Ima jedna izreka koja može razvejati i ovo malo nade što nam je preostalo, a ona glasi: ’’Ovo su stara dobra vremena. Sačekaj malo pa ćeš se uveriti.’’ Možda se možemo poslužiti pitanjem osobe kojoj imam čast da budem prijatelj, u ophođenju sa kritičarima ’’mračne’’ prošlosti, kao argumentom za gornju tezu: ’’Da li si ti bolji/bolja od svoga oca?’’ Odgovor, koji se najčešće može pročitati već na licu sagovornika, otvara niz novih pitanja od kojih su suštinska ona o uzroku ljudskog pada, kao i u kom ponoru će se i kada on konačno zaustaviti, te ima li tome nekog spasonosnog leka.

Pošto u naslovu ovog ogleda stoji reč povest, koju neki prevode kao istorija, možda je u prošlosti, u nekom zdravijem vremenu, mogući odgovor. Zanimljivo viđenje svoga vremena dao je ovih dana visoki funkcioner socijalističke Jugoslavije, rekavši kako nije ekonomska kriza bila ta koja je razorila državu, nego je u osnovi sloma bila politička kriza koja se nije mogla prevazići. Dakle, uzrok nije ležao u materijalnoj nego u idejnoj sferi. Zaključak savršeno tačan, ali i onda kao i danas, operativno neupotrebljiv. Jer, šta su milionima bivših Jugoslovena mogle značiti mudre reči i životonosne ideje pred blještavilom kapitalističkih izloga već u bliskom (zapadnom) susedstvu? Dobro je znano da pokretač ekonomske akcije nisu plemenita osećanja već upravo sebičnost i želja za posedovanjem. Kao u svakoj trci, i u ovoj će tek nekolicina biti ovenčana slavom i nagradom, dok će se većina učesnika neumitno svrstati u gubitnike. To je nalik kockarskoj partiji, samo što ovde učesnici imaju utisak da su im izgledi za dobitak znatno povoljniji. Tek kada se ona završila, nebrojeni nesrećnici su shvatili kako su karte bile napakovane savršeno profesionalno.

Ali, kao da nas (bliska) povest nije ničemu mogla poučiti. U našem sveopštem bekstvu od slobode, ekonomija ne samo da nije stavljena na ono mesto u životu koje joj pripada, a to je da bude sluškinja svetu ideja, nego je ona postavljena kao vrhovni princip življenja izjednačivši se sa životom samim. Sve je postalo podređeno materijalizmu, tako da su ideje, pa i ideja života, izgubile značaj i smisao. Pojam stida, onoga što nas odvaja od životinja, je najpre postao relativan, da bi ubrzo potom skoro sasvim iščezao. U zamenu za novac, mnogi od nas danas i ovde učinili bi gotovo sve. ’’Gotovo’’ sve danas, a sve koliko sutra.

Da je ovo tako, najbolje potvrđuje svaka, a svaka sledeća još i više, od sijaset predizbornih kampanja proteklih godina. Jedina ponuda svih političkih stranaka bila je bolji život, što je značilo veće plate, nova radna mesta, mostove, putovanja... Na stranu što se ništa od ovoga nije ostvarilo, niko više niti nudi, niti traži slobodu. Ljudi kao da su zaboravili, a niko ih na to ne podseća, da samo u slobodi, pojedinca i čitavog društva, mogu biti zadovoljene i ekonomske težnje. Političke stranke, koje su valjda sve odreda na nekom nivou na vlasti, snose nemerljivu odgovornost za krah ideologije pred naletom ekonomizma, time što ni jedna od njih u stvarnosti ne sprovodi ni ostatke ideologija zapisanih u njihovim programima. Praksom stvaranja najneverovatnijih koalicionih vlada, do okončanja izbora nezamislivih, šalje se poruka o besmislenosti izbora kao takvih, te o besmislenosti opredeljivanja između različitih ideja. Jedina ideja koja nikada ne može postati ideologija je ideja o ’’boljem’’ životu, na kojoj se zasniva delovanje apsolutno svih parlamentarnih stranaka u Srbiji. Ideja ’’boljeg’’ života je apsurd u svom nastanku, pošto na način na koji se prezentuje (ekonomija) nikada ne može biti ostvarena! Svaka ideja, naime, a posebno ideologija kao sistem ideja i vrednosti, zahteva dozu žrtvovanja za istu jer je smatra toga vrednom. Žrtvovati život, ili bilo šta od njegovog ’’kvaliteta’’ zarad ’’boljitka’’ istog stoga je potpuno lišeno svakog smisla. U ovoj istini začele su se mnoge nevolje koje danas preživaljava naše, ali i ne samo naše društvo. To shvataju oni koji najviše buče oko godina koje im je neko (najčešće režim ’’devedesetih’’) oduzeo, i koje su u (anti)vrednosnom sistemu koji život vidi tek linearno između rođenja i smrti jedina i nenadoknadiva vrednost.

Nekada, međutim, nije bilo tako, i u tim vremenima narod je bio jak i nepobediv, a društvo zdravo i srećno. Da je pre samo deset godina neko rekao kako će 2009. u Srbiji paradiranje jedne opskurne grupacije, veličine statističke greške, biti uslov za mnogo toga čemu Srbija teži, rekli bi mu da je sišao sa uma. Da je pre dvadeset godina, neko rekao da će u ne tako dalekoj budućnosti, srpska država sa zvaničnim počastima dočekivati one koji će je bombardovati samo godinu-dve pre toga, bio bi hospitalizovan na psihijatriji. Kako i kada je sve ovo postalo naša stvarnost? Istog onog časa kada su vrednosti zamenile svoja mesta, pa je na vrh vredosne skale došao novac i sve sa njim u vezi, a istinske vrednosti na kojima društvo počiva hiljadama godina i koje su upravo USLOV OPSTANKA svakog društva – porodica, otadžbina, moral, vera, solidarnost... postale predmetom poruge, u najboljem slučaju tek prazne reči, poput slogana ’’Kosovo je Srbija’’.

Sasvim je očevidno da političke stranke, ovakve kakve jesu, nisu ni spremne a ni sposobne da odgovore čak i na one najprizemnije potrebe i nade naroda koga bi trebalo da predstavljaju. To će, nadati se, moći neke nove snage u društvu, koje, paradoksalno, neće izmisliti ništa novo, nego će vratiti sebe i narod na onaj put sa koga je u bliskoj prošlosti skrenuo. Do tada, i otvoreno, od ’’boljeg’’ života neće biti ništa. Država i zavedeni narod živeće još neko vreme na infuziji stranih zajmova, poput najtežeg bolesnika, moleći za milost da bi se na aparatima ostalo što duže. Beznađe i sunovrat bivaće sve dublji, čega će znakovi biti neki još šokantniji reality show nego što je to Veliki brat, Trenutak istine ili stočna Farma.

Iz sećanja a u umove, dušu i srce, kao i u nazive preduzeća treba vratiti pojmove – Sloga, Rad, Budućnost, Svetlost, Pobeda... sve ono što smo imali i čega smo se, prevareni, sami odrekli, a ne privijati se uz ruku dželata koji nas lažno miluje, tražeći sreću gde je nema, u Uniji Velikog brata i njegovih koncerna. Da ne budemo baš mi prvi naraštaj u povesti sveta i našega roda koji je tako nešto uradio, postavši najgori a ujedno i poslednji naraštaj, da posle nas više ne bude nikoga.

Predrag Anđelić

www.predrag-andjelic.com