Izlaganje na okruglom stolu
BEOGRADSKOG FORUMA ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Medija Center
Beograd, 12. decembra 2002. godine

Moram da obavestim ovaj auditorijum, da ja nisam pripremila nikakav referat, niti je to bilo predviđeno. Sa najvećim zadovoljstvom prihvatila sam poziv da učestvujem na ovom Okruglom stolu. Ovo utoliko pre što smatram da se današnji trenutak odnosa Srbije i Crne Gore ne može posmatrati izolovano, jer u biti svojoj ništa tu nema novo. To je samo deo jednog procesa koji je otpočeo 1991. godine. Idejni temelji ovog Ustava - za koga mi mislimo da su ga pisali nestručnjaci, nestručna lica, ja mislim da nisu i da im temelji po mom dubokom ubeđenju i po ovom što je danas pred nama, sa svim nelogičnostima koja su briljantno opisali referenti, postavljeni su u čuvenom Karingtonovom papiru i onom što je kasnije sledilo: Badinterovoj komisiji. Tu je temelj i tu možemo povući jednu liniju. Taj proces je otpočeo u Hagu onog 18. oktobra 1991. kada nam je predočen Karingtonov papir, koji u novijoj istoriji civilizovanog sveta predstavlja najtežu prevaru, prevaru utoliko pre što je Brionska deklaracija objavljena kao veliki domet koji obećava budućnost. Kroz Brionsku deklaraciju Evropska unija se obavezala da će posredovati u cilju zaštite teritorijalnog integriteta države Jugoslavije. Umesto posrednika, umesto traženja izlaza unutar granica Jugoslavije, na naše veliko zaprepašćenje, a danas su tu i drugi učesnici tog kritičnog dana, kada smo u Hagu 18. oktobra 1991. godine bili suočeni sa predlogom raspada Jugoslavije. Raspada po modelu koji nam je sačinio Karington, a kasnije ga doradio Badinter.

Dakle, imamo od tog doba razloga da se pitamo šta je pozadina toga? Jer, u to vreme, Evropa se pripremala za Mastriht. Dakle, na jednoj strani Evrope imamo totalnu dezintegraciju, a na drugoj strani imamo integraciju Evrope. U jednom, kako se kasnije može videti iz dokumentacije koja nam je danas pristupačna, nosimo i deo krivice. Kada kažem krivice mislim, pre svega, na intelektualnu elitu ove zemlje koja je dočekala prelomne istorijske trenutke potpuno nespremna, ne poznavajući infrastrukturu tadašnjeg sveta i bez alternative za promene koje su nam nudili, a koje su bile po nas poražavajuće. Stekao se ovde jedan čudan sticaj okolnosti koji je izazvao našu definitivnu tragediju. Bio je to, s jedne strane, trenutak kada je Nemačka želela da ostvari svoje vekovne geostrategijske i geopolitičke interese i izašla otvoreno na pozornicu sa zastavom. Takođe i Vatikan. Samo bih vas podsetila da je Vatikan zahtevao još davne 1982. godine - čak je to i pismenim putem između Regana i Pape Vojtile zabeleženo - izdvajanje Hrvatske i Slovenije iz Jugoslavije, kao dveju katoličkih teritorija. Treće podizanje Austrije na jedan viši nivo što smo i dočekali kasnije i stvaranje jednog moćnog katoličkog bloka u Evropi. To nije odgovaralo amerikancima u to vreme, ali to je bila cena koju je Amerika morala da plati za ustupke koje je Vatikan učinio Americi u Južnoafričkoj Uniji i u razbijanju istočnog bloka.

Naime Regan je sa svojom ekipom došao do zaključka da je na vojnom polju istočni blok nepobediv. Da se na vojnom polju ne može rešiti sudbina Istoka i Zapada, nego da je potrebno pomoću duhovnih snaga, pomoću podzemnih metoda ići na razbijanje istočnog bloka i to se zaista i dogodilo. Amerika suočena sa jednim predlogom, sa jednim planom koji joj nije odgovarao, uključila je taj prostor u svoj eksperimentalni poduhvat, poduhvat dekonstrukcije država i utapanja u širi proces globalizacije. Mi smo, dakle, žrtva vrlo heterogenih političkih procesa do kojih je došlo, a sami smo dočekali taj trenutak nespremni.

I da je taj proces još uvek u toku, vidi se najbolje po tome što se tradiciionalno, nakon ratova, nakon prestanka rata, postavljaju trajni temelji budućnosti jednog regiona, jedne države, a kod nas je okončan rat, a stabilnosti nema. Mi nismo imali šest ratova, to je velika greška naše zvanične politike koja je to prihvatila, pa govori o ratu u Sloveniji, ratu u Hrvatskoj, ratu u Bosni, neznam koliko sad na Kosovu. Nema ratova, ima samo jedan jedini rat. Samo jedna jedina agresija: to je rat protiv suverene države Jugoslavije, to je i agresija koja je izvršena na zemlju kombinovanim unutrašnjim i spoljnim snagama. To je, ako hoćete, empirijski i teorijski jedini zaključak, jedina istorijska istina, da se tako izrazim. To što se danas odstupilo od Povelje UN od Finalnog akta u Helsinkiju, od Pariske povelje, to nikoga apsolutno danas ne interesuje. Jer, ustvari, UN su opstale kao jedna sklerotična ustanova koja služi danas isključivo američkim ciljevima. Isto onako, samo možda jednu paralelu, da napravim, ali da ne budem krivo shvaćena, kao Društvo naroda.

Društvo naroda nestalo je onda kada je Engleska, posle invazije Italije na Etiopiju, rekla: "Pa nemam ja nikakvih obaveza prema toj zemlji", a zaboravila je obaveze koje je, preko Društva naroda, nametao Pakt Društva naroda. I Hitler je vrlo pošteno istupio tad i rekao je: "Nemačka istupa iz Društva naroda jer u tim okvirima ne može ostvariti svoju politiku". Na kraju tada časno ako hoćete. Danas se desilo podlo, podmuklo, nisko. Ujedinjene nacije su srušene, a ostala je neka fasada, obmana jedna pred svetom. I taj poredak UN koji je vegetirao kroz hladni rat definitivno je srušen i istorija će ga, duboko sam ubeđena, tako i zabeležiti. Srušen je na terenu Jugoslavije i na rušenju originarnog člana UN, to će reći zemlje utemeljivača kroz Atlantsku povelju, kroz Deklaraciju UN, koju smo potpisali 1. januara 42. godine, a zatim Povelju itd.

Slušajući briljantna izlaganja mojih predhodnika, mog uvaženog kolege Perazića, koji je otvorio neku optimističkiju sliku ovih dvaju sukoba između Srbije i Crne Gore, podsetila bih ga na naše ranije razgovore o tom pitanju. Nažalost, ja ne delim njegovo mišljenje i ne mislim da će se išta moći promeniti u onom što je sada. Jer mi smo deo, i ta Povelja je samo deo, tog destruktivnog procesa koji je u toku. Destrukcija ove zemlje se dalje nastavlja i ako je rat završen i ako, kao što sam rekla, posle mirovnih ugovora dolazi do stabilizacije. Ovde rat nije završen, odnosno rat je kobajagi u Bosni završen. Međutim, destabilizacija regiona se nastavlja, čitava. I mi imamo ovde jedan specifičan oblik rata koga je nemoguće uključiti u one tradicionalne pojmove rata. Nisam sklona tom optimizmu, mnogo sam više sklona da prihvatim pesimističkije zaključke kolege Kovača koji kaže nema države. I ja mislim u ovoj fazi, eksperimentalnoj fazi, država nije konstituisana i mi njen identitet nemamo. Ne možemo ocrtati identitet te zemlje. Međutim, ja sam optimista dugoročno posmatrajući situaciju i to duboko ubeđeni optimista. Odmah ću vam reći na čemu zasnivam moj optimizam.

20-ti vek istoričari, poznati, veliki istoričari sveta, nazvali su "vekom groblja imperija". Tako su čak i naslovili neke knjige koje opisuju 20-ti vek. Krajem Prvog svetskog rata nestale su Ruska imperija, Otomanska i Austrougarska. U Drugom svetskom ratu nestaje Nemačka imperija, ali nestaje i imperije Velike Britanije, nestaje imperija pobedničkih sila, dolazi do procesa dekolonizacije. Hladni rat dovodi do poraza Sovjetske imperije i na svetskoj sceni ostaje samo jedna imperija, odnosno ostaje SAD, koje su savez koga su imali na neki način bacili pod tepih i proglasili sebe liderom sveta; imperijom, jednom novom imperijom.

Jedna od karakteristika svih imperija sveta je da ne priznaju nikakve zakone, sem zakona svoje sile. Amerika danas ima silu bez presedana u istoriji - 37 puta može razoriti svet, ona ima užasnu destruktivnu moć u svojim rukama. Ona može da razori zemlju, ona može da pokori vojske, ali kao što se pokazalo do sada u toku te njene imperijalne vladavine koja traje od 90-tih godina, ona nema moć da vlada svetom. Znate, još je poznati Rimski vojskovođa Demiskijus 385 g. pre nove ere, posle velikih pobeda, rekao: "Nemojte se zavaravati, veličina Rima ne leži u gvozdenim oklopima ni u sabljama, ne leži ni u ogromnoj masi ljudi i vojske, veličina Rima leži u razumu". A to je upravo ono što u ovom trenutku nedostaje Americi, toj novoj imperiji, zato verujem u njenu vrlo skoru propast.

No, ostavimo se tih dugoročnih stvari i posmatranja u perspektivi. Mi patimo užasno, mi smo došli i nalazimo se u jednoj katastrofalnoj situaciji. Ustvari, jedan paradoks je na delu tzv. međunarodne snage - KFOR, UNMIK i ne znam kako sve i koje su sve skraćenice imale - su stavljene u funkciju ne da štite ovaj narod, ne da zavedu mir, nego da štite paravojne snage, da štite terorističke bande, da drže neuralgičnim stanje na ovom delu kugle zemaljske. Mi moramo biti svesni te činjenice, i da smo pokoreni narod, poraženi smo, ne na vojnom polju. Rekla bih čak vidite, da nismo poraženi, ono što narod naročito ističe ni na ideološkom polju. Znate zašto? Mi do sada nemamo nijednu temeljitu studiju o odnosu Kardeljizam - Titoizam - Marksizam - mi to nemamo. Mi nemamo nijednu verifikovanu studiju koji bi nam u tom smislu pomogla. Sem toga paradoks je još jedan, koga moram istaći. Ta čitava Jugoslavija je bila uključena u bezbedonosni sistem NATO-a. Ja sam došla do tog originalnog ugovora iz 1960. godine, kada je Grčka, u ime NATO-a, zaključila sporazum sa Jugoslavijom na osnovu koga je data mogućnost NATO trupama na prolaz kroz našu teritoriju, ukoliko budu napadnuti sa Istoka.

Par dana po smrti Josipa Broza, NATO je izvestio Predsedništvo SFRJ da taj ugovor smatra i dalje važećim. Da li je to jedan paradoks? Vi nigde na Zapadu nemate napad na režim koji smo mi imali 50 godina, režim Brozovsko-Kardeljevski, vi imate napad na Miloševića. Dakle to je dokaz da za njih nisu uopšte bitne te režimske promene, a to dokazuje najbolje i oktobarski izbori i dovođenje na čelo zemlje gospodina Koštunice. Ništa se promenilo nije. Sistem je i dalje na snazi.

Dakle, mi smo u jednom procesu, u procesu gde imamo jako sužen manevarski prostor. Mi moramo jako oprezno, vrlo studiozne korake povlačiti danas, vodeći strogo računa o tim međunarodnim tokovima, uz svest da nemamo i da ne postoji jedna izgrađena i opšte usvojena ideologija ili jedan međunarodno pravni model za 21. vek. Protivrečnosti unutar samog zapadnog sveta danas postoje i one su ogromne. Mi tu ne možemo da se takmičimo, niti u te tokove da ulazimo, ali ima jedino što možemo - da sa oprezom pratimo sve te tokove. A ja duboko verujem u srpski narod (ili ako hoćete srpsko-crnogorski, nek me izvinu ovi crnogorci, jer ja sam učila gimnaziju pre Drugog svetskog rata, tamo 30-tih godina, i još sam malo profesionalno deformisana u tom pogledu). Uvek u prelomnim trenucima istorije, srpski narod je pokazao i dokazao da poseduje jedan emancipatorski kapacitet. Ja duboko verujem da će ga iskazati i ovoga puta.
Ostale odabrane tekstove videti na http://www.predrag-andjelic.com/lat/osmotriste/index.php

Lord Piter Karington, lider Bilderberga 1990-1999, ispred ulaza u svoju baštu; u pozadini je pagansko božanstvo