IDEOLOGIJA “NOVO DOBA” – MIKS VILSONIZMA I MESIJANIZMA

Nova era u međunarodnim odnosima, otpočela je završetkom hladnog rata 1991. godine. Američki predsednik Džordž Buš stariji, neposredno po raspadu Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, novonastalu geopolitičku realnost definisao je kao “novi svetski poredak“. Reč je o strateškom konceptu, koji je dugo i temeljno planiran u krugovima političke i ekonomske elite ove države. Ideja o “novom svetskom poretku” je zapravo mnogo starija i ona ima dugu predistoriju. U modernom smislu je nastala pre oko 300 godina kao prosvetiteljski projekat ostvarenja “razuma” i “progresa” u svetu, te stvaranja svetskog društva ili svetske federacije. Ona se menjala zavisno od istorijskih i međunarodnih okolnosti i događaja.

Posle završetka Prvog svetskog rata, predsednik Vudro Vilson predložio je ostatku sveta “deklaraciju u četrnaest tačaka“ kao novu platformu međunarodnih odnosa, zasnovanu na prihvatanju univerzalnog sistema vrednosti. Društvo Naroda zamišljeno je kao njihov institucionalni garant. Osnovno načelo deklaracije bilo je “pravo naroda na samoopredeljenje”. Suštinski, njen smisao, bilo je promovisanja američke arbitrarne i hegemonske uloge u tada teško razorenoj i podeljenoj Evropi. Deklaracija je bila dokument od ogromnog simboličkog značaja i za Sjedinjene Američke Države. Označavala je raskid sa tradicionalnim izolacionizmom u spoljnopolitičkim opredeljenjima nacije i najavu postepene transformacije Amerike u univerzalističku imperiju i društveni model za ceo svet. Opredeljenja sadržana u strategiji “vilsonizma“ nisu objektivno mogla biti odmah ostvarena. Ipak, postala su dominantna u budućem delovanju ekonomske i političke elite zemlje. Predsednik Ruzvelt bio je pod snažnim uticajem “vilsonizma“. Nimalo slučajno, posle Drugog svetskog rata, na tlu Amerike stvorena je još jedna univerzalna organizacija - Ujedinjene Nacije. Njena povelja suštinski sadrži načela “vilsonizma”.

Koncepcija “novog svetskog poretka” razrađivana je u elitističkim krugovima Zapada i u vreme najžešćih hladnoratovskih konfrontacija. Predsednik Kenedi početkom šesdesetih godina prošlog veka, naložio je “Instiutu za analizu odbrane” izradu elaborata o projektu “svetske vlade”, u čijem središtu se našla reforma Ujedinjenih Nacija. Posle dvogodišnjeg istraživanja, sačinjen je tajni Memorandum broj 7 autora Linkolna Blumfilda. On konstatuje, da je u tadašnjim hladnoratovskim okolnostima teško računati na prihvatanje koncepta „svetske vlade“. Kao skraćeni put za njeno uspostavljanje, predsedniku Kenediju, preporučuje izazivanje “teških kriza i ratova” i “seriju iznenadnih i traumatičnih šokova”, što dokumentu daje dramatičan karakter.

Težnja za stvaranjem „svetske vlade“ proistekla je i iz protivrečnih procesa u Sjedinjenim Američkim Državama, početkom šezdesetih godina prošlog veka. Posledice vijetnamskog rata, masovan bunt mladih, porast recesije, erozija mehanizama socijalne države, zahtevali su novi pristup u rešavanju složenih problema.Tradicionalne vrednosti Amerike, počele su da se urušavaju i zbog kako je navedeno u jednoj analizi “preteranih očekivanja ljudi”. Projekat „svetske vlade“, u velikoj meri bio je iznuđen odgovor na fenomen koji je opisan kao “kriza demokratije“.

Model transnacionalnog akumuliranja kapitala i koncentracija ekonomsko političke moći u sve užim elitnim krugovima, izrodili su novu paradigmu epohe - globalizaciju. Teorijski, globalizacija se definiše kao kvalitativno novi oblik internacionalizma, koji se u odnosu na prethodnu formu razlikuje pre svega, u odnosu prema državi kao tradicionalnom subjektu međunarodnog prava. Stari internacionalizam koji priznaje ulogu države, prema novom teorijskom pristupu, zastareo je i nije sposoban da odgovori izazovima savremene epohe. Logika globalne međuzavisnosti nameće drugačiji pristup rešavanju problema, gde je vrhovni autoritet nužno preneti sa nacionalne na „jedinstvenu svetsku vladu“. “Patriotizam i lojalnost naciji moraju biti prilagođeni lojalnosti čovečanstvu“ slogan je nove epohe.

Ideja o “svetskoj vladi“ tokom poslednjih nekoliko decenija, razvijala se u dva smera.Prvi pristup podrazumevao je davanje onih prerogativa “svetskoj vladi“ koje već imaju vlade država na nacionalnom nivou . Prema ovoj interpretaciji, svetski poredak bio bi strogo hijerarhijski uređen. Funkcija održavanja reda na planeti bila bi poverena svetskoj vladi, koja bi imala vojne i policijske jedinice na raspolaganju. Svetski parlament imao bi zakonodavnu funkciju, dok bi sudska funkcija bila poverena svetskim sudovima. Naravno, postojali bi i svetski zatvori.

Nasuprot, ovakvom radikalno “etatisičkom” opredeljenju, postoji određeni broj teoretičara, čiji je pristup „mekši“. Oni zastupaju stanovište da međunarodni poredak mora biti zasnovan na “principu federalizma“, gde bi države imale status federalnih jedinica , koje deo precizno utvrđenih nadležnosti prenose na svetsku vladu. Svetska vlada bila bi isključivo nadležna za proces “naoružavanja, zaštitu životne sredine, redistribuciju prirodnih bogatstava i kosmičko prostranstvo”. Države ne bi imale pravo na naoružavanje, pa bi prema zastupnicima koncepcije “svetskog federalizma“ planetom vladao “večni mir“. Pojednostavljeno rečeno, put do svetske vlade bio bi postepen i obezbeđen kroz kontrolu prirodnih bogatstava, čime bi se onemogućilo stvaranje nacionalnih ekonomija i utabao put za ideju o jedinstvenom čovečanstvu, kojim bi vladala “prosvetljena elita“.

Globalizacija je dakle, još pre nekoliko decenija, postala strateško opredeljenje ali i manevar elitističkih krugova na Zapadu. Međutim, put do realizacije ovog koncepta u sudaru sa stvarnošću bio je težak, uz brojne prepreke i otpore, koji opstaju do danas, kako na međunarodnom, tako i unutrašnjem planu. Uprkos činjenici, da se prethodnih decenija, dogodio proces prenošenja suvereniteta, sa državnih na nadnacionalne institucije, suprotno optimističkim očekivanjima globalista, država je opstala kao subjekt međunarodne politike. I ne samo to. Posthladnoratovska realnost, je na neki način reafirmisala praktično a zatim i teorijski ulogu države kao nezamenjivom činiocu međunarodnih odnosa.

Naime, podilaženje interesima globalističke elite prouzrokovalo je teške društvene potrese, čak i u najrazvijenijim ekonomijama sveta: nezaposlenost, socijalna raslojavanja , dramatičan pad nivoa opšte zdravstvene zaštite i obrazovanja, zagađenost životne sredine, klimatske poremećaje sa nesagledivim posledicama. Globalizacija se ispoljila kao proces koji je suštinski produbio protivurečnosti, koje u svetu traju poslednjih decenija. Posthladonatovska epoha samo je etapa u tom procesu, nikako i put koji vodi razrešenju opštesvetske krize.

Teoretičar Džon Stokvel ali i bivši visoki rukovodilac CIA, teško je još 1991. godine, optužio američkog predsednika Buša, dokazujući da je tzv.“novi svetski poredak” opasno ugrozio vitalne nacionalne interese SAD, slobodu i demokratiju zemlje. Prema njegovim rečima, SAD i posle završetka hladnog rata, sprovode “politiku destabilizacije, nasilja, izazivanja sukoba niskog inteziteta”. Visoki funkcioner CIA, sa razlogom postavlja pitanje: Zašto je potrebno da SAD na tu aktivnost izdvajaju milijarde dolara u situaciji kada je zemlja prezadužena i suočena sa teškim unutrašnjim problemima? Odgovor po njemu, proizilazi iz defektnosti samog sistema, koji ne može da funkcioniše bez neprijatelja, ali i iz same negativne ličnosti predsednika Amerike. Po rečima Stokvela, Americi su potrebni neprijatelji kao “pokretači vojne mašinerije”. Zbog toga je Pentagon, ubrzo koncentrisao sve svoje snage u zemljama Trećeg sveta. Američki teoretičar tvrdi, da je Bušova koncepcija “završna faza cinične Reganove revolucije“, koja se stavila u službu interesa multinacionalnih kompanija “koje nisu lojalne interesima SAD, več sebičnim i ličnim interesima pojedinaca”. Zbog toga, prema Stokvelu, “SAD pod pritiskom ogromnih vojnih izdataka, gube moć i uticaj na unutrašnjem i međunarodnom planu”. Profesor Kristofer Lejn uočava da sama ideja o novom svetskom poretku, „nosi u sebi seme sopstvenog pada, zbog toga što hegemonistička pozicija stvara uslove za pojavu nove velike sile i sistematski podriva hegemonističku politiku”. Pojedini autori polovične uspehe i neuspehe strategije Buša starijeg objašnjavaju „odsustvom realizma“, što je suštinski ukorenjeno u američki pogled na svet prožet mitom o “jedinstvenosti i izabranosti američke nacije”.
Da zaključimo. Posthladnoratovska epoha, svakako je predstavljala dodatni podstrek, za jačanje ovakvih tendencija, koje su posebno došle do izražaja, posle spektakularnih terorističkih napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine.

Globalistički Dispensacijalizam

Američku strategiju u posthladnoratovskoj epohi, nije moguće razumeti bez analize versko-ideološkog momenta prisutnog u uticajnim krugovima američke elite. Reč je o tradicionalnom i duboko usađenom uverenju, da Amerika predstavlja „novi svet’’, što je svakako moralo da utiče na formiranje posebne političke misli. Odrednica „novi svet’’ ima objektivno i svoje utemeljenje u istorijskom procesu, naročito u odnosu Amerike prema Evropi i političkim idejama nastalim na „starom kontinentu“. Američkom revolucijom, otpočeo je proces dekolonizacije i razaranja Britanske imperije, odbačen je feudalni poredak, evropski monarhizam i stvoren do tada u političkoj misli nepoznat sistem federalizma.

Ipak, odnos prema Evropi i vezanost za politički i religiozni pogled na svet nastao na „starom kontinentu’’, nije se mogao preko noći prekinuti. Ovo posebno važi za hrišćansku, preciznije protestantsku, ideju koja je po dolasku na američki kontinent inspirisala većinu „belih doseljenika“. Protekom vremena, pod uticajem složenih istorijskih procesa, mnoge ideje, uključujući i samu hrišćansku veru, na američkom tlu poprimiće sasvim nove karakteristike, pa se može govoriti i o stvaranju posebnog religiozno kulturnog modela koji će formirati osnovne crte nove ideologije, ideologije amerikanizma.

Osnovne karakteristike ideologije amerikanizma, su “izabranost” i “predodređenost” i one imaju duboko religiozno utemeljenje u protestantskoj verziji kalvinizma. Istorijski proces, prema kalvinizmu je borba dobra i zla, u kojoj se ne samo dobru, već i zlu daje stvaralački karakter. Kalvinizam odbacuje ideju izvornog hrišćanstva, o svejedinstvu kroz trojičnost. U svakodnevnom životu, kalvinizam je podelio ljude, na vredne i manje vredne (pobednike i gubitnike), stvorivši ideal predvodništva i zemaljskog uspeha kao znak božije izabranosti.

Ovom prilikom ukazujemo na još jedno protestantsko eshatološko učenje koje se naziva “dispensacijalizam”, a koje potiče od latinske reči “ dispensatio – promisao “. Prema dispensacijalizmu “Bog ima jednu zamisao u vezi hrišćana Anglosaksonaca , drugu u vezi Jevreja , a treću koja se odnosi na sve ostale narode“. Anglosaksonci se smatraju za gotovo nekakve potomke izgubljenog plemena Izraeljevih koja se nisu vratila u Judeju iz Vavilonskog ropstva.

Istorijska “promisao” o protestantskim Anglosaksoncima je sledeća: „ Pred kraj sveta mora nastati smutna epoha, u kojoj će sile zla napasti protestante Anglosaksonce i nakratko će nastupiti mutno doba u kojem će vladati car Gog„ .Veoma je zanimljivo da se pojava tog lica u eshatologiji dispensacijalizma, najčešće poistovećuje sa Rusijom. Takvu teoriju “zle imperije”, po prvi put je definisao u vreme Krimskog rata 1855. godine, evangelista Džon Kaming, koji je tadašnjeg ruskog cara Nikolaja I , poistovetio sa predvodnikom najezde na Izrael, biblijskim Gogom. Tema Rusije kao “imperije zla“, posebno je buknula posle revolucije 1917. godine, a vrhunac je doživela u periodu hladnog rata, naročito u retorici predsednika Regana. Čitava hladnoratovska ideologija borbe protiv komunizma je ležela na temeljima sekularizovanog krstaškog rata protiv bezbožnog komunizma i zle imperije koji ga ovaploćuje. U tom pogledu je došlo do ideološke koalicije između protestanata i katolika sa sekularnim antikomunistima.

Prema učenju dispensacijalista, drugačiji je božiji “promisao” u vezi Izraela. Veoma je važno napomenuti, da se pod ovim pojmom podrazumeva bukvalna obnova države Jevreja , koji se moraju vratiti u Izrael i pretrpeti najezdu “sledbenika cara Goga“, odnosno Rusa (ili neke alternativne “imeprije zla”). Ipak, najčudniji deo ove religijski ekskluzivističke i ekstravagantne teorije, odnosi se na ulogu protestanata u sukobima “poslednjih vremena“. Naime, prema nekim zagovornicima dispensacijalizma, u trenutku “smutne epohe“, anglosaksonski hrišćani ili “pravi puritanci” biće uzneti na Nebo i tamo će pričekati, dok se rat Goga sa Izraelom ne završi. Tada će zajedno sa “protestanskim Hristom”, se spustiti na zemlju, gde će ih dočekati Izraelci koji su pobedili mrskog ideološkog neprijatelja koga simbolično predstavlja biblijski Gog i koji će odmah naravno preći u protestantizam. Onda će početi “ hiljadugodišnje carstvo zajedničke vladavine Amerike i Izraela nepodeljenim i jedinstvenim svetom“.
Ova teorija bila bi u posedu određenih marginalnih grupacija u američkom društvu, da nije bilo izvesnih istorijskih okolnosti, koje su doprinele popularizaciji ovako bizarnog eshatološkog scenarija ili tumačenja Apokalipse. Duhom radikalnog dispensacijalizma, bio je prožet Sajrus Skofild, pisac jedne od najpopularnijih “Biblija” u SAD, koja se može pročitati na svakom koraku. To praktično znači, da propaganda hrišćanstva u anglosaksonskom svetu, nosi u sebi jasno izraženu komponentu rusofobske indoktrinacije i naglašavanja saveza sa cionističkim krugovima (doduše opravdane budućom “konverzijom Jevreja”). Takva učenja o “dvostrukoj izabranosti” prave prelaz između puritanskog i jevrejskog istorijskog mesijanizma koji leže u temeljima većeg broja modernih ideologija i ideoloških strujanja. Osim toga ovaj “sveti savez” realno danas i ima veliku finansijsko-političku moć da ostvari svoje globalističke snove i vizije (bile one religijske ili sekularne orijentacije).

U pojedinim tekstovima savremenih dispensacijalista promisao o belim anglosaksonskim protestantim (WASP) usklađuje se sa najsavremenijim tehnološkim dostignućima. Radi se o tzv.“atomskom dispensacijalizmu“ koji ima poreklo od samog nastanka atomske bombe. Već 1945 je bio hit u Americi jedna kantri pesma u kojoj se veličalo bacanje atomskih bombi na japanske gradove koji su upoređeni sa grešnim biblijskim gradovima Sodomom i Gomorom. No verovatno najpopularniji propagator ovog učenja je evangelista Hal Lindsi. U njegovoj interpretaciji se atomsko oružje tumači kao važan element istorijske apokalipse, gde se ponovo Rusija pojavljuje kao “sila zla – atomski Car Gog“. Zanimljivo je da je Lindsijev vatreni pristalica bio upravo predsednik Regan, koji je ovog evangelistu obavezno pozivao da drži predavanja atomskim stratezima Pentagona. Drugi veoma uticajni “atomski dispensacijalista“ iz toga perioda, čiji je ogroman uticaj očuvan do danas, poznati je TV evangelista Džeri Folvel, koji je u vreme Reganovog predsednikovanja, bio jedan od njegovih najbližih savetnika, takoreći oficijelni “duhovnik Bele kuće”. Folvel je redovno učestvovao na sednicama zatvorenog tipa generalštaba američke armije, gde su razmatrana pitanja atomske bezbednosti.

Pojedini autori osim naravno finansijsko-političkom spregom upravo ovim protestantskim ideološkim pravcem, objašnjavaju često iracionalno napadan proizraelski stav svake američke administracije koji ugrožava pozicije SAD među Arapima i u muslimanskom svetu. On neretko protivreči i širim geopolitičkim i ekonomskim interesima te države, da ne govorimo i o negativnom uticaju na imidž SAD u svetu. Naime, protestantski fundamentalisti, vatreno su podržali formiranje države Izrael 1947. godine, shvatajući taj događaj kao doslovno ispunjenje Skofildovog tumačenja Biblije.

Dakako da se samim Dispensacijalizmom ne može sve objasniti, ali da on predstavlja važno vezivno tkivo između ideoloških projekata, religijskih uverenja, strateških interesa i stavova javnosti to je gotovo sigurno. Mnogi fenomeni kao što su: hladni rat, samostalna planetarna vladavina SAD, strategija “bojenih revolucija” i politika širenja NATO-a na Istok , konačno i “rat protiv terorizma” koje je posledica dramatičnog događaja od 11. septembra 2001. godine, kao i kasnija agresija na Avganistan i Irak, uz predstojeću najavu borbe koju treba povesti protiv „nove osovine zla“ koju čine Iran , Sirija i Severna Koreja, postaju znatno jasniji. Skriveno atomsko oružije, koje navodno nameravaju da upotrebe pomenute države, ponovo igra prvorazrednu ulogu u “atomskom” eshatološkom scenariju. Takav i sličan “strah od armegedona” koji “pokreće na akciju” radi realizacije apoklaiptičnog scenarija nije samo prisutan kod aktuelnog američkog predsednika, preobraćenog metodistički protestant Džordž Buš Mlađi već i kod značajnog dela desne i religiozne republikanske scene. Kada se tome dodaju i oni koji veruju u neki srodan “sekularniji” apokaliptični scenario u kojoj Amerika kao “sila dobra” pobeđuje “nemani”. U tom elementu se stapaju bizarna religijska učenja sa sekularnim “američkim manifestom” sa realnim strateškim i finansijskim interesima oligarhijskih vrhova globalne elite. Takva kombinacija je opasna kako za Ameriku tako i za ceo svet.

Milorad Vukašinović

(VIDOVDAN)