21. век
Шокирање доктрином

Тајни живот тржишне економије: хаос је добар бизнис

Шта је заједничко Пиночеовом Чилеу, Фокландским ратовима, побуни кинеских студената на Тијенанмену, колапсу Совјетског Савеза, 11. септембру, рату у Ираку, цунамију у Југоисточној Азији и тајфуну који је опустошио Њу Орлеанс?

То што су примери којима у својој провокативној књизи, објављеној истовремено на седам језика, новинарка Наоми Клајн, један од најпознатијих антиглобалиста, аргументује тезу да је хаос добар бизнис и да бизнис (и политика), тамо где то не чини природа – хаос намерно одржавају. Због профита, разуме се.

„Доктрина шока: успон капитализма катастрофе” (Naomi Klein: The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism), већ је бестселер, предмет полемика, а књигу је у „Њујорк тајмсу” приказао и нобеловац (економија, 2001.) Џозеф Штиглиц. Има више од 500 страна, од чега је 70 испуњено фуснотама. Ауторка каже да ју је писала четири године, уз помоћ седам сарадника истраживача.

При том, није реч о научном раду, већ о некој врсти репортаже (ауторка је своје тезе непосредно проверавала на свим местима које помиње) која кроз посебну диоптрију сагледава историју у последњих 50 година. Са упечатљивим примерима и уверљивим аналогијама које подстичу на размишљање и нуде кључ за разумевање врлог новог света који се обликује у првој деценији 21. века.

Сви знамо шта је шок-терапија: кад нешто треба да се мења, онда промене треба да буду радикалне и брзе. Она је стандардни рецепт за излазак из многих криза: економских, финансијских, транзиционих... Али оно што Клајнова предочава, то је теза да није реч само о једној опцији за превазилажење тешких ситуација, већ о систему који има како своју теоретску основу, тако и разрађену праксу.

Она пре свега има у виду Милтона Фридмана (1912 – 2006.), можда најутицајнијег економисту 20. века, идеолога неоконзервативаца и неолиберала подједнако, фундаменталисту слободног тржишта и неоспорног гуруа глобализације.

„Само криза, стварна или симулирана – производи стварну промену”, писао је Фридман још почетком осамдесетих. „У околностима кризе треба да се делује брзо, да се наметну рапидне и неповратне промене, пре него што се друштво опорави и склизне у тиранију статус-квоа”.

Шок пуча у Чилеу и бруталност војног режима били су плодно тле да се веома брзо демонтира Аљендеова социјалистичка заоставштина. Траума Тијенанмена је КП Кине омогућила да направи радикални искорак ка претварању великог дела земље у тржишне „слободне зоне”. Пре тога, Фокландски рат је Маргарет Тачер омогућио да покрене највећи талас приватизације у једној западној демократији.

Свака врста друштвеног шока – било да је реч о рату, терористичком нападу или некој природној катастрофи, људе избацује из колосека, застрашује и дезоријентише. У таквим околностима, подсећа Клајнова, они нису у стању да пруже отпор политичким или економским реформама којима би се у нормалним приликама супротставили.

Тада на сцену ступа „катастрофични капитализам”, који ситуацију брзо преокреће у своју корист, не марећи много за социјалне и друге последице.

После азијског цунамија, најатрактивнији делови приобаља рашчишћени су не зато да би сиромашни рибари тамо обновили своја села, него да би били уступљени страним инвеститорима у нове туристичке хотеле. Учинак тајфуна „Катрин” био је то што је цео дотле јавни образовни систем препуштен приватном сектору. Терористички напад Ал Каиде омогућио је Бушу да објави како ће „америчка влада учинити све што је потребно да осигура унутрашњу безбедност” и објави рат тероризму, где год да је.

Та психоза угрожености била је подлога да у САД процвета тржиште „унутрашње безбедности” вредно 200 милијарди долара, што је више од националног производа половине чланица УН. Окупација Ирака је дала нову димензију појму војноиндустријски комплекс: многе војне операције су тамо поверене приватном сектору. Највише се при том овајдила фирма Халибартон (чији је директор некад био данашњи потпредседник Дик Чејни), чији су уговори тешки 2,5 милијарди долара. Локид Мартин је само 2005. године закључио уговоре за испоруку оружја Пентагону од 25 милијарди.

Клајнова, на крају, инсистира да идеолози слободног тржишта треба да сносе одговорност за злочине почињене у њихово име, на исти начин на који је и марксистичка идеологија одговорна за злочине комунизма.
„Доктрина шока” шокира својом доктрином иако Клајнова види заверу и тамо где је на делу само похлепа. Не открива нам ништа ново када констатује да је свака трагедија у исто време и нова прилика („у свакој несрећи има и неке среће”), али је ипак убедљива у најједноставнијој поруци: не може се чинити добро наношењем зла.

Милан Мишић
[објављено: 08.12.2007.]

Видети оригиналан текст http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=50231