(БИВШИ) ПОЛИТИЧАРИ У ФУНКЦИЈИ ЛОБИЈА

''Питам се зашто мора да се чека 15 година па да одлучујемо којим ракетама ћемо решавати проблем?'' питао се познати ''хуманиста и борац за људска права'' чешки председник Вацлав Хавел у интервјуу Чешком радију (10. 10. 1998.). Некадашњи амерички амбасадор у Турској Мортон Абрамовиц, на ''преговорима'' у Рамбујеу фактички главни саветник делегације косовских Албанаца, имао је обичај да каже: ''У Контакт групи су минорни играчи. НАТО је једина инcтитуција која може да осигура мир и стабилност у Европи!''
Бивши британски премијер маргарет Тачер громко је поручивала: ''Зауставити Србе. Сада. Заувек!''
Због чега су ови ''угледни људи'' могли себи да дозволе овако искључиве и милитантне ставове? Одговор лежи у чињеници да они делују као – лоби. Све троје су у функцији интереса и визија ''велике фамилије''.
Њујорк тајмс је, 31. марта 1997, цитирао неколико америчких угледника који су нагласили да је мешање САД у унутрашње ствари других земаља – ''нормална пракса''. У чланку се наводи да је под окриљем Конгреса, почетком 80-их, у доба ''реганизма'', основана посебна институција, Национална задужбина за демократију. Та задужбина је финансирала, пише Њујорк тајмс, синдикате у Француској, Панами, Парагвају, на Филипинима. Средином 80-их, око пет милиона долара дато је члановима синдиката Солидарност у Пољској. Око 400.000 долара је дато политичким групама у Чехословачкој у циљу подршке Вацлаву Хавелу на председничким изборима 1990. Према сведочењу Фредерика Шварца, некадашњег шефа администрације једног од комитета Сената, САД се мешају у унутрашње послове других земаља, али ''скачу на нож када неко са стране то покушава њима да уради''.
Ако се у обзир узму горњи наводи, да ли је чудно што Хавел осећа посебну захвалност круговима који су му помогли у његовом политичком успону? Да ли је чудно што је овлашћени представник за штампу Беле куће Мајк Мек Кари овако најавио посету Вацлава Хавела тадашњем председнику Сад Вилијаму Клинтону, 16. септембра 1998: ''Циљ ове посете је да се укаже почаст председнику Хавелу за његов лични допринос напретку демократије и људских права. Не само у централној Европи, оличеној у Вишеградском споразуму, већ широм света''? Мек Кари је нагласио и да ће два лидера разговарати и о ''планирању контингената, које се тренутно одвија у НАТО поводом Косова'', као и о ''изборима у Босни''.
Хавел, некада веома слављен у Београду због свог дисидентског и антистаљинистичког става, поводом ''ангажовања НАТО'' на Косову рекао је: ''Ово је вероватно први рат који није вођен у име националних интереса, већ у име принципа и вредности. Косово није нафтоносно поље да би се за њега грабили… НАТО се бори мотивисан бригом за судбину других'' (према: Бостон глоуб, јул 1999).
Ако се узме у обзир какав економски рат се води данас на Косову и колико се представници ''породице демократских земаља'' труде да, својим оружјем, заузму и контолишу што је више могуће економских пунктова – рудника и електрана посебно – види се колико уметник Хавел уметнички посматра ствари.
Додуше, можда су у праву они који за Хавела тврде да је то ''уметник који се целога живота борио – да дође на власт!''
У интервјуу београдском Недељном телеграфу, децембра 1999, Хавел наглашава: ''Ја и Чешка Република подржавали смо војну кампању против Милошевићевог режима. То нисмо урадили из љубави према бомбама или бомбардовању. То смо урадили јер смо хтели да својим малим делом допринесемо томе да буду поштована људска права, да буду створени демократски услови и да, једноставно, Србија и Југославија могу да уђу у породицу демократских земаља као легитимни члан. То значи да завршетком ваздушних напада посао није завршен него је заправо тек почео.''
Што се тиче демократких процеса, подсећамо да је Хавел категорички одбио било какву могућност да се у Републици Чешкој одржи референдум о приступању те земље у НАТО, нагласивши да је то ''апсолутно непотребан и неутемељен захтев''! Дакле, референдум јесте демократска тековина, али – што је сигурно, сигурно. Поред тога, Хавел је веома осетљив на ''приватност''. Изјавио је да ће тужити суду ТВ ''Нова'', канал америчке провенијенције, због њихове тврдње да ''Дагмар, прва дама Чешке, вара супруга и да се брак, након две године распада.'' Према наводима ТВ ''Нова'', засноване на америчким узорима, председник Чешке ''није женскарош као Бил Клинтон, већ је само – рогоња''. Поред тога, наглашено је да ''добродржећа глумица Даша (тепање имену Дагмар да би било ''више чешки'' – прим. а.) Хавелова има љубавну везу са личним секретаром Милошем Рицом, са којим је виђена у незгодној пози приликом званичне посете САД''.
Једно од водећих глобалних гласила ''крупног капитала'', лондонски Економист, овако је коментарисао Хавелове неприлике са здрављем (перфорација црева која је довела до тога да су лекари његово стање проглашавали за ''критично'': ''Он је потребан Чесима. Прво, он им је потребан да прођу кроз изузетно мутан период унутрашње политике. Друго, потребан им је као кула светиља пристојности, хумора и здравог разума који треба да одагна мрак мрзовоље и горчине који их је захватио. Треће, потребан им је да би обезбедио чланство њихове земље у КЛУБОВИМА (подв. а.) Западне Европе.''
У својеврсној ''оди Хавелу'', књижевник Мирко Ковач егзалтирано узвикује: '' Вацлав Хавел није само књижевник, драматичар, луцидни есејист, некадашњи славни дисидент и робијаш, садашњи председник Чешке републике, него је и парадигма посткомунистичког државника који долази из списатељског свијета. (…) Вацлав Хавел не прихваћа да се старе лажи замијене новима: одбија другчију верзију онога чега смо се ослободили. Гади се кича и култа личности, зазире од оних политичара који галаме о свјетских завјерама, а те њихове тлапње служе за плашење гласача, или како сам вели, статиста и пацијената. Он подржава цркву као духовну вриједност, сматра је насушном потребом деморализираног друштва, а оне свећенике који се упуштају у дневну политику и злорабе своју говорницу назива лошим свећенивима. (…) Адам Михњик, дугогодишњи Хавелов пријатељ, рекао је још 1991, завршавајући интервју с њим: ''Данас, када ме људи питају које сам политичке оријентације, кажем: хавеловске. Допусти да разговор овако завршим: хвала ти, Вашек (Хавелов надимак којим га зову пријатељи – прим. а.), хвала Вам, господине предсједниче.''
Заслугом највећег комедиографа на свету – Судбине – легитимни захтеви грађана за објављивањем и признавањем правих изборних председничких резултата у Београду, претворени у ''багер-револуцију'', постали су ''честитка'' Хавелу који је рођен – 5. октобра 1936. Тако је још једном обрадован ''најнаграђиванији човек на свету'' (носилац Оназисове награде, медаље данске академије, Америчке награде за европског државника године, Фулбрајтове награде за међународно разумевање, Ордена белог орла, Златног ордена слободе Словеније… и много чега другог…

ВЛАДИМИР ИЛИЋ, ''ФАМИЛИЈА: МЕДИЈСКИ ПОРЕДАК НОВОГА СВЕТА''
Издавач ''КОНРАС'', Београд, тел. 011/322-6898