи свет једва присутан у свести, чак и звиждуци из публике делују као да долазе издалека.

Концентрација је на првом месту и једини је начин менталног одвајања од околине и свега онога што се догађа, а није у вези са тренутним захтевима који се стављају пред спортисту, тврди утемељивач модерне хипнозе, амерички психотерапеут Милтон Ериксон. Пажња се сели унутра, осећање времена се мења, а сопствено тело се доживљава на другачији начин.
У сезони такмичења, Петра Лемерт, бацачица кугле, сваке недеље по два пута седи пред монитором рачунара, а да су јој при томе једна електрода на глави, а две на ушима. Уколико успе да истовремено постигне висок степен концентрације и мишићну опуштеност, на екрану се појављује анимирано мајмунче које јој са палме баца плодове.
То је “биофидбек”, објашњава психолог Нојман, који у другој просторији на посебном екрану посматра Петрине мождане таласе. “Способност концентрације се увежбава, а њено постојање се може доказати помоћу електроенцефалографских таласа”, каже Нојман. На дат сигнал Петра је научила да свој мозак “прешалтује” у модус “концентрација”. Кад се мало боље погледа, све што се у лабораторији ради, врти се око изналажења начина којим би се оно што је постигнуто психолошким и физичким тренингом пренело и употребило током такмичења.

Једино што такмичар мора знати, јесте држање у глави оне игре и оног такмичења кад је постигао оптималне резултате. Све то ствара и изграђује унутрашње слике и представе док остало бива одбачено. Наравно, све то има смисла кад су фитнес и техника на високом нивоу.

Резултати истраживања мозга дају за право тврдњама да хипнотички транс потискује вечно присутни разум. Контролне станице у мозгу, које човеку омогућавају критичко и логичко расуђивање, такође се замагљују. Због тога се током транса не појављују логички конфликти, јер онај ко је у трансу, види, чује и осећа само оно што му се говори.
Милтон Ериксон пише да је “хипнотска психотерапија поступак преваспитавања”. У трансу, свест пацијента је недоступна, тако да се сва стара негативна искуства и сви ометајући обрасци размишљања могу поништити и ставити ван снаге, уколико су уместо њих створене нове унутрашње слике и представе, које се у неким најбољим случајевима могу пренети и у свакодневицу.

Ериксон, који је као 17-годишњак оболео од дечје парализе, све ово је и сам преживео: сатима би посматрао десну непокретну руку питајући се какав је то осећај држати виле за сено. Створио је менталну претпоставку и на крају је успео да ухвати вилу, затим да се дигне на штаке и да прохода.

Он је хипнозом лечио на стотине болесника, али је као лекар и психолог заувек остао свој сопствени пацијент. У старости, кад је поново бачен у инвалидска колица, хипноза му је помогла у подношењу болова.

У последњих десетак година, психолози, психотерапеути и лекари поново су открили Ериксоново учење. Прошле године, чланови “Научног савета психотерапије” потврдили су вредност и значај хипнозе у лечењу многобројних телесних обољења, али и зависности од опојних материја. У многобројним клиникама и приватним ординацијама данас се бол увелико контролише увођењем пацијената у транс. Избор и пријем нових чланова у стручно удружење хипнотичких психотерапеута прилично су строги. Тек после 200 часова усавршавања, полазницима је омогућено да своју специјалистичку област допуне хипнозом.

“Наш циљ је елиминисање страха који је у пацијенту и уместо страха припремамо основу за пацијентов осећај доброг расположења”, каже Алберт Шмирер, стоматолог из Штутгарта. Доктор својим пацијентима предлаже да му повере своје вилице на темељну репаратуру, а да се они сами у мислима преселе на неко место које одраније памте по лепоти и тишини. Многи пацијенти причају како су се на зубарској столици осећали опуштеним – као никада пре тога.

Медицинска истраживања су показала да смучари који у болницама леже због прелома, далеко брже надокнађују атрофисану мишићну масу уколико себе замишљају на стази низ коју се спуштају на својим скијама и успут изводе покрете који, иначе, захтевају ангажовање мишићних група на сломљеној нози.

Сваки добар филм демонстрира моћ слике: бес, разочарање, веселост, лако и брзо се саосећају, као да се ради о сопственом животу. Снагу таквих представа процењивао је познати лекар и психотерапеут Клаус Дитрих Хилеман који је мерењем фреквенције срца и пулса током посматрања филмова утврдио убрзања пулса па чак и аритмије, уколико би се одигравале узбудљиве сцене у којима учествују идоли гледалаца.

Хилеман који је на Олимпијским играма у стручном савету и у тиму за контролу допинга, приписује хипнози ефекте сличне допингу и каже да се менталном техником могу избрисати умор, болови или жеђ. Сугестије које током менталног тренинга постају образац понашања пре свега су корисне у спортовима издржљивости, попут бициклизма, дугопругашких дисциплина и нарочито маратона. Доктор Хилеман истовремено упозорава да погрешно дозирање хипнозе може довести до проблема сличних погрешном дозирању неког лека. У стању високе концентрације, којем се на менталним тренинзима посвећује највише времена, бледи осећај сопствених могућности. Први маратонац о коме се зна и говори, претрчао је 42,195 километра и пренео судбоносну вест, али је на циљу пао мртав, јер је у трансу прекорачио своје физичке способности.

Марко Бихел, возач спуста и други у Светском купу, већ 12 година је под терапијом хипнозом. “Нервоза је погубна. На тренингу бих увек био јако брз, али чим би почело такмичење, претварао сам се у неописиво ништавило. У последњој трећини спуста возио бих као да сам повукао ручну кочницу.”

Бихел редовно вежба са психологом. Разговор траје 45 минута, за које време он лежи на удобном каучу и размишља само о најсветлијим тренуцима своје дотадашње каријере. Циљ који би морао постићи, јесте уграђивање слика о својим успесима и преношење победничког расположења на стазу којом се спушта, борећи се за пласман. Данас је своја сећања на личне успехе и на победничка осећања фиксирао негде дубоко у глави и са лакоћом уклања мисли о могућим невољама и о поразу.

Узмимо аргентинског тенисера Налбандијана који игра као хипнотисан и све му је једно ко је са друге стране мреже. Може то бити Федерер, Надал, Ђоковић или било ко. Он је у трансу и удара лопту тако да она ретко кад одлази у аут. Да ли Налбандијан у свом тиму има психолога, хипнотизера или неког врача, за сада се не зна; уосталом свеједно, јер су његови резултати и игра ван свих очекивања.

Експерти за хипнотички тренинг тврде да је осам недеља, по 15 минута дневно, довољно за постизање способности аутохипнозе и преласка у транс. Данас нема ниједног великог шампиона који не зна шта је хипнотички тренинг. У великим клубовима посвећује се подједнака пажња тренинзима тела и духа, јер је искуство показало да нико не постиже врхунске резултате уколико и сам не верује да је врхунски спортиста.


“Der Spiegel” www.nin.co.yu

Pozivam sve čitaoce članove foruma i one koji bi želeli da se uključe, da daju svoj komentar o ovom i ostalim tekstovima...