Andrićev prijem kod Tita ugovorio je Dobrica Ćosić, koji je zebeležio i snebivanje:

- Kako ću to, bogamu, da izvedem!? Uvrediće se Krleža! On je trebalo da dobije Nobelovu nagradu, a ne Andrić. I ja sada treba da čestitam Ivi Andriću...

Ćosić opisuje i sam prijem:

“Bila je zaista mučna, ta iznuđena priredba državne počasti velikom piscu. Tito maršalski zvaničan, Andrić ambasadorski uštogljen i diplomatski konvencionalan. Očekivao sam da će nas Tito zadržati na ručku, s obzirom da nas je primio u 11 sati i da smo posluženi samo kafom i limunadom. Tačno u 12 Tito je odložio svoju lulicu sa upaljenom cigaretom i ustao, ustali smo i svi mi za njima, pa smo se rukovali sa lažnom srdačnošću. Tito me je zadržao na časak, da mi kaže: 'Neki mnogo skroman čovek ovaj Andrić'. Saglasio sam se. Prijem je održan u Užičkoj 15. Andrić je pozvan sa suprugom Milicom, a pratili smo ga Aca Vučo, kao generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije, i ja. U Titovoj rezidenciji, pored njega i Jovanke, zatekli smo Jovana Veselinova, predsednika Saveza komunista Srbije. O tom prijemu nisam nikad ni reč prozborio sa Andrićem. A ni sa Krležom, na našim večerima u Mažestiku".

Masoni i komunisti su se, uglavnom, međusobno isključivali, po logici organizacije i stepenu konspirativnosti, ali i dopunjavali kroz simpatije i članstvo u obe organizacije. Intelektualna elita beogradskih masona uvek je iritirala vodeće komuniste, a kako i ne bi kad su u njoj bili, između ostalih, poznati univerzitetski profesori, naučnici i umetnici. Ali, svi oni su uglavnom posle rata postali stub komunističkog režima, kao što su bili i onog prethodnog, koji su komunisti srušli kao monarho-fašistički. Zato je Andrić u Stokholmu primio Nobelovu nagradu otprilike i kao “Brozov izaslanik”.

Da li je u krajnjoj instanci, i sam Tito, negde pri dnu svoje duše, zadržao bar malčice simpatiju prema Andriću kao slobodnom zidaru? A morao je znati za taj period njegovog života, i zbog najviših odlikovanja, koje mu je dodeljivao lično ili preko izaslanika.
Neka nam zato pripomogne i jedna Titova izjava, koju direktno možemo dovesti u vezu sa tim pitanjem:

“Mi smo upozorili Sovjetski Savez! Sastao sam se sovjetskim vojnim atašeom i rekao mu da se nemačka vojska kreće prema njihovoj granici i da sam siguran da će doći do napada. Imao sam informacije iz Zagreba od nekih 'slobodnih zidara', koji su bili upoznati sa onim što se sprema”.

Razgovor Tito – Andrić

Ipak je Tito u razgovoru sa Andrićem bio otvoren i slobodan, svoj sa svojim.

Tito: Ako smem pitati, druže Andriću, na čemu sada radite?

Andrić: Pravo da vam kažem, ne bih mogao da govorim na čemu radim, već više o tome na koje stvari se vraćam. Pošto ovde nema novinara, koji bi od ovih reči odmah nešto napravili za javnost, mogu da Vam kažem da produžujem hroniku o Bosni u 19. veku. Sa “Travničkom hronikom” došao sam do 1817. godine. Sad bih otišao dalje, do propasti feudalizma. Sami Turci su uništili feudalizam u Bosni. Omer-paša Latas poklao je begove u ratu, ponekad mi izgleda da sam se previše zadržao na Omer-paši. U stvari, radi se tu o proporcijama. Inače, Omer-paša je vrlo zanimljiv čovek. Rodio se u Plaškom, u Gorskom Kotaru, u pravoslavnoj porodici. U Gospiću je bio kadet. Kad je njegov otac izvršio neku proneveru, prebacio se u Bosnu, gde je u Banja Luci služio kod nekog čoveka. Tu mu je savetovano da se poturči. Svršio je škole i otišao u Carigrad, gde je postao majstor i, na kraju, general. Taj Ličanin ugušio je 16 buna u Turskoj. Gde god je dolazilo do pobuna, slali su Omer-pašu. Godine 1852. poslat je da uguši feudalnu bunu u Bosni, gde su se begovi bunili protiv novih reformi. Bili su veće pape od samog pape...

Tito: I sad su neki još takvi. U Turskoj nigde ne možete videti
festove, a u Bosni ih još uvek nose...

Andrić: Omer-paša je veoma zanimljiv i čudan čovek. U njemu su begovi videli 'Vlaha'. Govorili su da je 'Vlah', iako je bio maršal. Izgleda da je on sa zadovoljstvom slistio begove. Zadržao sam se dosta na njemu... Poslednje godine bio sam bolestan, a idem stalno i po ovim proslavama, pa skoro ništa nisam radio...

Tito: Možete li koristiti arhive u Carigradu i drugim turskim gradovima? Oni imaju mnogo materijala.

Andrić: Svakako da imaju, ali ga ljuborno čuvaju i misle da imaju mnogo više. U Sarajevu sam video da i mi imamo vrlo dobre podatke. Pošto se radi o 19. veku, mislim da neću imati mnogo teškoća, utoliko pre što se ja uglavnom držim Bosne. Eto, na toj temi sam radio i mislim još da radim, kad ove proslave prođu... Turci su strašno nepoverljivi i ljubomorni. Oni se plaše da im drugi rade po arhivama...

Bogdan Crnobrnja, šef Titobog kabineta je na to primetio: Možda je to zato što je njihova istorija negativna u odnosu na nas!?

Andrić: Ne mora to biti sasvim tačno. Turci su u početku svoje vladavine u našim krajevima bili drukčiji, ali ih mi najviše pamtimo iz njihovog dekadentnog doba. Ne može se kazati da je u prvoj fazi njihov režim kod nas bio naročito nečovečan, iako je svaka okupacija teška..."

Tito: U odnosu na bogumile, oni su u prvoj fazi bili napredni...

Andrić: U Tuskoj se morao primiti islam. Kad je to učinio običan čovek, čak i rob, mogao je postati maršal u turskoj vojsci. Gde je to drugde bilo mogućno? U mnogim zemljama, u tom pogledu, i danas postoje razne ograde i prepreke. U Turskoj je bilo velikih vezira Arbanasa, Mađara, Srba, Hrvata i Crnogoraca. A tako visoki položaj na Zapadu mogao je neko zauzeti samo ako je...

Tito: ... pripadao 'plavoj' krvi...

Andrić: U početku, turski režim nije bio tako rđav, samo mi na njega gledamo iz današnje perspektive...

Ćosić: I zbog janičara...

Andrić: I na Zapadu su vrbovali mlade ljude, i činili isto što i Turci sa janičarima, samo na malo blaži način. Šta su bili arditi u Italiji, ili pripadnici SS u Nemačkoj? Sve su to janičari... Onaj stari egipatski književnik, o kome sam Vam govorio, veoma je interesantan čovek. On je istorik i romansijer, kao što je kod nas bio Stojan Novaković. Na jednom međunarodnom kongresu govorio je protiv Turaka. Vrlo oštro ih je napao. Pošto je slep, nije video da u prvom redu sedi turski ambasador. Posle njegovog govora, on mu je prišao i rekao: 'Ja sam ambasador Turske...' Na pitanje da li su Turci bili negativan ili pozitivan faktor u našoj istoriji, odgovara studija Stojana Novakovića, koja je još i danas dobra. Svakako da je svaka okupacija negativna, ali su Turci nešto i doneli. Oni su preneli razno voće, zanatstvo, građevinarstvo...

Tito: To nisu radili samo Turci. Arapi su bili graditelji mostova...

Andrić: Arapi se žale da su Turci negativno uticali na njihovu kulturu...

Tito: I turskim trupama bilo je dosta i Arapa.

Ćosić: Naročito u afričkim korpusima.

Andrić: Bez obzira na razliku u porecima, kad Turaka je bilo nešto slično kao i u Americi, čovek je mogao postati sve za šta je imao sposobnosti. Nije trebalo da bude plemić...

Tito: Sad se stvari pomalo vraćaju unatrag.

Andrić: U Turskoj sam bio sa našom parlamentarnom delegacijom, koju je predvodio pokojni Moša Pijade.

Tito: Da li su vam pričali kako su se Srbi, za vreme bitke u blizini Ankare, pokazali verniji turskoj vlast od samih Turaka? Borili su se i tada kad su se sami Turci predavali. O tome sam slušao od samog Bajara (predsednika Republike Turske)...

Andrić: Da, to je poznato. Bile su to trupe Jankovića...
Razgovor je, dakle, bio sasvim kurtoazan i opušten.

Komunisti su sarađivali sa masonima

Komunistima je bilo zabranjeno članstvo u masoneriji, što svedoče i vrlo ozbiljni dokumenti. I dok je bila ilegalna, KPJ je kao član Treće internacionale, bila obavezna da poštuje njene odluke. A zabrana članstva komunista u masonskim ložama, strogo je podvučena 1922. godine na IV kongresu. “Slobodni” su isključivali “neslobodne”, rušenjem države, odnosno državnog i društvenog poretkla.
Ipak je ta veza, tajna kao i sve što je od najvećeg značaja među organizacijama i vladama, funkcionisalo na razne načine, pospešivana čas sa jedne, čas sa druge strane. Međutim, nije samo srpska karakteristika da je “jedino pravilo da nema nikakvih pravila”, to se odnosi i na KPJ i velike lože slobodnih zidara. Ovi poslednji su, posle pobede komunista, prelazili u KPJ, među njima i naš glavni junak, književnik Ivo Andrić.

Tako se događalo da slobodni zidari na svojim seansama diskutuju i o svojoj braći, koja su prigrlila KPJ. Opšte je poznato da su u ovu kategoriju svrstani, uz manje poznate, uglavnom redovni univerzitetski profesori i akademici SANU: Aleksandar Belić, Siniša Stanković, Ilija Đuričić, Milan Bartoš i Aleksandar Deroko, profesor filozofskog fakulteta Viktor Novak, književnici Veljko Petrović, Gustav Krklec i Ivo Andrić, kompozitori Krešimir Baranović i Mihailo Vukodragović i drugi, o čemu svedoče zapisnici i druga građa pojedinih masonskih loža u Beogradu.

Neće biti na odmet pomenuti da su u proglašenju DF Jugoslavije i pobede NOP sa KPJ i Titom na čelu izuzetnu ulogu odigrali Vinston Čerčil, Ivan Šubašić, Ribnikar, Siniša Stanković i američki general Vilijam Donovan - masoni. Rezoluciju o proglašenju nove, komunističke Jugoslavije pročitao je ugledni mason prof. dr Siniša Stanković.
Nakon blokade Jugoslavije od strane SSSR i drugih socijalističkih zemalja, kada je Ivo Andrić prišao KPJ, stupili su, tajno ili javno, na scenu bivši ugledni masoni, koji su mogli svojim autoritetom doprineti uspostavljanju privredne saradnje sa kapitalističkim zemljama i tako - spasiti usamljenu i sa svih strana pritisnutu Titovu Jugoslaviju.

Tajni život Ive Andrića

O prikrivanju masonskog delovanja Ive Andrića u Brozovo vreme na svoj način posvedočio je i zagrebački istoričar Bogdan Krizman.
“Ivo Andrić bio je vrlo uspešan u diplomatskoj karijeri do 1941. godine. Bez podrške neke određene građanske stranke, bez dobrih veza u 'čaršiji', a poznat po svom ranijem delovanju u omladinskom pokretu u Austro-Ugarskoj, ušao je u Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu 1920. godine i tu brzo napredovao. Nije ga omela ni epizoda s masonskom organizacijom, kada je iz organizacije (Loža 'Dositej Obradović' bio isključen zbog ljubavne afere (1926).”
Izuzev zaplenjene arhive generala Milana Nedića i materijala o beogradskim masonima, bezmalo da nema pouzdanijih izvora na ovu temu.
Šta je sa Andrićevim eventualnim masonskim stažom u inostranstvu, pogotovo je teško reći, s obzirom na 'zaveru ćutanja', koju masoni polažu svojim ložama i, uglavnom joj ostaju verni, celog života.
Čaršijsku priču o ljubavnim vezama Andrića sa suprugom Gustava Krkleca potkrepljuje činjenica da su bili isključeni iz masonerije, baš kao što su i dva namesnika - Radenko Stanković i Ivo Perović, takođe zbog žene ovog drugoga, bili isključeni iz masonskog saveza. Međutim, oni su potom i vraćeni, pa su te epizode postajale deo njihove masonske prošlosti...

Posle masonskog iskustva sa istražnom komisijom u Vladi generala Milana Nedića, Andrić je u još većoj meri istraživao - čuvanje tajne: Doduše, on je i ranije shvatio da je članstvo u tajnim, zabranjenim organizacijama usko povezano sa ćutanjem i čuvanjem zakletve, odnosno tajne. To je ovaj iskusni čovek na dugom putu od mladobosanskih nacionalista, koji su smatrali da se individualnim terorom može svrgnuti omrznuta crno-žuta monarhija i tako ostvariti san o ujedinjenju 'sa majkom Srbijom', preko zakletve u Kraljevini Jugoslavije i njenom Minstarstvu inostranih poslova, do članstva u Komunističkoj partiji Jugoslavije, shvatio kao deo svoje sudbine. U raznim situacijama služio se umetnošću aforizama i moralističkih sentenci, da bi prikrio taj svoj zavet ćutanja i prikrivanja.

Prećutao Nobelovu nagradu

Paradoksalno je, na kraju, sazanje da je Ivo Andrić bio najsamokritičniji onda kada je trebalo da bude najsrećniji - u danima saznanja da je dobio najviše što može da dobije čovek na zemlji za svoj rad među ljudima i narodima - Nobelovu nagradu za književnost.
U tim danima, kada je slavila čitava socijalistička Jugoslavija, doživljavajući tu nagradu kao izraz poštovanja kulturnog sveta prema Titu, Jugoslaviji i njenim narodima, Andrić je bio melanholičan, bezmalo – neveseo.

Izjave koje je dao prvom novinaru - čestitaru, specijalnom dopisniku pariskog “Le Figaro Litteraire”, delovale su poražavajuće, iako sa - zadrškom, koju je naš pisac stilski negovao upravo zbog Brozovskog optimizma i parola o srećnoj budućnosti, od kojih je veći deo naroda živeo više nego od sirotinjskih zarada, ali i zbog vladajućeg socijalističkog realizma u umetnosti, koji je pisca obavezivao da širi veru u život i pobedu radničke klase i sovjetskog proleterijata.
Svestan relativnosti svega na svetu, i onda kada mu je bilo 'more do kolena', Andrić je znao da ga mnogi ne vole, ni u zemlji, ni u inostranstvu. Čuo je, i proverio, kako su neki čuveni francuski akademici, na vest iz Švedske o balkanskom laureatu za književnost 1961. godine, uzviknuli, ne verujući u ono što su čuli:

“Ko beše taj Andrić?”

Andrić je dopisniku pariskog književnog žurnala rekao o sebi celu istinu, u skladu sa natuknutim, vladajućim principima u Brozovoj Jugoslaviji:

“Ja sam pesimista okrenut životu!”

Nakon te krunske izjave o svom karakteru, tačnije od onih službenih, od kojih mu je zavisila diplomatska karijera, samokritički se jadao i pravdao svoje životne i moralne principe, kojih se pridržavao kao cistercit molitve i rada pri predavanju Bogu na nabesima i odricanju od života na zemlji:

“Moj život je lišen svake živopisnosti. Uostalom, ja ulazim u sedmu deceniju života, zdravlje me zabrinjava, toliko da sam morao da odbijem da me pošalju u Indiju na proslavu Tagorine stogodišnjice. Istina, od detinjstva ja nisam bio, kako kažu, dobro držeći..."

Ovaj i naredni, nesignirani citati su iz pariske literarne revije, koja je prva donela razgovor sa Andrićem nakon saopštenja Švedske akademije o laureatu za književnost. Lucidni specijalni dopisnik lista primetio je, sasvim iskreno, nešto što takođe otkriva naširoko poznati Andrićev lik i posve nepoznato sredstvo odbrane od publiciteta: “Kad bih pokušavao da izmamim od njega više njegovog poverenja, on se branio osmehom, vrlo blagim i pomalo tužnim, koji mu se nikada nije gubio. Malo je reći da mu slava Nobelove nagrade nije uopšte udarila u glavu. Izgledalo je, naprotiv, da se zatvara više no ikada u smernost, što je bio u prilici da mi više puta priredi...”
“... A ja kao pisac? Pripadam onoj kategoriji pisaca koji ne poznaju samog sebe. Teško da će vam verovati kad kažete tako nešto. Na stranu svako poređenje, često pomislim na ono što je Mikelanđelo rekao u jednom svom pismu, kad je već bio star: “Vi ne možete zamisliti do koje tačke se osećam nevrednim. I meni se čini da nisam nikada naučio svoj spisateljski posao...”

Umešni francuski sagovornik doveo je u pitanje Andrićev optimizam i njegovu suzdržanu optimističku filozofiju uopšte, tako vidljivu u njegovim mnogobrojnim karakternim metamorfozama, 'surovim i užasnim scenama' u nagrađenom romanu “Na Drini ćupriji”, Andrić se (od)branio na svoj, latinski, provereni, mudri način:

“Znam. Ali takvih nabijanja na kolac kao što je ono čiji užas opisujem, bilo je, u Bosni, na hiljade. Slika koju ja slikam - crna je, možda, sve do alegorijskog značenja koje se u njoj nalazi. A i neko je već zapazio da se u toj slici već nalazi jedna svetla tačka koja nagoveštava izlaz.”

I u ovom razgovoru, Andrić se, kao što smo već rekli, žalio na zdravlje i godine, iako je tada imao 66 godina i bio tek nekoliko godina u vrlo srećnom braku sa Milicom Babić, prvom beogradskom školovanom kostimografkinjom, kako naglašavaju Francuzi, koja je tada iza sebe imala više stotina radova.

Specijalni izveštač pariskih novina zato protestuje:

“Kakve poodmakle godine? Snažno to osporavam. Na njemu se one uopšte ne vide. On je vitak, prav, dobrog stasa, ima sjajnu, gustu kosu, sa razdeljkom sa strane, jedva prosedu. Njegov pogled, iza naočara sa masivnim okvirima, zrači toplinom, dobrotom, mladalaštvom..."

I od najranije mladosti to je bila zatvorena, Pandorina kutija od čoveka. Žorž Adam, do kraja naklonjen Andriću i sav radostan što je s njim u razgovoru, koji će ga kroz parisku reviju predstaviti celom svetu kao dobitnika Nobelove nagrade, u jednom času zabrinuto primećuje:

“Nikad mi nije bilo teže da jednog pisca navedem da govori o svom delu i o sebi samom - moj domaćin je zamenio uloge. Dugo se raspitivao za pariske novosti, za nova književna ostvarenja i izdanja...”
Andrić je bio nepromenljiv.

Kako je postao komunista

Ivo Andrić je svojevremeno bio podvrgnut vrlo oštroj kritici krajem 1944. godine, posebno zbog delovanja u Berlinu 1939-1941. godine i načina na koji se vratio sa osobljem ambasade iz Berlina u Beograd. I ceo njegov dugi diplomatski put u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji bio je u novoj, socijalističkoj državi, izložen bespoštednoj kritici, sumnjičenju, nelepim kvalifikacijama, ponižavajućim ocenama i preziru, koji je pretpostavljao i partijske, ali i pravne sankcije, koje su se podrazumevale, makar i ne bile sročene razgovetnom optužbom te vrste.

Radovan Zogović će to reći na svoj način:

“To je bilo vreme kada je beogradska čaršija - anonimno, poluanonimno, u prigovoru - režala na Andrića kao na svog 'protežea', što se 'prodao' komunistima.”

Šta mu je zamerala oslobođena narodna kritika u oslobođenoj narodnoj demokratiji?

Svašta:
- nagle mene i promene, brzom prugom, tabora, kome je služio kao revnosan državni činovnik punih dvadeset godina, maltene za vreme postojanja Kraljevine;
-brza promena ćurka, od kraljevskog poslanika do narodnog poslanika u Skupštini Socijalističke Republike BiH i narodnog u Saveznoj Skupštini 1945-1953, u kom periodu je bio predsednik Saveza književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije;
- prilagodljivost bez presedana;
- kolebljivost na javnom mestu i vidljivo povlačenje u sebe, i to u socijalističkom društvu, koje od svakog svog člana traži da bude iskren, otvoren, odlučan i jasan...

Dedijer je u svojoj knjizi o Titu naveo stav Vladislava Ribnikara, iznet u razgovoru sa Vladimirom Bakarićem, i to u ratnim vremenima, kada je naš pisac živeo povučeno i anonimno u smetnutom stančiću porušenog Beograda, a ovaj drugi u ratnoj prestonici partizanske države, gde je i doneta odluka o zabrani povratka dinastije, kojoj je Ivo Andrić služio od početka do kraja, verno i odano.

Ribnikar:

“Andrić je pravi jezuita, ljigav i otmen!”

I Jovan Dučić, o kome je Andrić imao visoko mišljenje pre rata, a porazno posle njegove smrti, nije poštedeo svog diplomatskog kolegu i nepopravljivog monografa zaostale Bosne, begova i fratara, izrekavši o njemu sud sličan Ribnikarevom:

“Jezuita Andrić!”

Isidora Sekulić, večna beogradska dama, čiji se ženski duh vinuo u sfere pridržane najuzletnijim muškarcima, u više navrata je govorila afirmativno o Ivi Andriću, njegovim odnegovanim manirima i naročito književnom daru. Ovog puta, pred Radovanom Zogovićem, a možda i zbog njega kao takvog, ponoviće tu kvalifikaciju, koju su, posle Ribnikara, ponavljali mnogi, pa i ona:

“Jezuita!”

U “Znakovima pored puta”, sam pisac je na više mesta proklinjao svoju prirodu, ističući teret svoje rezervisanosti, ćutljivosti, sporosti i neodlučnosti, plašeći se da ne kaže ono što ne treba i ne učini ono što bi za njega moglo da bude štetno.

Dakle, Andrić je bio “podeljena ličnost”, koja se najčešće obračunavala sama sa sobom, kao posmatrač i posmatrani, između kojih je nepremostiv jaz i nepomirljiv odnos ljudi koji imaju najdublje pravo ne samo na ljubav, nego i da mrze i budu mrženi.

Eli Finci je u poratnoj “Borbi” pisao o Andriću kao 'barjaktaru srpske kulturne sramote'.

Verujemo da je polje spoznavanja definitivnih istina zasađeno nebrojenim figurama otvorenih i zatvorenih značenja, a da će se uskoro proširiti novim otvaranjem i Udbinih dosijea u sadašnjim uslovima, kada se mnogi crveni tabui ragolićuju pred (osvetničkom) znatiželjom ljudi koji su praćeni, hapšeni, gonjeni, robijali, kinjeni i na razne druge načine maltretirani od svemoćnih tajnih policija Brozove vojske i uprave.

Andrićeve tamnice, saslušanja i eventualna vrbovanja, neutvrđeni rok staža među slobodnim zidarima u zemlji i svetu, 'simpatije' Nemaca, koji su ga štitili i u Berlinu, a za vreme okupacije u Beogradu ostavljali na miru, pored svega, Andrićev eventualni boravak u Brozovom zatvoru u oslobođenom Beogradu 1944. godine, njegovo izvlačenje i 'pranje' od greha prošlosti u vreme 'obnove i izgradnje', pridobijanje za članstvo u KPJ, dobijanje najviših odličja od predsednika Tita i uvođenje u njegov najpoverljiviji Savet Federacije, moguće posleratno masonerstvo i članstvo i internacionalnim organizacijama... Mnogo je toga još nejasno i nama i javnosti uopšte, tako da vrata ostaju otvorena za neočekivana nova saznanja i osvetljenja.

Bio je previše mudar, a da ne bi uvideo zamašnost i dugotrajnost revolucionarne promene. Đilas ga je video kako u novoj državi 'prima promenu kao nebitnu za njegovo shvatanje ljudske sudbine'. Pomenuo je i njegovo berlinsko poglavlje. Uz konstataciju da su 'druge zbog sličnih uloga streljali i sudili na dugogodišnje robije', ispričao je zanimljiv detalj, vezan i za sebe i za Andrića, s tim što je jedan bio u ulozi gospodara, a drugi potencijalnog sužnja:

“Za vreme izložbe o ratu, koju je na otvorenom prostoru na Kalemgdanu priredila Armija, ako dobro pamtim - 1951. godine, Andrić je zatražio da dođe kod mene. On, inače, nije nikada ni od koga, pogotovo od vlasti, ništa tražio, niti ičim bio na dosadi. Tada, čim je seo, počeo je uzbuđeno i gledajući u stočić između nas.

- Eto, vidite, te izložbe... Moja slika je tamo, pri potpisivanju Trojnog pakta. Pa to razni ljudi svakojako tumače... Nezgodno, danas, posle toliko vremena...
“Ja sam bio obišao tu izložbu: povisoki Andrić u fraku, bio je utoliko upadljiviji na uveličanoj slici, jer je stajao po strani, u prvom planu. Doista su padale primedbe: 'Pazi, Andrić', mnogi to nisu ni znali... Pozvao sam telefonom nadležnog druga iz Političke uprave Armije i dogovorio se s njim - dok je Andrić još bio tu - da se slika smesta ukloni - Andrić je, kao postiđen, zahvalio se i odmah oprostio..."

Milovan Đilas je, najzad, izneo i krucijalnu misao o položaju pisca Ive Andrića u novom društvu:

“Andrić je, možda, precenjivao - i ja to držim da je precenjivao - opasnosti: on je više bio potreban novoj vlasti, nego ona njemu. Ali, kad je već odredio svoje držanje, Andriću čestitost nije dopuštala ni tolicno odstupanja, koliko mu je kasnije svetska slava mogla zagarantovati. Odoživeo je svoj vek sa maskom lojalnosti i saradnje, koju ništa nije moglo uznemiriti, ali ispod koje su se u beskraj granali grižnje, strahovi i očajanja.”


Nabijanje Andrića na kolac u Alijinoj Bosni


Ideološku štetnost Andrićevih romana Šukrija Kurtović, kao zagovornik nacionalizacije muslimana u Bosni, markira putevima kojima će kretati i budući napadi na Andrića od njegovih bošnjačkih kritičara. Ono što mezimčetu Karađorđevića, između dva svetska rata, nije smetalo za bogatim beogradskim srpsko-jugoslovenskim trpezama, sada mu je u Brozovoj mnogonacionalnoj Jugoslaviji bolo oči - Andrić je muslimane u rodnoj Bosni nazivao Turcima.

Kurtović svoju (pre)osetljivost prenosi na 'scene strave' u Andrićevim romanima, uvek pripisane, veli, muslimanima kao divljacima u obračunu sa gospodom hrišćanima. Proglašavajući ga za neprijatelja muslimana, Kurtović velikog pisca 'časti' i takvim 'salonskim' izrazima kao što su 'ljigav kao jegulja', stavljajući mu na dušu pretežak teret citat - “koji kalja jednu lepu stranicu naše nacionalne istorije”. Ispade da je Andrić i šovinista, i neprijatelj koji patološki mrzi 'muslimane kao nacionalne dušmane', pri čemu, pisac, koji je tako jetko osuđivao i istraživao mržnju u Bosni dobija epitet Mefistofela i demona. Bio je, međutim, pre književni psihijatar, nego - psihoterapeut...

Proglsio je Kurtović Andrićeve romane plodom čiste fantazije, književno skroz-naskroz promašene, a istorijski netačne i rogobatne. Kulminaciju njegovog napada predstavlja stupica u koju je sam upao, namenivši je Andriću, iskazom da su “Bosanci Turci triju vera”, pri čemu je aluzija sasvim jasna - nacionalna harmonija u Bosni je bolja nego u ostalim delovima Jugoslavije, što potvrđuje i ona maksima o “Turcima triju vera u Bosni”. Ta teza visoko nadilazi i Garašaninovu i Vukovu krilaticu: “Svi Srbi na okup”, kojoj je platio danak, pre svih, Dositej Obradović u “Ljubeznom Haralampiju”, čestitajući vaskrs i njemu i 'svoj braći triju vera!'

Između dvojice tako razliičitih kritičara Andrića, kao što su Kurtović i Adil Zulfikarpašić, uspostavljen je most koji se zove - bošnjačka nacija, pod čijim, najvećim, lukom će se naći politika moćnog političkog emigranta sa krupnim kapitalom, što će se rasprostreti i na formiranje vlastite stranke u predvečerje rata u BiH, angažujući drugog junaka u ovoj drami, marksistu-lenjinistu Muhameda Filipovića, kao ovlašćenog barjaktara stranke i njenog učenja. A ta politička partija nazvaće se imenom koje joj je bilo primereno - MBO (Muslimanska bošnjačka organizacija), kakvu je i prizivao istorijski trenutak pred veliku kataklizmu...

Sa Zulfikarpašićem počinje druga faza 'bošnjačke agresije na Andrića', koji je proglašen sotonom muslimanskog življa, podstrekačem, i inspiratorom zločina. Pored toga, on je u ključnoj sceni romana “Na Drini ćuprija” (nabijanje na kolac) - “sramotni kompilator jednog egipatskog mučenika za islam”, produkt nezavisne Titove propagande. Odnekud je bio obavešten i o prodoru na Zapad Andrićevih dela na svetskim jezicima u ogromnim tiražima - putem konzulata i ambasada SFRJ u svetu. Zulfikarpašić produbljuje kritiku Kurtovića, slažući se s njim da je nobelovac kompilator i agitator verske mržnje, nacionalnog otrova i huškanja goropadnih Srba na muslimane, nevine ovčice pred podivljalim progoniteljima.

Tunjo Filipović je, odričući se prekonoć svojih 'naučnih' lenjinističko-marksističkih pogleda na svet, međutim, upro prstom u rodonačelnika antimuslimanske koalicije. Taj čovek je Ivo Andrić. U sećanju nam je njegova cinična izjava da su Andrićeva dela “Bosnu više delila nego li mnoge vojske koje su preko nje marširale i u njoj krv prolivale”, čime je podignuta fetva protiv ovog pisca, kao mnogo docnije Homeinijeva protiv slavnog Rušdija i njegovog romana “Satanski stihovi”.

Deo intenzivne kampanje Bošnjaka protiv Andrićevog 'evrocentrizma' u opisu bosanskih muslimana, njihovog morala, turkofilstva, zaostalosti, neadaptivnosti na život u hrišćanskim zemljama, pratile su i “Sveske” Andrićeve zadužbine u Beogradu, čiji je izbor priloga bio uvek dobro odmeren i tolerantan, nezavisno od zasnovanosti preuzetih tekstova i stepena zagriženosti autora (Lovrenović, Duraković, Durić), što je učvršćivalo ugled godišnjaka u zemlji i svetu. Najzad, jedna rasprava najnovijeg datuma sintetički je osvetlila celi aspekt neposustalog atakovanja Bošnjaka na ličnost i, posebno, romane Ive Andrića.

Muhsin Rizvić je, dakle, pre više od 25 godina podstakao žeravicu na kojoj su grejali ruke i žarili dušu muslimanski rekonstruktivni fanatici raznih boja. I sve to pod plaštom neslaganja sa književnom Andrićevom slikom netom zasnovane muslimanske nacije i njihove države, nagoveštene kroz tada još zabranjivano učenje mladomuslimana, a kasnije i kroz sankcionisanu “Islamsku deklaraciju” Alije Izetbegovića, koji je, kao ranije osuđivani i neprevaspitani mladomusliman, imao reputaciju latentnog vođe u političkom organizovanju fanatizovanih sledbenika, dugo i u socijalizmu držanih izvan konstitutivnih naroda, bez nacionalnih atributa.

Preispitujući ove hajke na književno delo Ive Andrića, koje se neprestano vode sa pozicija današnjeg bošnjačkog begovata, čiji su nosioci veći Turci i od samih Turaka iz Male Azije - kako je Tito rekao Andriću na svečanom prijemu u Belom dvoru - ne možemo se oteti utisku da su njihovi nazori nepromenljivi. Kao što su nekada prkosili reformama Turske carevine na umoru, jer je 'bolesnik sa Bosfora' bio uzdrman i serijom oružanih ustanaka Srba u Hercegovini (i Bosni), tako danas na razne načine pokušavaju da zakonzerviraju 'bošnjački duh', koga uzdižu u sferu 'opstojanja', prkose i hrišćanskoj Evropi, a ne samo srpskim piscima i njihovom delu. Neizlečiva mržnja prema 'kaurinima' i 'Vlasima' koju je Ivo Andrić maestralno opisao u nizu svojih priča, a u "tri pisma" posebno, fundamentalna je potka svih ovih napada, koja se kao bumerang vraćaju u Bosnu.

Nije li Ivo Andrić bio dalekovid prorok, koji je, od svoje Disertacije do zadnjeg slova napisanog u turskom miletu u Bosni, nepogrešivo prorokovao trajno lošu budućnost za onaj deo islamskog sveta, koji se klecavo i nedopustivo sporo primiče sveopštim vrednostima civilizovanog sveta!?

Akcenat je na nezamislivo velikoj šteti koja je muslimanima nanesena dodeljivanjem Nobelove nagrade Andriću, 'jer se time njegova lažna slika o muslimanima nekontrolisano širi po svetu'.
Šta da radimo sa ovakvim razapinjanjem Iva Andrića toliko godina posle njegove smrti?

Propast Jugoslavije, sumrak velike i međunarodne poletne Titove države, oslobodio je prostor za sve faze agresije Bošnjaka, odnosno 'bošnjačkog duha' na Andrića, jer je tek posle njegove smrti skraćena ta dugo priželjkivana 'zelena transferzala', koja je vodila direktno od muslimanskog do bošnjačkog imena, a Ivo Andrić posle svega bio proglašen za bosanskog Makriza de Sada.

Andrićevo trajno rešenje kosovskog problema

Više od stotinu i pedeset godina stoji kao Demaklov mač nad glavom srpskog naroda nerešeno pitanje: Čiji su Kosovo i Metohija?

Nijedan politički sistem, nijedna država na ovim prostorima, nije uspela da reši taj fatalni nacionalni udes pokoljenja, posebno onih koji su tamo živeli i, zlom sudbom, i danas tamo žive. Zašto je to tako? Novi naraštaji optužuju stare. Kažu: Kosmet, odnosno “Stara Srbija” jesu kolevka srpskog naroda i države, ali do polovine DžIDž veka, od kada se pažnja srpskih vladara okreće prema izgradnji i obnovi srpske države na centralnom njenom delu. Tek od kneza Mihaila, pogotovo posle Berlinskog kongrea 1878, diplomatsko-politička aktivnost Beograda i Patrijaršije počela je da se postepeno vraća Kosmetu...

Crna hronika nas, međutim, podseća da se sa Kosmeta 1878-1912. iselilo više od 200.000 Srba. Ni posle balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je Kosmet dospeo tamo gde mu je istorijsko mesto, u sastav Srbije, odnosno Kraljevine SHS, Kosovo je donekle umireno nagodbom sa nesmirenim begovatom i po mnogo čemu sličnom onome u Sarajevu.
Onda je za predsednika Vlade došao Milan Stojadinović, koji je afirmativno parafirao spis svoga pomoćnika za inostrane poslove Ive Andrića - “Elaborat o rešenju albanskog pitanja”. Drugi svetski rat i Brozovo vreme, sve do Brionskog plenuma i Ustava iz 1974. godine, kojim je ova oblast dobila autonomiju republike, ostajući pokrajina kojoj je smetalo pominjanje takvog imena. Bune nahuškanih Šiptara bile su internacionalizovane, a nakon Titove smrti prerasle su u oružane sukobe sa Miloševićevom policijom i srpskom vojskom koja je, zadnji put, osvetlala obraz “u malom svetskom ratu” protiv Srbije.

NATO-američki “vazdušni udari” 1999. i bombardovanje Srbije, u celini, konzervirali su zatečeno stanje, ali sa proteranim i izbeglim Srbima, stanje “ni rata ni mira”, ali i rata i mira, pod kontrolom američke vojske i saveznika njihove militantne politike, traje do ove prelomne - nezavisnosti Kosova.

Sada smo pred ogonetkom vekovne zagonetke: Čiji je Kosmet?

Ali, pored svega toga, hrvatsko-bosanski “istoričari” i dalje neumorno kopaju po Andrićevoj “stidnoj mrlji”, odnosno po Elaboratu o kosovskom trajnom rešenju.

Kao visoki činovnik u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, a u vremenu 1937-1939. pomoćnik ministra (Milana Stojadinovića), Andrić je obavljao mnoge odgovorne i osetljive službene poslove, među koje spada i tzv. Aide-memoire o albanskom pitanju od 30. januara 1939. Spis je nastao nakon zvanične posete italijanskog ministra inostranih poslova grofa Galeaca Ćana u januaru 1939. godine, kada su u službenim i neslužbenim razgovorima u Beogradu i Belju razmatrana mnoga pitanja vezana za položaj Jugoslavije, između ostalog, i albansko pitanje.

O službenom karakteru tog spisa, koji je načinjen kao podsetnik o albanskom pitanju, govori podatak da aidememoire nije potpisan i da je služio samo za internu upotrebu u Ministarstvu inostranih poslova. Na Ivu Andrića, kao autora spisa, ukazuje tek lična zabeleška ministra Stojadinovića na početku spisa: “Referat g. Andrića 30. I 1939.”
Andrićev Aie-memoire čuva se u Arhivu Jugoslavije. Spis je u celini, sa svojim napomenama i objašnjenjima ispod teksta, objavio Bogdan Krizman u članku “Elaborat dra Ive Andrića o Albaniji iz 1939. godine” u “Časopisu za savremenu istoriju”.

Nakon toga protetstovao je tadašnji predsednik Upravog odbora Zadužbine Ive Andrića Rodoljub Čolaković. Iz prepiske, koja se potom razvila, vidi se dalji tok događaja vezanih za različita tumačenja Aide - memoire - a o albanskom pitanju. Rasprava ni kasnije nije jenjavala; naprotiv, Aide-memoire često je navođen kao dokaz Andrićevog tobožnjeg potcenjivačkog i neprijateljskog odnosa prema albanskom narodu, pa je na Kosovu, ne tako davno bilo čak predloga da se Andrićeva dela zbog toga brišu iz programa za nastavu književnosti.

U kolektivnom pamćenju su dva pominjana, i danas aktuelna dopisa Rodoljuba Čolakovića redakciji zagrebačkog “Časopisa za savremenu istoriju”, koji se drznuo, nikog ne pitajući za dopuštenje, pa ni Andrićevu zadužbinu, nadležnu za davanje odobrenja o preštampavanju bilo čega što je potpisivao naš Nobelovac u bilo koje doba svog dugog života. Radilo se o provokativnom objavljivanju davno smetnutog Andrićevog Elaborata o rešenju arbanaškog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji, jednom od spisa kojeg je Andrić zabravio u crnu kutiju svojih radova kojima je pristup javnosti bio strogo zabranjen, do groba i nakon smrti - toliko su ga pritiskivali ti njegovi davni spisi o služenju “nenarodnim režimima”.

Taj prezreni, stidni, i u snu i na javi potiskivani službeni akt pisao je visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Ivo Andrić po naređenju svog pretpostavljenog šefa Milana Stojadinovića, koji je u predvečerje Drugog svetskog rata dobro ocenio da će na Kosovo i Metohiju, najplodniji i najstariji deo srpskog etnosa, jurnuti jurišnici nove rimske imperije, oličeni u Stojadinovićevom prijatelju Benitu Musoliniju i grofu Ćanu, italijanskom ministru inostranih poslova.

Čolakovićeva dva apela nisu pogodila cilj. I glavni urednik Jelić i Krizman su bili u pravu - monopol nad javnim delovanjem istaknutih ličnosti ne može pridržavati “nitko”, pa ni Savet zadužbine, čiji se predsednik Upravnog odbora stavio u zaštitu baš toga prava, dotle neprikosnovenog poseda Partije. Naprotiv, čini se da je objavljivanjem “arbanaškog elaborata” i tekstova koji su se kasnije javljali na tu temu, započela erozija ljubomorno čuvane tajnovitosti iz “mračne” prošlosti Ive Andrića, u čiju se odbranu, eto tako to biva kada su partijski dugoročni interesi u pitanju, stavila monolitna KPJ - SKJ, doduše već načeta borbom sa disidentima, tajnim zatvorima, zverskim progonima mnogih ljudi, koji su završavali u crvenim mučilištima samo zato što su drugačije mislili.

(Revija 92)