Ко је дао 100.000 евра за Шекспирову

Клуб власника највећих српских компанија порастао на 43 члана, а стварна моћ ове мале привредне елите не престаје да интригира јавност

Ако је чланство у Српском пословном клубу „Привредник” потврда припадништва српскоj привредној елити, онда се она у протеклој години проширила за девет нових имена. Елити којој ће и у наредном двогодишњем мандату председавати Данко Ђунић (Еки инвестмент), а у чије име ће извршне одлуке доносити и Миодраг Бабић (Хемофарм концерн), Зоран Дракулић (Ист поинт), Мирослав Мишковић (Делта), Зоран Обрадовић (Петробарт), Топлица Спасојевић (ИТМ) и Драгољуб Вукадиновић (Металац), како је саопштено из Шекспирове бр. 27, прикључили су се и, јавности мање-више познати: Ратко Затезало (Петробарт), Драгијана Радоњић-Петровић (М&В Инвестмент), Андреј Јовановић (Марбо), Обрад Сикимић (Дајнерс), Веселин Јевросимовић (Комтрејд), Небојша Шарановић (Капа Стар), Милија Бабовић (Фешн ко.), Горан Малбашић (АББ аутомејшен Русија) и Мирољуб Алексић (Пионир). И то по правилима Клуба: на предлог старих чланова, о коме се тајно гласа.
А да ли су нови чланови, и овога пута, у Клуб унели, као што су некада чинили, бар како се писало, а није демантовано, по 100.000 евра за једнократну приступнину и приде 3.000 евра за чланарину, дозволићете, интерна је ствар куће у Шекспировој бр. 27 и њихова лична. Јер чланство у Клубу је појединачно.
Међутим, и овогодишње децембарско проширење „Привредниковог” чланства заголицало је јавност и постало повод за разне анализе и подсећања.
Официјелно, клуб је регистрован 27. фебруара 2002. као удружење грађана, под именом Друштво успешних привредника – Српски пословни клуб „Привредник”. Оснивачи су били представници или власници највећих компанија у Србији, њих 23, да би у међувремену чланство нарасло на 43 редовна и седам придружених, с тим што је неколико чланова напустило клуб из различитих разлога (један је, рецимо, преминуо, а неки су због „селидбе” на друга места, мање или више лепa, брисани са списка).
Званични циљеви Клуба, објављени на сајту, посве су легитимни. Привредници су, како се каже, „удружили свој лични и потенцијал фирми којима управљају желећи да, једним новим квалитетом, допринесу остваривању тешких, друштвено дефинисаних задатака: обезбеђење равноправног статуса и поштовање у оквиру међународне заједнице и обезбеђење стабилног и сигурног, у целини реформисаног друштвеног амбијента”. У акту о конституисању обавезали су се да ће, између осталог: размењивати информације и искустава у организовању и руковођењу, остваривати заједничку и координирану сарадњу с владом, другим државним органима и организацијама у циљу унапређења пословања и амбијента за пословање, сарађивати са привредним коморама... и асоцијацијама привреде у земљи и иностранству...
На папиру, без замерки, заиста. Као што се члановима клуба не може порећи право да се удружују, да имају интерна правила понашања – почев од услова и процедуре за пријем у чланство, преко правила управљања друштвом, узајамних и односа према спољном свету, чувања пословних тајни, до кућног реда у кући затвореног типа с предивним парком (у званичне књиге убележено 570 квадрата) у коју се, као у сваку, долази само по позиву укућана.
Међутим, мада нико од чланова клуба, власника или менаџера највећих српских компанија, јавно и гласно неће потврдити констатацију о стварној моћи ове групе у српском друштву или бар на домаћем економском терену и, у земљи у којој лобирање има негативан призвук неће признати да је „Привредников” утицај већи него других привредничких група, неколико чињеница је неспорно. Између осталих да фирме којима управљају чланови, с ретким изузецима попуњавају спискове најуспешнијих у овим нашим условима, да вуку добар део профита, добити и извозног учинка званичних листа топ српских компанија и да се из „Привредниковог” чланства регрутују и кандидати за званичне листе најуспешнијих, али и, незваничне, најбогатијих српских бизнисмена.
Ове чињенице објашњавају и непризнати, али фактички утицај „Привредника” у српском друштву. И дају одговор на питање зашто су баш у овај клуб, протеклих година, на размену мишљења, долазили и премијери и министри, а недавно и уважени амбасадори. И тумаче зашто су баш на његов предлог и повлачене и усвајање државне стратегије и убрзавана приватизација и предлагани и мењани кључни, економски закони...
И ту заиста нема ништа спорно. Чак је, као свуда у свету, и дијалог приватног и јавног сектора пожељан и користан.
Међутим, не може се порећи ни право јавности да у транзиционој држави, још неуређеног економског система, страхује од моћи и утицаја новца, од мешања јавног и приватног, од брака бизниса и политике. Чак и кад га нема. И да страхује да се случајно, тамо, иза затворених врата не ради нешто тајно, да се, рецимо, у интересу појединаца или појединих фирми, убија и оно мало конкуренције у домаћем економском простору...
И то је, сасвим разумљиво. И, такође, легитимно.
Као што је и обавеза државе да чује и глас јавности и бизнисмена, да обезбеди и за једне и за друге „и поштовање закона и прописа и стабилности и сигурности”. И да и гласноговорнике јавности и бизнисмене заштити од непримерених поступака оних других. Да, најкраће, обезбеди да сви раде оно што им је, заиста, посао – по закону, наравно.
Онда ни у Србији вест да је у неко удружење примљено девет нових чланова неће бити повод за новинска подсећања и анализе. И нико, коначно, неће завиривати у туђе џепове и постављати питање откуд некоме новац за чланарину у Клубу, био он пецарошки или привреднички.

Весна Јеличић

(ПОЛИТИКА)