NA DVORU KRALJA IBIJA

Novo snižavanje carina bila bi neshvatljiva mera u istom, pogrešnom smeru. Povećanje uvoza ne mora biti spektakularno, ali je svaki, pa i najmanji dodatni rast veoma opasan

U trenutku kada sa svetskih berzi stižu vesti koje više govore o kataklizmi nego o finansijskoj krizi, iz Vlade Srbije dolaze vedre najave o novom ciklusu snižavanja carina. Povod za ovu inicijativu je u vezi sa idejom o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.

Sama pomisao o snižavanju carina u ovako kritičnom trenutku ukazuje na potpunu izolovanost vlasti od domaće ekonomske realnosti, kao i na apsolutno nerazumevanje dubine svetske ekonomske krize. Vladina inicijativa nije šala, nije reč o teatru apsurda i ne događa se na dvoru kralja Ibija.

Ideja se, ipak, mnogima dopada. Zahvalni građani nestrpljivo čekaju da carina na automobile bude snižena, pa da skoknu do banke po kredit i obave kupovinu. Deo stručne javnosti koji podržava svaku vladinu meru, koja ide u pravcu liberalizacije, smatra da je to dobro za zdravlje privrede i da neće previše uticati na rast uvoza.

Narodna banka Srbije (NBS) pozdravlja najavljene mere, tako da i sa te strane vlada dobija podršku. Sniženje carina će pomoći da se uspori rast cena koje NBS ionako već godinama veštački obara održavanjem sumanutog kursa dinara.

Ključni problem sa kojim će Srbija morati da živi narednih godina u vezi je sa usporavanjem rasta svetske ekonomije i verovatnom recesijom. U takvom okruženju, protekcionističke tendencije će globalno snažiti i svako će gledati da zaštiti domaće tržište i podstakne izvoz. Srbija radi sasvim suprotno. Preko precenjenog kursa godinama se snažno stimuliše uvoz i pomažu tuđe ekonomije. Novo snižavanje carina bila bi neshvatljiva mera u istom, pogrešnom smeru. Povećanje uvoza ne mora biti spektakularno, ali je svaki, pa i najmanji dodatni rast veoma opasan.

Srbija je prezadužena, ali to ne vidi, ili ne želi da vidi.

Jedan od ključnih indikatora zaduženosti jedne zemlje u vezi je sa odnosom između njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) i visine spoljnog duga. Kada visina spoljnog duga pređe 80 procenata BDP-a, smatra se da je država prezadužena. Srbija u svojim statističkim pregledima iskazuje spoljni dug na nivou od oko 65 procenata BDP-a, pa je stoga sve uredu. Nije.

Problem prezaduženosti je prikriven metodologijom obračuna BDP-a koja počiva na tekućim cenama. Veličina BDP-a je usled toga (u slučaju Srbije) manjim delom proizvod realnog rasta domaće ekonomije, a mnogo većim delom rezultat je kumuliranja višegodišnje visoke inflacije. Ovako inflatorno uvećani BDP zatim se iskazuje u dolarima. U tom procesu dolazi do još jednog veštačkog uvećavanja, jer se radi konverzija po kursu koji je teško potcenio dolar. Ovde nije reč o problemu slabog dolara, već o precenjenosti dinara. BDP je na ovaj način veštački uvećan za više desetina procenata.

S druge strane, kod visine deviznog duga sa kojim se BDP upoređuje, nema metodološkog problema, budući da se radi o deviznoj veličini po sebi. Odnos evra i dolara može menjati ukupnu visinu duga kada se on iskazuje zbirno i u samo jednoj valuti, ali taj odnos ne utiče na bazni zaključak o prezaduženosti Srbije. Bilo bi dovoljno da se rast inflacije uspori, ili da kurs dinara uđe u realniju zonu, pa da problem prezaduženosti postane i računski sasvim jasan.

I svi ostali pokazatelji kod kojih se realne devizne veličine upoređuju sa nerealnim deviznim BDP-om pokazuju istu deformaciju. Deficit tekućeg bilansa Srbije je u prvih šest meseci prešao 20 procenata BDP-a. Ovaj deficit je ujedno i najbolji pokazatelj koliko Srbija godišnje više troši nego što stvara. Taj pokazatelj je astronomski visok čak i na nivou precenjenog BDP-a. U realnijem obračunu, deficit tekućeg bilansa Srbije u odnosu na BDP daleko je veći i od iskazanih 20 procenata.

Da bi se galantno srpsko trošenje nastavilo, priliv deviza bi se morao pojačati. U tom svetlu, pitanje aktuelne svetske finansijske krize postaje izuzetno važno. Ako svoju ekonomsku budućnost Srbija danas povezuje isključivo za priliv stranog kapitala, a tako izgleda, situacija je da ne može biti gora. Kapitala je na svetskom tržištu sve manje, i svetski finansijski sistem u ovom trenutku ima ozbiljne probleme sa likvidnošću.

Ovakav ambijent ne ohrabruje investiranje. Priliv novog kapitala, kreditnog ili investicionog, svejedno, biće izuzetno usporen. Ako Srbija kratkoročno potraži spas u odluci da proda i preostale državne monopole (Telekom, EPS, Aerodrom, npr.), cena koja bi se mogla dobiti biće mnogo niža od one koja bi se dobila da ove krize nema.

Istovremeno, i novo zaduživanje će biti sve teže i sve skuplje.
Konačno, NBS mora dobro razmisliti i o one tri ili verovatnije četiri milijarde dolara špekulativnog novca koji se nalazi u Srbiji. Radi se o kapitalu koje je trenutno deponovan u NBS, uložen u njene vrednosne papire i koji ubira ogromnu kamatu. Taj kapital je imobilisan, ne vrši nikakvu korisnu ekonomsku funkciju, ali zato iscrpljuje NBS i tera je u gubitak. Međutim, ako bi se ovaj kapital sada pokrenuo pod pritiskom aktuelne krize i počeo ubrzano da napušta Srbiju, došlo bi do ogromnog pritiska na dinar. To bi mogao biti uvod u krizu velikih razmera. U tom procesu, postalo bi jasno koliko su visoke devizne rezerve NBS samo himera.

Svetskoj ekonomiji, srpskoj posebno, predstoji opasan, težak i neizvestan put. Na taj put nije pametno krenuti novim, jeftinijim automobilom – može biti udobno, ali se neće daleko stići.

Finansijski konsultant
Nebojša Katić
(Politika)



Komentar na tekst:

Iako gospodin Katić već godinama objavljuje svoje tekstove u visokotiražnoj i uticajnoj ''Politici'', i premda su oni više nego razumljivi i onima bez ekonomskog obrazovanja, nema gotovo nikoga, čak ni u stručnoj javnosti, ko bi makar i polemisao sa njim o problemima koje iznosi. Svako ko pročita njegove tekstove može veoma lako doneti svoj sud o njihovoj valjanosti i utemeljenosti u našoj stvarnosti. Na žalost, sva je prilika da će se glasu vapijućeg u pustinji priključiti mnogi glasovi i krici očajnika pogođenih ogromnom krizom koja neće biti izazvana samo ''krizom međunarodnih finansija'', nego od onih koji su pred problemima i upozorenjima ćutali, ignorisali ih ili skrivali, da bi se dočepali glasova na izborima.

Najbolji pokazatelj kuda sve brže idemo je i predlog rebalansa budžeta u kojem se još više povećavaju (radi opstanka kurta-murta koalicije) rashodi, tako da ćemo trošiti još više nego sada, a i sada trošimo mnogo više nego što stvaramo. Čak je i Radovan Jelašić (kako to nije rekao pred izbore?) u jučerašnjoj izjavi upozorio Vladu da je javna potrošnja ogromna. U vestima B92 ekonomista prof. Danijel Cvjetićanin na pitanje da prokomentariše rebalans budžeta izjavio - ''EKONOMSKO SAMOUBISTVO!'' Da li je dovoljno?