U zadnje vreme cesto razmisljam o privatizaciji Naftne Industrije Srbije, Telekoma i ostalih. Koliko sam ja razumeo, velika vecina gradjana ce dobiti akcije u vrednosti od po 1000 EUR-a. Dakle necemo dobiti gotov novac nego akcije (deonice preduzeca). Do momenta kada akcije budu mogle da se prodaju, njihova trzisna vrednost moze da ostane ista, moze da poraste ili da opadne. Sve to zavisi od uspesnosti poslovanja pomenutih preduzeca, odnosno, ako preduzeca budu pravila veci promet - profit ce biti veci, pa samim tim i vrednost deonica i dividende.

Iako nemam nikakav licni interes, uvek se trudim da prilikom kupovine izaberem domaci proizvod, ako su cena i kvalitet podjednaki. Po prvi put ce mi biti pruzena prilika da postanem "gazda" odnosno da dodjem u posed makar i veoma malog dela nekog preduzeca. Tada cu imati visestruki razlog da postanem veran "svojim" firmama.

Svestan sam cinjenice da ja kao pojedinac ne mogu ni malo da uticem na poslovanje tako velikih kompanija kao sto su NIS, Telekom itd., medjutim, ukoliko bi oko 4 miliona zainteresovanih gradjana (buducih vlasnika deonica) razmisljalo na slican nacin, verujem da bi mogli da se postignu odredjeni rezultati.

Dole opisana procedura Vas ne kosta apsolutno nista a moze da proizvede povoljne rezultate.

1.Prosledimo ovu ideju na sto vise adresa.
2.Prenesimo ovu ideju i svim onim prijateljima, kolegama, komsijama itd. koji nemaju internet.
3.Svakoga dana pomislite na to da svojim izborom mozete uciniti dobro kompaniji ciji ste suvlasnik.
4.Uvek planirajmo unapred gde cemo da sipamo benzin i neka to bude nasa zajednicka firma - NIS.
5.Ako treba da putujemo avionom, a cene su priblizno iste, izaberimo JAT.
6.Ako biramo operatera mobilne telefonije izaberimo mrezu Telekom Srbija.
7.Ako kupujemo lekove i mozemo da biramo isti lek od vise proizvodjaca uvek izaberimo lekove koje proizvodi Galenika.
8.U ovakvom nacinu razmisljanja ne treba da se ogranicimo samo na pomenute firme vec i na sve one domace firme koje to zasluzuju kvalitetom svojih proizvoda.

Zeleo bih da cujem i Vas komentar. Da li ispravno razmisljam ?
Imate li sta da dodate sto bi upotpunilo pocetnu ideju?

Kao prvo, pitanje je da li ce od te ideje sa akcijama ista i biti, ili je sve bilo u stilu – drzi vodu dok prodju izbori. Ostaje da vidimo. Kao drugo, sto se tice domacih firmi, jedno je patriotizam a drugo su proizvodi i usluge istih. Dzabe je jednom JAT – u sto su napravili vrhunsku reklamu i nema ko sve nije u njoj prodefilovao, kad se po Evropi ljudi voze za 29 evra, jeste, bez posluge, nekomforno ali ipak visestruko jeftinije nego sa JAT – om. Tvoja ideja je dobra, ali da smo u jednoj Nemackoj ili Danskoj…

Drago mi je sto se slazes sa mnom da je ideja dobra. Dakle, vec imam jednog istomisljenika.

A to sto kazes "da smo u Nemackoj ili Danskoj..." Izvini molim te ali mislim da nas filozofija tipa "sta bi bilo kad bi bilo" nece daleko odvesti od sanjarenja. Vratimo se u realnost. Mi zivimo tu gde zivimo i hajde da uradimo bar nesto pozitivno sto se nalazi u domenu nasih mogucnosti. Meni nije toliko ni vazan sam finansijski efekat koliko mi je bitan osecaj kada znam da radim ispravnu stvar.

Takodje se ne slazem da je cela prica oko deonica samo zbog izbora. Dinkic je i do sada ispunjavao ono sto je javno obecao.

Sto se tice low-cost kompanija, mi jos nismo sklopili sporazum o otvorenom nebu, a kako stvari stoje necemo skoro. Druga veoma vazna stvar, za koju mnogi ne znaju, je ta da je broj sedista u avionu, koja se prodaju po povlascenim cenama, ogranicen na 5 - 10 % od ukupnog kapaciteta. Za ta mesta vlada velika potraznja i da bi neko uspeo da ih rezervise mora to da uradi i po nekoliko meseci unapred. Za mene je to nemoguca misija jer mi je ponekad tesko da isplaniram aktivnosti i za sledecu nedelju.

Posto si napisao da je ideja dobra, interesuje me da li si nasao bar nekoliko prijatelja ili kolega sa posla da im preneses ovo o cemu raspravljamo. Bas me interesuje kakve su njihove reakcije ?

Juce sam ispricao kolegi iz kancelarije sta sam napisao. On mi je rekao da sipa gorivo samo na NIS-ovim pumpama, a samo kada bas mora onda ide na neke druge i to po mogucnosti LUK-oil. Ja ga sada "obradjujem" da se prebaci na Telekom 064 mrezu. Mislim da je na pola pecen.

Neverovatno! Dolazim jutros na posao a kolega mi kaze da je presao na mrezu 064 i jos mi sav napaljen prica kako je dobio neku poruku koja poziva na bojkot slovenackih proizvoda i slovenackih trznih centara Merkator i Merkur. Ako sam ga dobro razumeo to je sa ciljem da slovenacki privrednici ubede svoju vladu da ne priznaju nezavisno Kosovo.

Iako u principu nisam za takve mere, to je u ovom trenutku najmanje sto mozemo uciniti. Mislim da je tvoja ideja o podrsci domacih kompanija koje ce biti privatizovane i ciji cemo postati suvlasnici dobra i logicna, i pridruzujem se akciji da vise (ako bas ne mozemo iskljucivo) kupujemo nase proizvode. Kad bi svako od nas tako razmisljao i postupao, ili, ako bi svako od nas koji vec tako razmisljamo informisao jos po jednu osobu, a ta prenela dalje... Bili bi bogato i srecno drustvo. Stvari se ne mogu uvek i ne treba da se resavaju bombama, ali na ovakav nacin bi mogli konacno da resimo barem ekonomske probleme.

Samo jedan detalj: Kada sam prosle godine bio u Nemackoj, video sam jedan prizor koji mi se veoma dopao. Covek od nekih 45-50 godina prilazi do svog auta i zatice ispod brisaca papiric na kojem je nekakva reklama. Uzima taj papiric i odlazi do kante za smece koja je bila udaljena najmanje 15 metara i ubacuje ga unutra. Zatim se vraca i otkljucava auto. Promene pocinju od naizgled sitnih stvari. Ali ako razmisljamo da svi mi kao pojedinci cinimo deo celine uspecemo, jer je celina takva kavi smo mi pojedinacno. I onda se zapitam: Ako je tom Nemcu stalo do jedne takve "sitnice", kako bi se tek ponasao u nekim zaista krupnim drzavnim pitanjima?

Možda dole objavljeni tekst nema mnogo veze sa pokrenutom temom, ali lepo prikazuje kako sa dobrom idejom uz malo smelosti može da se napravi dobar posao koji ne donosi korist isključivo vlasnicima nego afirmiše celu državu van granica naše zemlje.

SRPSKI BREND PO SVETSKIM STANDARDIMA

Oni su doveli Gipsy Kings u Beograd, registrovali brend „kobaja“ i „pljeka“, otvorili prvi domaći lanac brze hrane u Srbiji i, među žestokom konkurencijom od 3.000 ugostitelja, dobili prostor u novootvorenom tržnom centru Delta City. Miris prepoznatljivog srpskog roštilja sa prozapadnim smislom i standardom za vođenje biznisa vodi nas do lanca restorana fast fooda „Duff“.

OD IDEJE DO OSTVARENJA

U turbulentnom periodu naše bliske prošlosti tri brata je mučila dilema da li da ostanu u Srbiji ili krenu trbuhom za kruhom. Sestra im je već bila u Americi i tamo negde ljudi su vodili normalan život dok su njih trojica na pragu 21. veka, 1999. godine, u Srbiji, nervozno, pod istim krovom, čekali eventualnu mobilizaciju. Posle petog oktobra, ipak, odlučuju da ostanu i tada uveliko počinju da razmišljaju o sopstvenom biznisu. Braća Stefanović, Nenad i Predrag i njihov brat od strica Nenad Radojević, decembra 2001. otvaraju ugostiteljski objekat na uglu ulica Vojislava Ilića i Ustaničke. Kako kaže najmlađi brat, tridesetogodišnji Predrag za e magazin, želeli su, pošto su i sami veliki ljubitelji roštilja, da ljudima pruže vrhunski kvalitet i hrane i usluge, dakle sve ono što su primetili da na našem tržištu nedostaje.

Odmah nakon otvaranja, Peđa je shvatio da je za svaki biznis neophodno primenjivo znanje, pa se „bacio“ na proučavanje menadžmenta. Ideje koje su se rađale odmah je isprobavao u praksi, pa je tako ideja o mestu sa dobrim roštiljem u prepoznatljivim ambijentu, što usluzi daje dodatni kvalitet, iznedrila jedan od ozbiljnijih objekata u tadašnjoj ponudi.

Trebalo je samo dobro osmisliti, razmisliti, videti šta je već ponuđeno i pronaći šta nedostaje. Ostalo je stvar sposobnosti da se od reči pređe na konkretna dela. Braća su primetila „prazninu“ na haotičnom tržištu i uopšte u znanju u ovoj oblasti i po uzoru na strane brendove poželeli su da kreiraju sopstveni lanac koji bi se razlikovao od konkurencije. Tako su srpski brend – roštilj upakovali u evropski standard. Peđa objašnjava da u njihovom nazivu domaći znači prilagodljiv, a urbani sugeriše da prate trendove. Takođe ne prihvata podelu na zdravu i nezdravu hranu već smatra da jedino postoje zdrav i nezdrav način ishrane. Fast food ili brza hrana u njegovom biznisu znači kvalitetna hrana pripremljena na brz način.

Duff je prvi domaći zaštićeni brend u industriji brze hrane. Prvi objekat na već pomenutoj lokaciji je, usled nemogućnosti legalizacije, srušen, pa su braća, prema Peđinim rečima, pošto su ostali bez odstupnice, odlučili da moraju da idu samo napred i zato su otvorili lanac restorana. Rušenje prvog objekta bilo je prekretnica u njihovom biznisu, ona inicijalna kapisla sa kojom su otkrili potencijal „kobaje“ i „pljeke“. A potencijal se video kad su podvukli crtu. Ispod nje je pisalo – za manje od tri godine otvoreno pet objekata i zaposleno sto četrdeset ljudi!

MADE IN SERBIA

Godine 2005. Srbija je dobila dva nova brenda – „pljeku“ i „kobaju“. Iza ovih žargonizama krije se omiljena srpska hrana, a Stefanovići su ugrabili nazive, zaštitili ih i čekaju da konkurencija odraste. Kada se stabilizuje tržište brze hrane, postaće više nego očigledno koliko je brend važan. A to nije tako daleko s obzirom na to da će do 2009. godine svi biti primorani na uvođenje HACCAP standarda. Duff čeka taj idealni trenutak za stavljanje akcenta na svoje brendove. Do tada, zadovoljavaju se simpatičnim reakcijama mušterija kada bace pogled na meni i uverenjem da hrana neće još dugo moći da se prodaje po trafikama.

Trojica Beograđana, dva rođena brata i jedan brat od strica i sami su, kako kaže Peđa, veliki gurmani i ljubitelji roštilja. Za razvoj njihovog biznisa, ističe on, najzaslužniji je njihov domaći proizvod za kojim je tražnja evidentna. Logističku podršku daje im sestra Nataša, koja već dvadeset godina živi u Americi. U stalnoj su trci sa samim sobom i konstantnim usavršavanjem. Kaže da ih dosta kopiraju, ali to smatra potvrdom uspeha. U samom startu imali su za cilj kreiranje lanca i u tome su uspeli. U jednoj istoj godini ušli su u dve investicije. Biznis se vrtoglavo razvijao, pa su godinu dana po otvaranju prvog objekta, sledeće 2002. godine, na planirani lanac dodali čak tri karike – tri nova objekta.

Kobaje i pljeke su se dobro prodavale, pa su Stefanovići pokrenuli sopstvenu proizvodnju prerađevina od mesa i proizvodnju salata, kao i mini pekaru za proizvodnju lepinja. Za sledeću godinu planiraju završetak proizvodnog i edukativnog centra u Vrčinu koji će biti po najnovijim evropskim standardima. Njihov HR sektor pruža zaposlenima kontinuiranu edukaciju jer su na vreme shvatili da je rad sa ljudima primarna obaveza svakog ozbiljnog preduzeća. A većinu zaposlenih u Duffu čine mladi ljudi. Rad sa njima je jedna od najvažnijih stavki u razvoju biznisa jer su braća svesna činjenice da dalja ekspanzija umnogome zavisi od kvaliteta zaposlenih.

Kvalitet usluge i rada osoblja Duff ne prepušta slučaju. Svi objekti su pod stalnim video nadzorom koji obezbeđuje konstantnu kontrolu i usavršavanje usluge u objektima. Po četiri kamere pokrivaju objekte iz svih uglova, njihov rad se prenosi putem linkova u direkciju, beleži i čuva sedam dana. Ovaj sistem omogućava menadžmentu Duffa da bude konstantno prisutan u prostoru i trenutno rešava čak i najsitnije nesuglasice i probleme, što dodatno inspiriše i motiviše osoblje. Kadrovska politika, obuka i usavršavanje osoblja i usluge dovedeni su do perfekcije.

Proizvođači pljeke i kobaje uveliko su u proceduri za dobijanje HACCAP standarda. U objekat u tržnom centru Delta City on je već implementiran, a po uzoru na njega, renoviraće se i reorganizovati i svi ostali restorani. Pljeka je jedini domaći proizvod u ovom giga-objektu. Peđa je za sada izuzetno zadovoljan rezultatima koje je već u prvom mesecu ovaj objekat dao. Posebno je ponosan na njega i on će mu služiti kao model za sve ostale karike njihovog lanca.

BUDUĆNOST U ŠOPING MOLOVIMA

„Veliki šoping molovi u Evropi su uveliko i prošlost i sadašnjost. Smatram da su oni velika šansa za sve i definitivno budućnost za nas. Sledeće godine Duff planira otvaranje još jednog objekta u Beogradu, ali razmišljamo i o drugim gradovima u Srbiji koji imaju ovakve centre, sve pod jednim krovom. To nikako ne znači da odustajemo od zasebnih objekata jer su oni poseban vid komunikacije sa potrošačima“, priča Peđa, inače student menadžmenta sa željom za usavršavanjem i implementacijom stečenog znanja u porodični biznis.

Naš sagovornik se rodio i odrastao u Beogradu, a pre Duffa nije radio ni u približno sličnim delatnostima. Zajedno sa braćom pokrenuo je porodični biznis uveren da će za samo nekoliko godina to prerasti gotovo u industriju brze hrane po sistemu od njive do trpeze. Na vrhu tog lanca nalaze se sada uspešni, razrađeni objekti dok su u etapama pre njih organizovali sopstvenu proizvodnju. Ceo ovaj sistem Stefanovića smešten je pod krovom HACCAP standarda i ništa nije prepušteno slučaju. Uljuljkivanju u komfor nema mesta ili bar ambicije to ne dozvoljavaju. Planovi za dalje su veliki.

„Analizirali smo tržište i utvrdili da su naša ciljna grupa mladi ljudi između 16 i 35 godina. Samim našim nazivom komuniciramo sa njima, a prihvatanje nam je potvrda da to dobro radimo. Domaći u nazivu znači da se nismo regionalno ograničili, ali to ne znači da pljeka neće ići u svet. Potpuno suprotno, dalja smernica nam je Zapadna Evropa. Zatim, plan je da do 2012. godine ostvarimo većinsko tržište u Srbiji, a sledeća stanica je proboj na evropsko tržište“, priča Peđa.

Peđa kategorički tvrdi da pljeka ne može da zastari jer će želja za tim ukusom uvek postojati kod nas. Srbi ne mogu da se zasite pljeke i kobaje, siguran je on. Dalji planovi Duffa za Srbiju i naš region su pre svega ulazak u šoping molove u Beogradu i većim srpskim gradovima. U naredne tri godine dobra pljeka će moći da se jede u još nekoliko velikih objekata u glavnom gradu, jakim centrima po Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Zapadnoj Evropi. Cilj im je stvaranje dominantnog brenda sa dozom pozitivnog patriotizma koja će nas predstavljati na „ukusniji“ način u svetu. Kada se malo bolje razmisli... dolazak do Evrope preko stomaka Evropljana, možda se pokaže i kao jako dobra strategija za Srbiju. A poznata srpska pljeka se logično nameće kao najbolja ponuda.

ZADOVOLJAN POTROŠAČ

U slobodno vreme Peđa voli da čita knjige, da ide u teretanu ili igra fudbal. Kako sam kaže, trudi se da se ponaša kao sportista, ali svu svoju energiju usmerava u razvoj biznisa. Njegova poslovna filozofija ogleda se u imperativu permanentnog usavršavanja jer, ističe „ako mi to ne uradimo – uradiće konkurencija“. Mušterije pridobijaju kvalitetom i načinom usluge. Način vođenja biznisa braća uspešno prepisuju od zapadnih zemalja i implementiraju u lansiranje tradicionalnog domaćeg proizvoda. Kako kažu: „Ko se ne trudi da bude bolji, prestaje da bude dobar". Peđa je siguran da će kvalitet samo još neko vreme u ovoj delatnosti značiti prednost, a onda će zasigurno postati nešto što se podrazumeva i uopšte ne dovodi u pitanje. Prioritet će postati zadovoljan potrošač. Izaći na tržište bez kvaliteta biće ludost jer će takve tržište pojesti, kao Srbin „pljeku“ ili „kobaju“ – u nekoliko zalogaja.