КРЈУЧКОВ

Двадесет петог новембра 2007. године у Москви је умро последњи шеф КГБ генерал Владимир Крујучков. Рођен је у Волгограду (некадашњем Стаљинграду) 29. фебруара 1924. године. Током Другог светског рата је као омладински руководилац организовао рад у војној индустрији .Од 1946. до 1950. радио је као тужилац у Стаљинградској области. Поред правног факултета, 1954. завршио је дипломатску школу МИП СССР. Од 1954. до 1959. године је радио као дипломата у Будимпешти. У то време амбасадор у Будимпешти је био Јуриј Андропов. Од тада датира пријатељство и сарадња између Андропова и Крјучкова. Године 1967. када Андропов долази на место шеф КГБ, Крјучков постаје његова ''десна рука''. Од 1974. до 1988. године води Прву главну управу од које је настала данашња Спољна обавештајна служба. Од 1978. Крјучков је заменик шефа КГБ. Неколико година након смрти Андропова постаје председник КГБ. Према ''Ру.газети'' Крјучков је био познат по ''методичности, увођењу модерне технологије и борби против корупције''. О каквом се човеку радило можда најбоље говори податак да ни његови синови до своје 25. године нису знали где им отац ради.

Пад и успон

Блистава каријера Крјучкова се прекида у августу 1991. године. Након неуспелог смењивања Горбачова, осуђен је на затворску казну. Јавно су га се одрекле и колеге које су наставиле да раде свој посао под влашћу Јелцина. Из затвора Крјучков излази 1994. године. Повлачи се на имање ван Москве. Врло ретко се оглашавао у медијима, а када је то радио, оштро је критиковао Јелцина и његову корумпирану и прозападну власт. Крјучков боље мишљење није имао ни о режиму Горбачова. Сматрао је да су САД директно вршиле утицај на такозваног идеолога „перестројке“ Јаковљева. Крјучков је износио да су те везе датирале још од времена када је Јаковљев био на служби у Канади.

Од 1998. године, након успона Путина обнавља се утицај Крјучкова. Нови шеф ФСБ Путин, позива га на консултације 1998. Састанци Крјучкова и Путина добијају редован карактер, и оправдавају се окупљањима ветерана и слављењењем јубилеја. Нешто касније Путин даје изјаву у којој каже да је по његовом мишљењу са правног становишта Крујчков 1991. покушао да очува јединство земље и да је у том смислу правилно поступио. Крјучков јавно подржава Путинов курс. Историчар Рој Медведев пише у књизи ''Путин - четири године у Кремљу'' да Крјучков потпуну рехабилитацију доживљава на дан Путинове инаугурације 2000. године: ''На церемонију инаугурације био је позван и последњи председник КГБ СССР Владимир Крјучков. Он је био једини гост који је седео, а устао је само када је интонирана државна химна''.

Реванш

Због чега је Путин указивао овакву част Крјучкову? Да ли се радило само о куртоазији, поштовању према кадровима Андропова (Путин је завршио познати институт ''Андропов'' и никада није крио своје уважавање према овом чувеном шефу КГБ) или о нечем другом? Можда се одговор налази у догађају који није ни до данас у потпуности разјашњен. Борис Јелцин, човек који је волео власт изнад свега, и који је наредио да се из тенкова пуца на парламент, изненада, и наводно добровољно, предаје власт Путину 30.12.1999. године. Дописник из Москве Ђорђе Милошевић у књизи ''Русија на раскршћу'' наводи да је Јелцин прву новогодишњу поруку снимио 27.12.1999. године. У њој није поменуо оставку. Нову честитку снима 30.12.1999. године по сведочењу камермана, узбуђен и на ивици плача, који у паузама није могао да контролише, као и његова ћерка Татјана, позната по својим пословним везама са олигарсима.

Академик и најпознатији живи руски историчар, аутор Путинове биографије Рој Медведев пише о контексту ових чудних догађаја из децембра 1999 године. Олигарси око Јелцина у децембру 1999. нису очекивали да ће руска војска тако успешно ратовати у Чеченији. Упркос надањима да ће чеченски терористи поразити руску војску, којом је командовао тадашњи премијер Путин, она је прешла реку Терек и стигла је до Грозног. Тада је изнет захтев да се најспособнији генерали смене управо у тренутку када су били пред победом у рату. Јасно је било и ко би то формално извео. Није била никаква тајна да је Јелцин био оруђе у рукама олигарха, али Медведев наводи: ''Управо се Путин још крајем децембра успротивио покушајима да се генерали В. Трошев и В. Шаманов прекомандују, а они су у Чеченији показали да руска армија није заборавила како се побеђује''. Дакле, ратни генерали су остали на својим положајима али корумпирани Јелцин није.

За можда и највећег руског интелектуалца у другој половини двадесетог века, Александра Зиновјева није било дилеме како је то изведено. Он у својој књизи ''Слом руског комунизма'' пише да се радило о политичком преврату: ''Који је у себи садржао елемент отпора Русије према погубним последицама јелцињског режима, тј. последицама западнизације Русије. Ја то сматрам трећим покушајем те врсте. Први покушај је био 'пуч' у августу 1991. године''. Зиновјев сматра да је бесмислено образложење да је Јелциново здраствено стање било узрок за оставку. Јелцин је и у тежем здравственом стању обављао председничку функцију и није ни помишљао да је напусти. Када сагледамо ове околности из 1991. и 1999. и повезаност њихових актера, јасније је зашто је Путин толико уважавао Крјучкова. Јасно је и зашто је Крјучков месец дана пред своју смрт написао отворено писмо у коме позива руске специјалне службе да се уједине око националног лидера Путина.

Континуитет

У контексту претпоставке да се у децембру 1999. године догодио политички преврат у Кремљу, можемо да запазимо још један квалитет Путинове политике. Он никада јавно није оповргао тезу о добровољном одрицању Јелцина од власти. Он је чак и дозволио да се у народу омрзнутом Јелцину, коме је на сахрану у скоро 20 милионској Москви (округ) дошло само око 20.000 људи одају државничке почасти. Тако је Путин поново ставио општи интерес изнад личног. Схватио је да свако одрицање од претходника, ма какав он био, слаби легитимитет саме државе.

То је лекција која је непозната или несхватљива нашим политичарима који су тренутно на власти. Они не само да су свог претходника сатанизовали, иако је предаја власти 5. октобра имала више легитимитета него она од 30. децембра 1999. године, јер је изведена уз наводно постојање одлуке Савезног уставног суда (мада је и она по књизи Милене Арежине ''Ноћ преваре и дан издаје'' била фарса) већ су га и лишили државничког испраћаја, упркос чињеници да се у Београду окупило око 100.000 људи. Мучне сцене које су пратиле последњи испраћај бившег председника СРЈ (одбијање уступања Савезне скупштине, коришћења мртвачнице ВМА) су оставиле негативан утисак на многе неутралне посматраче без обзира на њихов политички став.

Острашћеност, претеране емоције и убеђење да пре актуелне власти ништа није ваљало никада нису донели просперитет једној држави. Обично се таква самоувереност завршавала обарањем са власти оних који су били убеђени да је је историја почела са њима. Њихови противници, некада презрени и одбачени, су се на посредан или директан начин враћали на власт. То је поука која се може извући из судбине Јелцина и Крјучкова.

Дејан Мировић

Правда
vidovdan.org