DOBRI I LOŠI MOMCI EKONOMSKE POLITIKE

Mit o prekomernoj javnoj potrošnji ponajviše služi da sakrije probleme i nemoć monetarne politike

Komentari koji se mesecima provlače kroz domaće medije stvaraju sliku manihejske podele na ekonomskoj sceni Srbije. Na strani „zla” je država koja prekomerno troši i tako podstiče inflaciju. Na strani „dobra” je Narodna banka Srbije (NBS) koja ispravlja i neutrališe greške fiskalne politike, izgarajući da spasi što se spasiti može. NBS izvanredno komunicira sa medijima i zaslužna je za ovako stvorenu sliku – nažalost, jednostranu. Uzroci sve većih ekonomskih nevolja primarno su u domenu monetarne politike.

Osnovni zadaci centralne banke su održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću i privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom. Čini se da NBS ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome ne ostvaruje ni svoj osnovni cilj – stabilnost cena.

Ako je borba protiv inflacije jedina mera uspeha, NBS je najneuspešnija banka u istočnoj Evropi. Od 2000. do 2007. godine, cene su u Srbiji ukupno porasle za oko 300 odsto. Na dalekom drugom mestu je Rumunija sa rastom cena od oko 162 odsto. U ostalim istočnim zemljama cene su u istom periodu porasle za manje od 50 odsto. Loša pozicija Srbije je gotovo nepromenjena i kada se spisak proširi zemljama bivšeg SSSR-a. Samo je u Belorusiji inflacija u poslednjih sedam godina viša od srpske.

U vođenju monetarne politike, NBS koristi dinar kao tzv. monetarno sidro. Vrednost dinara prema evru održava se na istom nivou, iako domaća inflacija stalno raste. Ovako (namerno) precenjeni kurs veštački obara uvozne cene i smanjuje inflatorni pritisak.
Precenjeni kurs podstiče uvoz, destimuliše i kažnjava izvoznike i razara platni bilans. Izvoz jedva da pokriva 46 odsto uvoza, pa se deo tog jaza mora pokriti prodajom imovine i zaduživanjem u inostranstvu. Katastrofalno stanje platnog bilansa jasno pokazuje svu besmislenost održavanja stabilnog kursa, u ambijentu u kome domaća inflacija višestruko premašuje inflaciju u zemljama sa kojima Srbije trguje.

Precenjeni kurs deformiše i cenovnu strukturu i šalje loše signale investitorima. Iskazano u evrima, u Srbiji je sve skupo. Pogotovo je skupa radna snaga koja Srbiju čini neatraktivnom za ulaganja. Nizak nivo investicija u nove industrijske pogone, pogotovo u proizvodnju za izvoz, to jasno pokazuje. Stabilnost valute je uvek poželjna, ali ne može biti zamena za stabilnost cena, a još manje može biti cilj monetarne politike po sebi.

„Jaki” dinar je valuta koju niko ne želi i u čiju vrednost malo ko veruje. Građani štede u devizama, a bankarskim tržištem dominiraju indeksirani krediti sa valutnom klauzulom. Oko 80 odsto kredita datih građanima je indeksirano. Poređenja radi, u Češkoj je indeksirano svega 15 odsto. Stepen indeksacije kredita u tranzicionim zemljama je merilo nepoverenja u domaću valutu. Kroz sveopštu indeksaciju finansijski sistem gubi fleksibilnost koja je osnovni razlog postojanja domaće valute.

Indeksiranjem kredita banke prevaljuju kursni rizik na neukog dužnika, izlažu ga riziku koji on ne ume da sagleda i od koga se ne može zaštiti. Zbog toga se u Srbiji krediti uzimaju lakomislenije no što bi se smelo, a banke ih, zaštićene valutnom klauzulom, odobravaju i tamo gde to ne bi radile kada bi one snosile kursni rizik. Finansijsko tržište je nedopustivo podređeno interesima banaka, na štetu građana i privrede.

Upravo indeksirani krediti vezuju ruke srpskim vlastima i sprečavaju devalvaciju koja je nužna i neizbežna. Devalvacija bi smanjila kupovnu moć građana koja je nerazumno uvećana precenjenim kursom i za koju nema pokrića. Prilagođavanje novom kursu je proces koji traži vreme i žrtve, ali daje rezultat – deficit trgovinskog bilansa se smanjuje, usporava se rast spoljnog duga i dolazi do povećanja proizvodnih investicija i zaposlenosti. Kratkoročno, devalvacija je uvek traumatična, a u uslovima kredita sa deviznom klauzulom ona je gotovo katastrofična. Veliki deo privrede i građana više ne bi mogao uredno da vraća kredite, likvidnost bankarskog sistema bi bila ugrožena, a vlast ozbiljno uzdrmana.
Ovaj scenario će Srbija teško izbeći, a i njegovo odlaganje postaje sve komplikovanije.

Privatna potrošnja je osnovni generator inflacije u Srbiji. Kako se bez devalvacije privatna potrošnja ne može ozbiljnije smanjiti, insistira se na smanjivanju javne potrošnje i suzbijanju tražnje koju kreira država. Budžetska sredstva se svakako mogu trošiti mnogo racionalnije, ali je prostor za „spasonosno” smanjivanje javne potrošnje mnogo manji nego što se sugerira. Mit o prekomernoj javnoj potrošnji ponajviše služi da sakrije probleme i nemoć monetarne politike.

Istini za volju, pozitivnih pomaka ima. NBS pokušava da merama monetarne politike smanji zaduživanje građana. Istovremeno, NBS želi i da vrati dinar na scenu, stimulišući zaduživanje bez valutne klauzule. Sve ovo je, bojim se, premalo i prekasno. Ako je za utehu, veliki broj tranzicionih država od Baltika do susedne Rumunije ima slične monetarne muke kao Srbija, a i dobar deo Latinske Amerike počinje da posrće pod njima. U inostranim stručnim krugovima to provocira živu debatu i preispitivanje vladajućih monetarnih dogmi. Početak mandata nove vlade je dobar trenutak da se i u Srbiji konačno otvori ozbiljna rasprava o monetarnoj politici.

Nebojša Katić

finansijski konsultant

(Politika)

Komentar na tekst:

Pošto u ekonomiji ne postoji termin ''besplatni ručak'', svaka vrednost ima svoju cenu koju neko mora platiti, pa tako ako izvedete prijatelja na ručak vi ga možete ''častiti'' besplatnim ručkom koji će samo njemu biti takav, ali će vama doći na naplatu; Zapitajmo se gde odlazi ''razlika'' u vrednosti podcenjenog evra, jer nečija aktiva (prihod) je uvek pasiva (rashod) nekome drugom, kao po pravilu spojenih sudova. Ko su gubitnici a ko dobitnici ovih osam ''tranzicionih'' godina? Gde je nastala ''pasiva'' a gde ''aktiva'' i šta će se dogoditi kad konobar donese račun?

Ono što je jasno vidljivo svakom pismenom je ogromna (u našoj istoriji nezabeležena) pasiva (manjak) na strani platnog bilansa sa inostranstvom. Dakle, u milijardama izraženo više kupovanje u inostranstvu nego što se za to ima pokrića u novcu. Pa kako je to onda moguće?

Moguće je, jer je to finansirano rasprodajom nacionalne imovine i dodatnim zaduživanjem. Je li to razumno? Svako zna da nije. Zašto se to onda radi? Odgovor je u domenu aktive kod onih koji iz takvog stanja profitiraju. Ko je to? Pa oni koji su napravili gore pomenutu pasivu radi svoje aktive (profita) - uvoznici i banke (po pravilu strane) koje su finansirale taj uvoz i potrošnju. Mnogi od onih koji su u poslednje vreme kupili nova kola, klima uređaj, belu tehniku ili otišli u inostranstvo na letovanje na ovakav način, verovatno su presrećni zbog te činjenice i novonastalih okolnosti. Bili su takvi do skoro i američki građani.

Uskoro, kada konobar donese račun, znaćemo da li je takva potrošnja bila realno moguća ili su se mnogi poneli kao oni naivni koji prime prvu dozu narkotika za ''džabe''. U vrlo skoroj budućnosti diler postaje gazda takvoj osobi, on počinje potpuno da je kontroliše. Do kraja života.

Pošaljite ovaj tekst onima koje volite.

ŠTA DA SE (NE) RADI

Problemi srpske ekonomije neće se rešiti snižavanjem poreza ili carina, a budžet će se izložiti dodatnim iskušenjima. Ako nešto treba smanjiti, onda bi to morala biti vrednost dinara u odnosu na evro
Pod teretom ekonomskih muka, nova vlada je prisiljena da nešto učini što pre, ili da se bar pravi kao da nešto čini. Politička žurba stvara idealan ambijent za nove velike greške.

Vlada Srbije ponovo, po ko zna koji put, obećava pokretanje ambicioznog investicionog ciklusa u čijem su centru infrastrukturna ulaganja. Ovu inicijativu treba još jednom bezrezervno pozdraviti – možda se ovoga puta i posreći. Drugi, zbunjujući niz mera koji se najavljuje u vezi je sa smanjenjem poreza na zarade i smanjenjem carina na uvoz automobila. Nije jasno kakvu bi to korist moglo doneti domaćoj ekonomiji, dok su štete jasno vidljive.

Ulaganje u infrastrukturu će povećati javnu potrošnju, a sniženjem poreza i carina će se smanjiti prihod već istanjenog budžeta. Država verovatno planira da budžet popuni prodajom najvećih državnih monopola i da time pomiri nepomirljivo – da poveća i investicije i privatnu potrošnju, da ih poveća istovremeno i odmah.

Pre nego što se krupnim koracima pohita u srećnu budućnost, bilo bi dobro zastati i proveriti efekte starih, ranije donetih mera. Važno je da se to učini ozbiljno, da se pažljivo pogledaju ekonomski pokazatelji i da se domaća praksa uporedi s iskustvima uspešnih zemalja u razvoju. Analiza bi mogla pokazati da je jedna u nizu strateških grešaka ekonomske politike od 2000. godine u vezi sa prebrzom i preuranjenom liberalizacijom spoljnotrgovinskog i poreskog režima, kao i sa pogubnom liberalizacijom kapitalnih tokova.

Liberalizacija jeste svetski trend i ona se ne može izbeći. Države u razvoju međutim mogu kontrolisati njen tempo i prilagođavati ga potrebama svoje ekonomije, onako kako to najuspešnije među njima i čine. Nasuprot njima, Srbija je bez preke potrebe i na štetu sopstvene ekonomije smanjila carine i time dotukla već ojađenu privredu izloživši je konkurenciji u tržišnoj borbi bez šansi. Liberalizacija nema nikakvog smisla ako privreda iz nje izlazi oslabljena ili razorena. Loše stanje srpske industrije i katastrofalno stanje platnog bilansa, zajedničko su delo carinske politike i precenjenog dinara.
Srbija je već smanjivala poreze na zaradu i dobit, uvela je i niz poreskih olakšica od kojih su neke apsurdne, poput poreskih povlastica bankama – i sve to bez većih efekata. Poreski prihodi su (relativno) pali, a do rasta zaposlenosti nije došlo.

Kada je reč o šteti nastaloj liberalizacijom kapitalnih tokova, stvari su još gore. Liberalizacija kapitalnih tokova podrazumeva da kapital može slobodno i nesputano ulaziti ili napuštati zemlju vođen sopstvenim interesima. Nekome se može učiniti da od priliva kapitala ne može biti štete. Može. U svakom preseku vremena, ekonomija jedne zemlje može produktivno upotrebiti samo ograničenu količinu kapitala. Sve preko toga nanosi štetu, podstiče prekomernu potrošnju, povećava uvoz, zaduživanje i inflaciju. Srbija je udžbenički primer negativnih posledica ovakve vrste otvaranja.

Ključni problem ekonomske liberalizacije je njegova ireverzibilnost. Tržište se preko noći može otvoriti, carine i porezi smanjiti – tim pre što to uvek ide uz aplauz i suze radosnice. Greške liberalizacije, i kada se priznaju, ne mogu se ispraviti, niti se stvari mogu vratiti na početak. Bilo bi dobro da Srbija ne ponovi stare greške još jednom – više istog neće pomoći.

Najavljeno sniženje carina na uvoz automobila je pogrešna, populistička mera. Građani nisu dužni da gledaju dalje od karburatora, ali vlada jeste. Domaći uvoznici svakako zadovoljno trljaju ruke, a i bankama je u interesu da se carine smanje i time otvori prostor za odobravanje novih, skupih kredita za kupovinu automobila. Samo će ekonomija Srbije biti na gubitku. Svaki evro koji bude otišao na tu stranu povećaće potrošnju i uvoz goriva, dovešće do rasta trgovinskog deficita, a građane i državu uvesti u nova zaduženja. Podsticanje uvoza automobila je iracionalna mera koja grubo ignoriše sve velike probleme današnjice, od energetskih do ekoloških. To je visoka cena za ubiranje jeftinih političkih poena.

Najavljeno smanjivanje poreza na zarade ima smisla samo ako je reč o prekompoziciji poreske skale na liniji progresivnog oporezivanja. Test valjanosti novih mera je jednostavan. Ako nova poreska skala donosi veći ukupan poreski prihod, ili bar ne umanjuje dosadašnji, nove mere imaju smisla. Čini se ipak, da iza smanjivanja poreza stoji stara ideja, po kojoj sniženje poreza pojeftinjuje radnu snagu, ne bi li se podstaklo zapošljavanje. U srpskom iskustvu, i ne samo srpskom, ta teza nema utemeljenje. Domaće plate imaju nisku kupovnu moć, ali su previsoke kada se iskažu u evrima i kada ih investitori uporede sa zemljama u okruženju.

Problemi srpske ekonomije neće se rešiti snižavanjem poreza ili carina, a budžet će se izložiti dodatnim iskušenjima. Ako nešto treba smanjiti, onda bi to morala biti vrednost dinara u odnosu na evro. Ne postoji nijedna mera poreske politike koja može neutralisati negativne posledice liberalizacije kapitalnih tokova i precenjenog dinara. Srbija će početi da rešava svoje ogromne ekonomske probleme tek kada bude imala valjanu dijagnozu, a ona mora krenuti od monetarne politike. Nema razloga da vlada prebrzo izlazi sa parcijalnim merama i postaje njihov talac, a da se pri tome u definisanju ključnih pravaca ekonomske politike nije otišlo dalje od uopštenih nagoveštaja.

Finansijski konsultant

Nebojša Katić

(Politika)

Komentar na tekst:

Gospodin Katić kao i uvek daje dobronamerne savete u vidu izuzetno analitičnih i kvalitetnih komentara onima za koje pretpostavlja da su i sami takvi (dobronamerni) a možda malo manje stručni. Profesor Danijel Cvjetićanin je nedavno, gostujući u jednoj TV emisiji, dao ovakav komentar: Mi svi znamo da u našoj Vladi sede časni ljudi, jedino nam nije jasno zašto se oni trude da samo izgledaju poput razbojničke bande...

Dinar šiša gastarbajtere

Srbi iz dijaspore, ogorčeni zbog sezonskog jačanja domaće valute, sve namirnice kupuju pre nego što krenu na godišnji odmor u otadžbinu

BEOGRAD - Dok je nizak kurs evra u odnosu na dinar protekle nedelje dobro došao svima koji su morali da u valuti Evropske unije plate ratu kredita, ili zakup stana, naši građani iz dijaspore koji su ovih dana stigli u otadžbinu, ovakav kurs doživeli su, u najmanju ruku, kao pljačku.

Naime, autori teksta na internet sajtu Srpske dijaspore ističu da jačanje dinara praktično znači da će sve što naši gastarbajteri kupe u Srbiji platiti skuplje nego kod kuće.

- Pre nego što odlučite da krenete u otadžbinu, sve što možete kupite kod kuće (Nemačka, Švajcarska) - upozoravaju na ovom sajtu.

Na istoj veb stranici piše i da je indikativno to što kurs dinara osetno jača prema evru u dva navrata svake godine.

- Prvi put je to uoči letnjih godišnjih odmora, a drugi oko novogodišnjih i božićnih praznika. Tada najviše naših građana koji žive i rade u inostranstvu dolazi u zemlju s većim količinama novca - prenosi sajt Srpska dijaspora.

Inače, nedavni predlog Miloja Kanjevca, ekonomiste i direktora Instituta za tržišna istraživanja (IZIT) da bi evro trenutno realno trebalo da košta između 120 i 130 dinara, te da je za državu i građane najbolje da nacionalna valuta postepeno krene da se približava "tom" realnom kursu svakako bi obradovao mnogobrojnu dijasporu, ali bi, s druge strane, izazvale i inflatorni udar, smatra Goran Nikolić, stručnjak za finansijsko-valutna kretanja.

- Istraživanja Narodne banke Srbije (NBS) pokazala su da bi u dugom roku (od godinu dana ili duže) slabljenje dinara od 1 odsto dovelo do rasta inflacije od 0,9 odsto. Zamisli te šta bi se desilo kad bi se NBS odlučila da posluša savete IZITA - kaže Nikolić i navodi da se monetarna politika koju Kanjevac predlaže pokazala lošom tokom osamdesetih godina, kada je 1987. godine zabeležena inflacija od čak 117 odsto.

Na pitanje šta bi se u slučaju približavanja domaće valute kursu od 130 dinara za evro, desilo sa 600.000 ljudi koji domaćim bankama duguju oko četiri milijarde evra, Nikolić odgovara da bi ta situacija dovela do toga da bi ti građani postepeno morali da za svoju mesečnu ratu da skoro duplo više dinara nego sada.

- Verovatno bi mnogi došli u situaciju da više ne mogu da servisiraju kredit, a to ne bi bilo dobro ni za banke niti za građane. Banke ne žele da se bave trgovinom nekretninama, već žele da zarade na kamatama, kaže Nikolić i objašnjava da bi na veću korekciju kursa odmah reagovali penzioneri, a potom i zaposleni koji bi tada tražili povećanje plata, jer bi sa svojim primanjima tada mogli da kupe manje, a to bi izazvalo inflatornu spiralu koja bi na kraju dovela do hiperinflacije - navodi Nikolić, dodajući da je stabilan dinar interes Srpske privrede.

STOP UVOZNIČKOM LOBIJU

Saša Đogović, stručni saradnik IZIT, smatra da je trenutna vrednost dinara precenjena i da je to posledica prevelike ponude evra koja je izazvana prodajom imovine u privatizaciji i velikim zaduživanjem u inostranstvu, ali i određenim pritiskom uvoznog lobija. Dok stručnjaci IZIT smatraju da bi realan kurs dinara u odnosu na evro bio između 120 i 130 dinara, Goran Nikolić, ekonomista ističe da bi to bilo kobno za domaću privredu.

- Više od petine našeg uvoza su energenti poput nafte, struje i gasa, 34 odsto su poluproizvodi od kojih naše firme izrađuju finalne proizvode i onda ih izvoze, ili prodaju na našem tržištu. Korekcijom kursa poskupeli bi energenti i poluproizvodi, pa bi samim tim poskupela i roba koju proizvodimo i bila bi manje konkurentna na našem, ali i na inostranom tržištu - kaže Nikolić.

V. STANIĆ

(Kurir)

Ovo je tekst iz ''Kurira'' od pre neki dan... I evo opet dežurnog ''stručnjaka'' Gorana Nikolića koji se naročito pred izbore ''ne skida'' sa B92, ''stručnog saradnika privredne komore srbije'' (kakva je ta komora najbolje pokazuje sama privreda a i ovakvi ''stručnjaci''. Ako je naš uvoz sve jeftiniji, i ako je to benefit ''jakog'' dinara, zašto je onda kod nas sve najskuplje, počevši od tog benzina koji sami rafinišemo iz nafte koju kupujemo za devize koje su kod nas sve jeftinije? Sa druge strane, čuo sam jednog gastarbajtera koji priča da je za ovih par godina od kako su ''stručnjaci'' na vlasti, ''kraći'' za jako velike pare tj. za razliku koliko je više morao prodati slabih evra za ''jaki'' dinar. Koliko su tek privrednici na gubitku koji po ovim cenama ne mogu ništa da izvezu a od kojih zapravo svi živimo? Nekad se govorilo - ''Nekom rat, nekom brat''. Ratni profiteri su se izgleda preorijentisali na ''mirnodopske'' uslove, pa je sad aktuelno ''tvoja pasiva - moja aktiva''. I tako sve dok se bude moglo, tj do gorkoga kraja. Vi, stoko, ćete i dalje ostati ovde, a mi smo sebi obezbedili nekretnine i (vaše) parice u inostranstvu.

DINAR ILI EVRO, PITANJE JE SAD

Logika koja je iza predloga da se uvede evro može se interpretirati na sledeći način – Srbija je nesposobna da upravlja svojom monetarnom politikom, pa će je prelaskom na evro prepustiti nekom drugom i ozbiljnijem

U domaćem debatnom teatru ovoga leta na sceni je „Hamlet” – dinar ili evro, pitanje je sad! Ne, nije. Muke domaće ekonomske politike nisu izazvane time što Srbija ima svoju valutu, već je loša ekonomska politika dovela do otvaranja „dinarskog” pitanja, bojim se sa pogrešne strane.

Nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu, niti je sama po sebi izvor finansijske nestabilnosti. Najuspešnije zemlje u razvoju zadržale su domaću valutu vešto koristeći svoj monetarni suverenitet u okvirima koje globalizacija dopušta.

Prelazak na evro nije jednostavna odluka ni za države koje su članice Evropske unije. Od starih članica – Velika Britanija, Švedska i Danska nisu odustale od nacionalne valute. I među novim članicama ima onih koje ne žure u prividnu zavetrinu i sigurnost evra, verovatno s dobrim razlogom.

Uvođenje evra daje državama EU brojne i nesporne prednosti, ali istovremeno oduzima fleksibilnost njihovoj ekonomskoj politici. Ovaj ozbiljan hendikep najbolje se vidi u vremenima velikih finansijskih poremećaja, poput današnjih. Fleksibilnost monetarne politike proizlazi iz mogućnosti da država samostalno upravlja visinom domaćih kamatnih stopa i politikom deviznog kursa. Upravo u tome leži osnovna prednost zadržavanja sopstvene valute koja i generiše dileme nekih članica EU. Ako je platni bilans u deficitu, depresiranje valute će poskupeti uvoz, pojeftiniti izvoz i tako pomoći uravnoteženju platnog bilansa. Kada je domaća privreda u recesiji i kada zaposlenost pada, centralna banka može smanjivati kamatne stope, pa preko jeftinijih kredita stimulisati privredu da investira, građane da troše i time podsticati tražnju i privredni rast.

Prelazak na evro je odricanje od autonomne monetarne politike. Loša ekonomska pozicija Velike Britanije je danas znatno olakšana velikim padom funte. S druge strane, Španija i Irska, dve države unutar EU koje su u ovom trenutku najugroženije svetskom finansijskom krizom, nemaju taj mehanizmom. One su taoci evra i njegovog jačanja. Politika evra je odraz ekonomskih karakteristika, stanja, pa i preferencija najvećih ekonomija evro-zone. Iako je bezbolno uvođenje evra trijumf evropskog monetarnog znanja, vizije i zrelosti, svi njegovi efekti još uvek se ne mogu jasno sagledati. Kada, i ako se pojave znatne razlike u ekonomskim trendovima među zemljama evro-zone, jedinstvena monetarna politika će se uvek voditi na nečiju štetu.

Za Srbiju bi odluka da se dinar zameni evrom bila dodatno komplikovana. Ako bi Srbija već sutra odlučila da usvoji evro i konverziju izvrši na nivou kursa dinara kakav je danas, katastrofalni efekti precenjenog dinara bi se konzervirali i nastavili bi da uništavaju domaću ekonomiju i njenu budućnost. Sigurno je da bi dinar morao da devalvira pre prelaska na evro, uz sve posledice koje s tim idu. Od traume devalvacije ne može se uteći usvajanjem evra.

Drugi problem je još teži i dalekosežniji – NBS ne može štampati evre. Prelaskom na evro, NBS bi izgubila mogućnost da obezbeđuje likvidnost, a time i sigurnost finansijskog sistema. Tu funkciju nema ko da preuzme. Problem prelaska na evro nije u tome što bi se EU zbog toga previše sekirala, ili se tome mnogo protivila. Problem je, što bi Srbija bila van sistema monetarne zaštite Evropske centralne banke (EC. Bez garanta kakav je ECB, prelazak na evro bi bio opasan, veoma opasan potez.

Iz perspektive Srbije, prednosti domaće valute se nažalost, ne vide. Pogrešnom monetarnom politikom sve njene prednosti su izgubljene, a svi potencijalni rizici multiplikovani. Otvarajući se potpuno prema svim vrstama inostranog kapitala, koristeći dinar kao monetarno sidro i ključni antiinflatorni instrument, NBS je izgubila efektivnu kontrolu nad monetarnim sistemom. Sada je to već teško sakriti – inflacija i dalje raste, uprkos visokim kamatnim stopama i pogubnom jačanju dinara. Stoga, između slepog nastavljanja dosadašnje monetarne politike, ili prelaska na evro, ovo drugo je verovatno bolja alternativa. U tom, ali samo u tom kontekstu, predlog da se pređe na evro ima smisla.

Šire gledano, evro-debata prevazilazi monetarnu dilemu i odraz je logike koja se više ne sme ignorisati. Logika koja je iza predloga da se uvede evro može se interpretirati na sledeći način – Srbija je nesposobna da upravlja svojom monetarnom politikom, pa će je prelaskom na evro prepustiti nekom drugom i ozbiljnijem. Na istim premisama počiva i predlog da se potpiše novi sporazum sa MMF-om. Kako vlada nije u stanju da sama vodi odgovornu ekonomsku politiku, neka to (indirektno) umesto nje, radi MMF. Konačno, kako partijski poletarci još nisu savladali umeće efikasnog upravljanja državnim monopolima, iako to neobično vole, prodajmo ih strancima. Prihvatanje ovakve logike je moguće samo u društvu koje je izgubilo svoj put.

Ovde nije teško prizvati gorku ironiju i dovesti je do apsurda. Ako Srbija nije u stanju da upravlja sopstvenom ekonomskom sudbinom, možda je najbolje da se država, vlada i NBS privatizuju i predaju na upravljanje strancima. Ko zna, možda neko veštiji i kompetentniji ne bi ni morao baš sve da rasproda, ne bi mu trebao evro, pa ni novi sporazum sa MMF-om.

Nebojša Katić
Finansijski konsultant
(Politika)

Komentar na tekst:

Srbija je u svojoj bližoj prošlosti praktično već bila primenila sličan ''recept'', radi se o projektu ''super'' dinar (1994) pokojnog Dragoslava Avramovića kada je domaća valuta kroz hiper inflaciju praktično ''umrla'' i onda oživela kroz nemačku marku koju smo mi zvali ''super'' dinar ''super'' deke, u paritetu 1:1 s.d. - marka. I šta se dogodilo? Dogodilo se to da smo mi vrlo brzo devalvirali i marku. Pardon, ''super'' dinar. To znači da je problem bio, a i sada je sistemske prirode. Kupovna moć naših zarada je bedna, ali i dalje prevelika kada se preračuna u (obezvređeni) evro i to je glavni razlog, a ne monopoli o kojima nepismeni novinari govore, što je u poređenju sa inostranstvom kod nas uglavnom sve skuplje. Kada bi evro bio zvanična valuta u Srbiji, tek onda bi sve postalo bolno vidljivo, ali to ne znači da bi se time problem i rešio. Što se bojazni da bi stranci preuzeli (EC monetarnu politiku... pa zar to nije slučaj već i sada? Današnji ukupan promet na Beogradskoj berzi iznosio je ''gigantskih'' 72 miliona dinara, dakle ni milion evra. To je imitacija berze, to nije berza, jer se promet na pravim svetskim berzama meri milijardama. U takvoj oskudici, stranci mogu da prave dar-mar na finansijskom tržištu, praktično da upravljaju njime i kada bi to želeli mogli bi da izvode monetarne ''udare'' u poređenju sa kojima bi oni iz devedesetih bili smešni. To je nama naša borba dala i sve ove godine ''tranzicije'' u kataklizmu.

SVE PERVERZIJE MONETARNE POLITIKE NBS...

JAK DINAR RAJ ZA UVOZNIKE

Domaća valuta, koja i dalje nastavlja da jača, pogoduje uvoznicima, ali nanosi štetu izvoznicima i celokupnoj srpskoj privredi

Dinar je juče dostigao najveću vrednost prema evru u poslednje četiri godine! Prema zvaničnom srednjem kursu Narodne banke, jedan evro vredeo je 76,71 dinara. Ekonomisti ocenjuju da je ovakav kurs dinara nerealan, da šteti domaćoj proizvodnji i privredi, a jedino ide naruku uvoznicima!

Ekonomista Danijel Cvijetićanin kaže za Press da jak dinar najviše pogoduje konkurentima srpske privrede na svetskom, ali i domaćem tržištu.

- Ovako je srpska roba na svetskom tržištu skuplja jer se prodaje u evrima ili dolarima, a strana roba je na domaćem tržištu sve jeftinija. Međutim, ta razlika se ne odražava na nivou maloprodajnih cena. Logično bi bilo da ako padne cena valute, treba da padne i cena te robe u čijoj valuti se prodaje, što nije slučaj. Naprotiv, na domaćem tržištu dešava se suprotno, a sve to ima loše posledice po domaću privredu. Ako država nastavi ovako, izgubićemo domaće tržište i živećemo isključivo od prodaje resursa - ističe Cvijetićanin.

Direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac kaže za Press da jak dinar najviše pogoduje uvoznicima i stranim izvoznicima.

- Zbog ovakvog kursa uvoznici manje dinara daju za stranu valutu, po čijoj vrednosti uvoze robu. Strani izvoznici čija je roba poplavila srpsko tržište takođe imaju koristi jer ne proizvode u Srbiji. S druge strane, ovakav kurs dinara šteti izvoznicima, ali i domaćoj proizvodnji i privredi. Velika je šteta za državu Srbiju jer se kroz izvoz robe dobije mnogo manje dinara. Sadašnji kurs nije realan - navodi Kanjevac.

On kaže da bi evro realno trebalo da vredi oko 140 do 150 dinara.

- Proglašavanje sadašnjeg kursa realnim je antiekonomija. Da je tako, proizvodnja bi bila veća, privreda bi beležila rast, ali sve je suprotno. Ovo nisu mere za obuzdavanje inflacije - naglašava Kanjevac.

Izvršni direktor za poslove s privredom Sosijete ženeral banke Zdravko Krunić takođe kaže da jačanje domaće valute odgovara uvoznicima.

- S druge strane, imajući u vidu relativno nizak nivo konkurentnosti domaćeg izvoza, kao i nisku zavisnost globalne privrede od nas, jačanje dinara, pogotovo uz inflatorne pritiske, smanjuje profitabilnost poslovanja izvoznika. To dalje utiče na negativan bilans tekućih transakcija koje imamo sa inostranstvom - objašnjava Krunić.

S. Gavrić

(PRESS)

Komentar na tekst:

(U)vozi Miško!