Izlog šarenih slatkiša

Dakle, dolaskom u Vankuver, usput sam onako neosetno, automatski i bez pardona postao i “novokanadska domaćica”, koja čuva decu, pere sudove i kuva ručkove (nemojte vi sad misliti da ja to nikada pre nisam radio. Jesam ! Ali ne baš svaki dan pa još i mesecima). E pa to mi se desilo jer smo u Kanadu stigli prekasno tj. zakasnio sam a stalno sam se u životu trudio da poranim - u svemu.

Evo i objašnjenja: otprilike pre jedno godinu i po totalno je pukla (i još uvek puca) kanadska kompjuterska i telekomunikaciona industrija te je tako i prošlo vreme kad su se firme otimale o novopridošle programere. A kad se samo setim onih novinskih članaka po kojima je američkom kontinetu bilo neophodno da “uveze” milion, ili čak dva milona programera da bi normalno funkcionisali... (Ma da - 100 miliona programera im treba - tupsone moj naivni! Ti veruješ njima.). I tako, zbog cele te situacije, mnogi stari radnici - programeri (sa kanadskim iskustvom) ostadoše bez posla čime su, naravno, povećali konkurenciju a smanjili potražnju na tržištu rada za preostala slobodna radna mesta (al’ ga sad rekoh – ko onaj iz Zavoda za zapošljavanje). I da dodam još, u istom tonu: višak radne snage podrazumeva i smanjenje plata, te su sada programerske plate drastično manje. (Znaju ovi kapitalisti dobro da iskoriste svaku priliku u svoju korist).

Ja sam inače do sada poslao jedno stotinak rezimea (u prevodu : “konkurisao sam”) na razne konkurse ali – mrka kapa (niko ni da me pita pošto sam? A ja sam trenutno vrlo jeftin – ma radio bi i za džabe – samo da radim). No, u međuvremenu, nešto mora i da se jede, jel tako? A za to su potrebne pare. E pa pošto smo mi do sada već potrošili dosta para koje smo poneli (jer negde i na nečemu mora da se spava, sedi a iz nečega mora da se kuva i jede – a otprilike treba i nekih 2000 američkih $ samo za mesečni smeštaj i hranu četvoročlane porodice), onda je moja supruga morala da prihvati prvu ponudu za posao (koju je dobila od jedne naše poznanice, “Hvala ti!” – zna ona ko je), te je počela da radi. Hvala Bogu - nećemo gladovati.

I eto tako sam ja morao mojih 15 godina programerskog iskustva da zamenim sa varjačom bez iskustva..
A kad se samo setim kako sam (bajkovito - verovatno kao i svi drugi u Srbiji) zamišljao život u Kanadi pred polazak iliti dolazak ovamo (ha-ha-ha). Sve ono kao: ja ću odmah da nađem posao u struci kao programer (aha, samo mene čekaju) i to (naravno) sa velikom platom (pa da se supruga posveti deci) te da onda od te moje ogromne plate lagodno živimo, pokrivamo sve troškove, otplaćujemo kredite za kuću - kola i da nam još ponešto i ostane za poneka putovanjca, letovanja, skijanja... (Ma da kako da ne – kao u zemlji dembeliji). Kad ono: Zvek !, glavom u zid! (“E moj naivni gedžo, prizemlji se ti (pre)brzo! Pa nije ti ovo Titov socijalizam iz 70ih”).

Sad živimo kao podstanari što nikada ranije - tamo u Srbiji - nismo bili, (bili smo to al kod mojih roditelja, a to baš nije isto.), jedva sastavljajući mesec sa mesecom (jer imamo samo jednu platu), a o nekoj kupovini (neophodnih nam) kola više ni ne razmišljamo. Sve u svemu, sada bi se mi rado vratili nazad ali, ‘ajde, sad kad smo već tu i kad smo (ga) već zagrizli (znate već šta – da ne budem vulgaran), ‘ajde (da ga) do kraja i… izdržimo (ili ono drugo - i to znate šta) pa da nekako preživimo naredne tri godine... Šta je to za nas - pa mi smo preživeli i gore stvari u Srbiji zadnjih deset godina, dal’ da nabrajam ili ne – ‘ajde da nabrojim (sa mukom u stomaku), te da podsetim one koji su sve to (blago njima) propustili: mobilizacije, prazne samiške i prodavnice, redove za hleb i mleko, nestašice, 5 maraka plate, hiperinflacije, Jezdu, Dafinu, devize-devize, trange-frange, kartonske tezge, buvljak, trotoarsko-plastično-flaširane benziske pumpe, diktaturu, policijsku torturu, Julu, medijsko ispiranje mozgova, cenzuru, ružičastu šund i kič televiziju, mito i korupciju, apoteke bez lekova, bolnice bez aparatura, ćelave “bizmismene” i plave sponzoruše, propast morala i porast kriminala, bombardovanja ..itd …itd potrajalo bi ovo grozno nabrajanje do kasno u noć), te da barem deci obezbedimo kanadske pasoše i mirniju im budućnost . Tj. da imaju deca gde da se sklone u slučaju da se ponovo, ne daj Bože, zapali ono balkansko bure baruta, koje se pali svakih 30-tak godina, a i da nikada u svome životu ne dožive onaj jezivi spisak što ga malopre, sa gađenjem, navedoh.

Samo to da prođe a on "pali" nazad.

No najveća korist od svog ovog mučenja je i ta što se: “Čovek uči dok je živ !” (i to najbolje na sopstvenim greškama), jer ova naša kanadska avantura je za nas jedno veliko životno iskustvo koje nikada ne bismo doživeli da smo ostali ušuškani u onoj našoj beogradskoj kolotečini.
Nadajući se da “sve prolazi” (nada nas je održala njojzi hvala!) ili da “sve što loše počne dobro se završi” valjda ćemo i mi dočekati neka bolja vremena, pa ću tako i ja nekada naći posao - u struci. A i što bi mi sad bolje prošli od svih ovih naših ljudi koji su došli ovamo mnogo pre nas (jel tako? “tako jeee!”). Slušajući njihove, mnogobrojne, priče (koje liče jedna na drugu ki “jaje jajetu”) svi su u početku dugo čekali i tražili posao u struci, te su kao po pravilu i doticali “dno života” (besparicu i loš smeštaj), da bi se tek posle uzdizali. Neki su čak bili i na socijali tzv. “velferu”, ili su radili različite slabo plaćene poslove (raznošenje pice ili kutija) samo da bi preživeli. Ja se iskreno nadam da mi nećemo na socijalu, ali nikad se nezna (“nikad ne reci nikad!”). U stvari, kad malo bolje razmislim, ima i nekih prednosti od ovog našeg životnog “pada” jer kako bi inače čovek (ja), u životu svome, cenio bolje ako ne poznaje loše (ili kako bi se inače prisetio da su u životu najvažniji jedino ZDRAVLjE i PORODICA – sve ostalo je… smešno.”Da- da i naravno : kumovi i drugovi. Huh - izvukoh se u poslednjoj sekundi.”).

E baš sam danas raspoložen za filozofiranje, zar ne ? (pa još da zapevam: “Dotak’o sam dno života…” te da uz rakiicu rukama čaše lomim… Srećom je ovde alkohol preskup, a i ta prodavnica mi je daleko). Ja kao ono, za sve ovo loše što nam se dešava, okrivljujem naš zakasneli dolazak, jer smatram da je onima (mislim našima koji su u Kanadu došli ranije) bilo ipak malčice lakše nego nama sad, a naročito onima koji su tada bili bez dece. Oni su tada znali da je to bio put bez povratka jer je u zemlji Srbiji bilo sve gore i gore (zbog onih gore navedenih “interesantnih” 10 godina), dok smo mi došli u trenutku kada Srbiji zemlji (kao) ide na bolje ili nam se (a i vama) to samo čini Dobro da ja zaključim sa: “Svaki početak je težak “ (jel’ tako?), ili se ja tako samo tešim tim našim starim uzrečicama, nadajući se da su ti “naši stari” po nešto i znali.

PS. A ono za povratak u Srbiju, sasvim sam ozbiljan. Znam da će mnogima, na ove moje zadnje reči, od radosti (ili pakosti) “brk zaigrati” (mislim, ko ima brkove a ko nema nešto drugo) ili reći “E tako Vam i treba. Lepo smo vam govorili: Gde ćete (grlom u jagode); Šta vam ovde fali (sve imate); Biće bolje (budite strpljivi); Sunce onoga neba (ili kako već ono ide – sram me bilo, zaboravio si stihove)… itd,itd. Ali NE, oni navalili: Eto vam sad ta vaša Kanada! Ko čačka mečku iz rupe je i istera“ Ali, (sad se ja kao pravdam u ovom izmišljenom mi dijalogu) drugarice i drugovi, prijateljice i prijatelji, kume i kumovi - nemojmo tako. Pa zar Vas nikada nije mamio izlog šarenih slatkiša. Pa zar nikada niste imali želju da u takvu radnju i uđete.. ‘Ajde, ‘ajde iskreno priznajte. Sve onako, godinama, iz daleka gledate (na malim ekranima vaših TV prijemnika) tu radnju, ali nikako unutra da uđete. Eto zato smo mi i došli u Kanadu. E, a to što sad ti slatkiši i nisu onako lepi, slatki i ukusni (bajkoviti) kao što su izgledali u izlogu (malih TV ekrana) – to je sad već druga priča (koju vam pričam). Mi smo probali (zagrizli i pojeli…), te smo sada bogatiji za jedno novo (slatko-gorko) životno iskustvo. A da nismo, e… onda bi se kajali celoga života i mislili: ”ko zna šta smo sve propustili”. I eto - tako je to - nikada zadovoljni. Taka nam je i sorta – znatiželjna!





Siniša Sokić, Vankuver, Kanada
(POLITIKA, 19.05.2008.)