NA DVORU KRALJA IBIJA

Novo snižavanje carina bila bi neshvatljiva mera u istom, pogrešnom smeru. Povećanje uvoza ne mora biti spektakularno, ali je svaki, pa i najmanji dodatni rast veoma opasan

U trenutku kada sa svetskih berzi stižu vesti koje više govore o kataklizmi nego o finansijskoj krizi, iz Vlade Srbije dolaze vedre najave o novom ciklusu snižavanja carina. Povod za ovu inicijativu je u vezi sa idejom o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.

Sama pomisao o snižavanju carina u ovako kritičnom trenutku ukazuje na potpunu izolovanost vlasti od domaće ekonomske realnosti, kao i na apsolutno nerazumevanje dubine svetske ekonomske krize. Vladina inicijativa nije šala, nije reč o teatru apsurda i ne događa se na dvoru kralja Ibija.

Ideja se, ipak, mnogima dopada. Zahvalni građani nestrpljivo čekaju da carina na automobile bude snižena, pa da skoknu do banke po kredit i obave kupovinu. Deo stručne javnosti koji podržava svaku vladinu meru, koja ide u pravcu liberalizacije, smatra da je to dobro za zdravlje privrede i da neće previše uticati na rast uvoza.

Narodna banka Srbije (NBS) pozdravlja najavljene mere, tako da i sa te strane vlada dobija podršku. Sniženje carina će pomoći da se uspori rast cena koje NBS ionako već godinama veštački obara održavanjem sumanutog kursa dinara.

Ključni problem sa kojim će Srbija morati da živi narednih godina u vezi je sa usporavanjem rasta svetske ekonomije i verovatnom recesijom. U takvom okruženju, protekcionističke tendencije će globalno snažiti i svako će gledati da zaštiti domaće tržište i podstakne izvoz. Srbija radi sasvim suprotno. Preko precenjenog kursa godinama se snažno stimuliše uvoz i pomažu tuđe ekonomije. Novo snižavanje carina bila bi neshvatljiva mera u istom, pogrešnom smeru. Povećanje uvoza ne mora biti spektakularno, ali je svaki, pa i najmanji dodatni rast veoma opasan.

Srbija je prezadužena, ali to ne vidi, ili ne želi da vidi.

Jedan od ključnih indikatora zaduženosti jedne zemlje u vezi je sa odnosom između njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) i visine spoljnog duga. Kada visina spoljnog duga pređe 80 procenata BDP-a, smatra se da je država prezadužena. Srbija u svojim statističkim pregledima iskazuje spoljni dug na nivou od oko 65 procenata BDP-a, pa je stoga sve uredu. Nije.

Problem prezaduženosti je prikriven metodologijom obračuna BDP-a koja počiva na tekućim cenama. Veličina BDP-a je usled toga (u slučaju Srbije) manjim delom proizvod realnog rasta domaće ekonomije, a mnogo većim delom rezultat je kumuliranja višegodišnje visoke inflacije. Ovako inflatorno uvećani BDP zatim se iskazuje u dolarima. U tom procesu dolazi do još jednog veštačkog uvećavanja, jer se radi konverzija po kursu koji je teško potcenio dolar. Ovde nije reč o problemu slabog dolara, već o precenjenosti dinara. BDP je na ovaj način veštački uvećan za više desetina procenata.

S druge strane, kod visine deviznog duga sa kojim se BDP upoređuje, nema metodološkog problema, budući da se radi o deviznoj veličini po sebi. Odnos evra i dolara može menjati ukupnu visinu duga kada se on iskazuje zbirno i u samo jednoj valuti, ali taj odnos ne utiče na bazni zaključak o prezaduženosti Srbije. Bilo bi dovoljno da se rast inflacije uspori, ili da kurs dinara uđe u realniju zonu, pa da problem prezaduženosti postane i računski sasvim jasan.

I svi ostali pokazatelji kod kojih se realne devizne veličine upoređuju sa nerealnim deviznim BDP-om pokazuju istu deformaciju. Deficit tekućeg bilansa Srbije je u prvih šest meseci prešao 20 procenata BDP-a. Ovaj deficit je ujedno i najbolji pokazatelj koliko Srbija godišnje više troši nego što stvara. Taj pokazatelj je astronomski visok čak i na nivou precenjenog BDP-a. U realnijem obračunu, deficit tekućeg bilansa Srbije u odnosu na BDP daleko je veći i od iskazanih 20 procenata.

Da bi se galantno srpsko trošenje nastavilo, priliv deviza bi se morao pojačati. U tom svetlu, pitanje aktuelne svetske finansijske krize postaje izuzetno važno. Ako svoju ekonomsku budućnost Srbija danas povezuje isključivo za priliv stranog kapitala, a tako izgleda, situacija je da ne može biti gora. Kapitala je na svetskom tržištu sve manje, i svetski finansijski sistem u ovom trenutku ima ozbiljne probleme sa likvidnošću.

Ovakav ambijent ne ohrabruje investiranje. Priliv novog kapitala, kreditnog ili investicionog, svejedno, biće izuzetno usporen. Ako Srbija kratkoročno potraži spas u odluci da proda i preostale državne monopole (Telekom, EPS, Aerodrom, npr.), cena koja bi se mogla dobiti biće mnogo niža od one koja bi se dobila da ove krize nema.

Istovremeno, i novo zaduživanje će biti sve teže i sve skuplje.
Konačno, NBS mora dobro razmisliti i o one tri ili verovatnije četiri milijarde dolara špekulativnog novca koji se nalazi u Srbiji. Radi se o kapitalu koje je trenutno deponovan u NBS, uložen u njene vrednosne papire i koji ubira ogromnu kamatu. Taj kapital je imobilisan, ne vrši nikakvu korisnu ekonomsku funkciju, ali zato iscrpljuje NBS i tera je u gubitak. Međutim, ako bi se ovaj kapital sada pokrenuo pod pritiskom aktuelne krize i počeo ubrzano da napušta Srbiju, došlo bi do ogromnog pritiska na dinar. To bi mogao biti uvod u krizu velikih razmera. U tom procesu, postalo bi jasno koliko su visoke devizne rezerve NBS samo himera.

Svetskoj ekonomiji, srpskoj posebno, predstoji opasan, težak i neizvestan put. Na taj put nije pametno krenuti novim, jeftinijim automobilom – može biti udobno, ali se neće daleko stići.

Finansijski konsultant
Nebojša Katić
(Politika)



Komentar na tekst:

Iako gospodin Katić već godinama objavljuje svoje tekstove u visokotiražnoj i uticajnoj ''Politici'', i premda su oni više nego razumljivi i onima bez ekonomskog obrazovanja, nema gotovo nikoga, čak ni u stručnoj javnosti, ko bi makar i polemisao sa njim o problemima koje iznosi. Svako ko pročita njegove tekstove može veoma lako doneti svoj sud o njihovoj valjanosti i utemeljenosti u našoj stvarnosti. Na žalost, sva je prilika da će se glasu vapijućeg u pustinji priključiti mnogi glasovi i krici očajnika pogođenih ogromnom krizom koja neće biti izazvana samo ''krizom međunarodnih finansija'', nego od onih koji su pred problemima i upozorenjima ćutali, ignorisali ih ili skrivali, da bi se dočepali glasova na izborima.

Najbolji pokazatelj kuda sve brže idemo je i predlog rebalansa budžeta u kojem se još više povećavaju (radi opstanka kurta-murta koalicije) rashodi, tako da ćemo trošiti još više nego sada, a i sada trošimo mnogo više nego što stvaramo. Čak je i Radovan Jelašić (kako to nije rekao pred izbore?) u jučerašnjoj izjavi upozorio Vladu da je javna potrošnja ogromna. U vestima B92 ekonomista prof. Danijel Cvjetićanin na pitanje da prokomentariše rebalans budžeta izjavio - ''EKONOMSKO SAMOUBISTVO!'' Da li je dovoljno?

Srpska privreda gledana kroz prizmu dvojice ekonomista i njihovi tekstovi na tu temu

Recesija raštimovane privrede

Skoro dve decenije od otpočinjanja tranzicije građani Srbije ne žive ni u demokratskom kapitalizmu ni u prosvećenom apsolutizmu, već u – tranzicionizmu.

Prema objavljenim izveštajima Zmaj je prošle godine napravio profit od 27 miliona evra, iako već godinama ne proizvodi ništa.
Sredinom 2008. godine privreda Srbije je i dalje raštimovana. O tome govore anegdote, teorija i statistika.

Anegdotski posmatrano, privreda, u kojoj su najbolje plaćena zanimanja politika, marketing (inače višestruko povezan sa politikom), kao i plastična hirurgija, ne može se smatrati uspešnom ni održivom.

Iz perspektive ekonomske teorije, neodrživ je model „jaka valuta u slaboj privredi”, ne samo zato što se inflacija ne može održavati pod kontrolom prihodima od privatizacije, već pre svega zbog toga što se na ovaj način žrtvuje dugoročni rast i konkurentnost, inače jedini trajni izvor jake valute. Osim toga, ne postoji teorijsko uporište ni praktična potvrda da privatizacijom cele privrede dolazi do rasta i blagostanja. Efekat totalne privatizacije sličan je efektu trenutne liberalizacije.

Stanje u Srbiji je toliko raštimovano da bi prepuštanje privrede delovanju samo tržišnih zakonitosti moglo da je dovede u stanje dubokog šoka. Nažalost, naši regulatori postaju „slavni” zbog toga što u ime trenutne liberalizacije ne nailaze na razumevanje ni teoretičara ni praktičara.

Što se statistike tiče, jasno je da dosadašnji rast ne garantuje stabilnost (makroekonomsku i političku); nivo ekonomskih aktivnosti je i dalje nizak, inflacija raste, tržište kapitala je u padu, investicije se „parkiraju” u neproduktivne oblasti, priliv stranih direktnih investicija je u padu, a dug raste. U pitanju nije recesija konvencionalnog tipa, već tranziciona recesija uslovljena krizom hipoprodukcije i investicionom kratkovidošću u raštimovanoj privredi visokog sistemskog rizika. U takvom kontekstu, ekonomski je neopravdano jačanje distributivnog mentaliteta (neprimeren rast plata u javnom sektoru i besplatne akcije). Paradoksalno je da se tehnološki viškovi plaćaju da ne bi radili kroz programe dobrovoljnog napuštanja preduzeća, umesto da se preko nekonvencionalnih inicijativa ugrađenih u industrijske politike, kao i politiku regionalnog razvoja, povećava zaposlenost.

Na ekonomsko stanje u 2008. dodatno je uticala i nova geopolitička činjenica, to što su SAD i najznačajnije zemlje EU priznale Kosovo. Da bi se skrenula pažnja javnosti sa ovog problema, uzastopnim vanrednim izborima zapravo je podignuta dimna zavesa, što je dovelo do diskontinuiteta vlade i, samim tim, do pojave stop-end-go troškova u sprovođenju reformi, kao i lansiranja novih vizija razvoja pre nego što su prethodne bile realizovane.

Građani Srbije su ušli u tranziciju koja je koincidirala sa procesom globalizacije uz nadu da će prosvećeni apsolutizam, svojstven radikalnim reformama društva, dovesti do demokratije i tržišne privrede. Nažalost, skoro dve decenije od otpočinjanja tranzicije građani Srbije ne žive ni u demokratskom kapitalizmu ni u prosvećenom apsolutizmu, već u tranzicionizmu – diktaturi neukih diktatora.

U globalnom svetu, punom asimetričnih odnosa, pozicioniranje ima kritičan značaj. Srbija još nije pozicionirana.
Postoji opasnost da se Srbija zaglavi između dve strategijske grupe, da nigde ne pripadne i time permanentno trpi negativne uticaje obe grupe. Negativan uticaj je i odsustvo uticaja. Prihvatljiv program bi morao da znači proevropsku, ali ne i antirusku orijentaciju Srbije. Proevropska orijentacija znači, pre svega, institucionalnu kompatibilnost sa EU. Orijentacija na Rusiju znači uvođenje strategijskih partnera, pre svega, u oblast energetike i povezane grane. Štaviše, energetska samodovoljnost, logistički energetski kapaciteti i propulzivna petrohemija mogu samo da povećaju pregovaračku snagu Srbije vizavi EU.

Tek kada reši svoj geopolitički položaj, Srbija će biti konstituenta regiona, a ne rezidijum interesa suseda. Izvodljivo i održivo geopolitičko rešenje preduslov je da ekonomske reforme omoguće zamenu tranzicionizma dostizanjem kao i prestrojavanjem u hodu prema svetskom kapitalizmu čija je izgradnja uveliko u toku.
Jedno od zaboravljenih pitanja tranzicije u Srbiji jeste i pitanje organizacije države. Država je reformisana, ali na način da je stara birokratija zamenjena novom, uglavnom partijskom birokratijom. Da bi bila mala, mudra i proaktivna, državna birokratija mora da bude politički nezavisna.

Kako obezbediti geopolitičko pozicioniranje, sređivanje državnih pitanja i organizaciju države? Spontanim delovanjem socijalnih zakonitosti i tržišnih snaga ili aktivnostima nevladinog sektora sigurno ne. Jasno je da političari koristeći institucije države treba to da obezbede. Zadatak ekonomista je da ukažu na pogubne posledice guranja pod tepih negativnih efekata tranzicionizma i da daju konstruktivne predloge iz domena svoje struke. Da li imamo političare sa svežom idejom izlaska iz tranzicionizma, kao i odgovarajućim veštinama za njenu primenu koje su prihvatljive za većinu građana ili bar kritičnu masu stanovništva? Da li su naši političari „sluge javnosti” ili egoisti koji posvećenost iskazuju jedino u rešavanju ličnih ciljeva? Srbija ima šansu da preživi i prosperira samo ukoliko se na njenom čelu nalaze političari sa jasnom i originalnom vizijom, novim smislom za nacionalnu koheziju i sposobnošću da društvene reforme vrate u institucije.

Korisne promene u politici i ekonomiji su bolne i teške. One se obično ne javljaju spontano čak i u državama sa većom kumulantom od Srbije. Ali nada da će se promene zaista i desiti nikada ne sme prestati. Analiza stanja i izvodljivi predlozi najbolji su način da se demokratski mehanizam korisno upotrebi. Ipak ostaje pitanje: da li političari čitaju analize i predloge ekonomista?

Dragan Đuričin
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i predsednik Saveza ekonomista Srbije

Kako se pravi veliki profit na srpski način

Zmaj

Nedavno su novine prenele izveštaj koje su najprofitabilnije kompanije u Srbiji, znači i najuspešnije. Među prvih 20 najprofitabilnijih kompanija našao se, na visokom osmom mestu, i zemunski Zmaj.
Prema objavljenim izveštajima Zmaj je prošle godine napravio profit od 27 miliona evra. Zmaj Zemun je fabrika koja proizvodi kombajne, mlinove i priključne poljoprivredne mašine.

Oni koji ne poznaju naše tranzicione muke, oni koji tranziciju gledaju iz instituta i fakulteta, iz nevladinih organizacija koje rame uz rame koračaju sa svim režimima u reforme, koji su ekonomski analitičari bez poznavanja privrede i tržišta, oni koji su tržišni talibani i fundamentalisti, pojuriće da dokažu kako su naše reforme najbolje i kako nam se čitav svet divi. Evo, gospodo pesimisti i katastrofičari, pogledajte statistiku. Pogledajte i divite se našim uspesima. I treba da se divite kad saznate da jedna fabrika za proizvodnju kombajna, mlinova i priključnih poljoprivrednih mašina za godinu dana napravi 27 miliona evra profita. I to sve naprave, prema Prospektu sa berze, svega 77 zaposlena.

Dok svetska finasijska tržišta preko noći propadaju, dok nestaju kompanije u SAD koje su stare preko 200 godina pod teretom stotina milijardi dolara gubitaka, dok 100.000 finansijskih špekulanata na Vol Stritu ostaje bez posla, dok nestaje, posle tačno 20 godina, ideologija neoliberalizma, za to vreme u Srbiji 77 zaposlenih u fabrici kombajna, mlinova i priključnih mašina prave rekordan profit od 27 miliona evra za godinu dana i tako postaju svetski šampioni reforme i tranzicije.

Bilo bi to sve statistički divno da realnost nije surovo istinita. Naime, fabrika kombajna, mlinova i priključnih poljoprivrednih mašina u 2007 godini nije napravila nijedan kombajn, mlin ili priključnu mašinu. Ni prethodne godine nije napravila, takođe, ništa. Ni one godine pre prethodne. Ni godinu dana pre toga. Ustvari, kada pogledate samu fabriku, onda shvatite da fabrika godinama ne radi. Nekada najveća fabrika kombajna u ovom delu Evrope, danas ne proizvodi ništa. Nekada je ta fabrika proizvodila preko dve hiljade kombajna i zapošljavala preko četri hiljade radnika. Nekada je imala veliki izvoz u istočne zemlje i dolazili su poslovni prijatelji iz celog sveta da nauče kako se organizuje proizvodnja. Dolazili su i državnici iz svih zemalja. Stručnjaci fabrike su bili u stalnoj vezi sa fabrikama iz razvijenog sveta. Fabrika je imala svoj radnički restoran, koji je imao bolju hranu nego najbolji srpski restorani, imala je odmarališta na moru i planini, zdravstvenu ambulantu i svoj fudbalski klub. Ali to je sve bilo u socijalizmu.

Socijalizam je propao. Umesto socijalizma, dobili smo banditski kapitalizam. Neoliberalna ideologija je pobedila socijalističku proizvodnju. Zašto da proizvodimo i mučimo se, kada možemo da uvozimo? Napravljen je ekonomski program za uništavanje domaće proizvodnje. Ministri su bili konsultanti multinacionalnih kompanija. Radili su za proviziju od uvoza. Njihov zadatak je bio da unište domaću proizvodnju kako bi otpočeo uvoz. Tako je propala domaća privreda. Fabrike nisu mogle da se bore protiv režima. Zmaju su odsečena krila. Neka sada leti ako može. Neka sada dokaže da je uspešan. Uspešni su samo neoliberali. Neoliberalizam je trijumfovao. Preko 27 miliona evra u jednoj godini napravilo je samo 77 radnika. To je sistem koji pokazuje na tržištu kako se pravi profit.

A kako se pravi? Ako nema godinama nikakve proizvodnje, kako je Zmaj odsečenih krila napravio tako veliki profit i postao osma najuspešnija kompanija u Srbiji? Tržišni fundamentalisti su pokazali kako se preko noći, bez ikakvog rada i proizvodnje, bez velike muke, postaje lider u profitabilnosti.

Recept je vrlo jednostavan. Pošto su namerno uništili proizvodnju i otpustili sve radnike, ostalo im je samo da lešinarski rastrgnu imovinu koju su generacije godinama stvarale. Pošto je ta imovina velika, onda je i profit veliki. Neoliberali rasprodaju ono što su drugi stvvorili. I u toj rasprodaji su nedostižni. Nenadmašni. Neprevaziđeni. Tako uspešno, vešto i brzo to rade. Vidi se da imaju interesa od rasprodaje. Vidi se da su stimulisani da baš tako rade. I niko ih, nažalost, u tome ne sprečava. Naprotiv, oni se prikazuju kao eksperti koji će da spasu državu i narod. Eksperti koji vode državu u blagostanje. Blagostanje u kome neće biti nikakve proizvodnje
Istina je surova. Rasprodaja fabrika je zločin. To je organizovana pljačka. Namera te pljačke je da se izvrši prvobitna akumulacija kapitala. Namera je da nekoliko tajkuna i njihovih političkih mentora preuzmu državni i društveni kapital. Pogledajmo kako to izgleda u slučaju Zmaja.

Ako uzmete Prospekt preduzeća za 2007. godinu i napravite analizu bilansa stanja i uspeha i procenu kapitala, uverićete se u razmere pljačke. Naime, Zmaj ima preko 36 ha građevinskog zemljišta na elitnom mestu na raskrsnici auto-puteva, sa kolosecima i unutrašnjim saobraćajnicama, ima 1,23 ha građevinskog zemljišta u Novom Sadu, ima 61.414 kvm proizvodnih hala, 6.420 kvm stovarišta i 6.524 kvm kancelarija, ima odmaralište na Divčibarima i još neku manju imovinu u stanovima i lokalima po Zemunu i Beogradu. Sve to procenjeno po tržišnim cenama danas vredi 212 miliona evra. Ako napravimo presek bilansa, računajući sve obaveze, potraživanja, obrtnu imovinu i onaj rekordan profit od 27 miliona evra, fabrika Zmaj vredi – 227 miliona evra. Ta vrednost je bez procenjene opreme, ako je išta od te opreme i ostalo.

Osnovno pitanje u tranziciji je: ko će uzeti tih 227 miliona evra čiste dobiti? Ko? Prema nekim podacima, u ovu pljačku je umešan bivši ministar u Đinđićevoj vladi. Ekspert je doveden iz Londona da bi, nakon brzog izlaska iz vlasti, otpočeo privatan biznis. Tako rade ministri u tranziciji. Nadmeću se ko će veću pljačku napraviti. Pohlepno grabe sve što im se pruži. Sad ili nikad. Ovakva prilika se ne sme propustiti. Dok su bili u vlasti odsekli su krila Zmaju. Sada ga komadaju.

Gde je kraj pljačkanju?

Trenutno je pljačka još uvek u toku. Niko nije zainteresovan da pljačku prekine. Građani ćute i čekaju. Čekaju da potpuno osiromaše. Čekaju da se njihova beda uveća. A onda, kada više ne budu imali izbora, to više neće moći da izdrže. I tada će se pobuniti. Osveta će biti surova. Osveta za sve godine ponižavanja i ćutanja.
Zmaj je metafora naše tranzicije. Zmaj je dokaz da će ovaj režim da propadne. Ne može da opstane država bez privrede. Nema života bez proizvodnje. Nema plata bez stavaranja nove vrednosti. SAD je najbolji dokaz za to. Pre ili kasnije računi dolaze na naplatu. Što kasnije dođu, to je cena skuplja.

Moj otac je radio 40 godina u Zmaju. Moj otac nema nijedan dan bolovanja. Svu svoju snagu, znanje i ljubav je uložio u Zmaj. Zmaj mu je nesebično dozvolio da kupi 1.320 akcija. Te akcije danas vrede 10 dinara. Moj otac će za 40 godina rada dobiti 13.200 dinara ili 170 evra. Toliko će mu platiti većinski vlasnik u Ponudi za preuzimanje. Prisilno će mu isplatiti 170 evra. Ostatak od 227 miliona evra zadržaće za sebe. Takva je tranzicija. Uspešni su oni koji učestvuju u krađi. Neuspešni su oni koji ne mogu da kradu.

Na kraju, na imovini Zmaja otvoreni je supermarket. Tako treba! Umesto proizvodnje, kupovaćemo robu iz uvoza. Zašto da proizvodimo kada možemo da uvozimo?

Autor Branko Dragaš

(Srpska politika)

ISTOČNA VERZIJA KRIZE

Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka

Američka kriza na tržištu hipotekarnih kredita počela je padom cena nekretnina. U istočnoevropskim državama, u kojima građani i privreda pretežno koriste indeksirane kredite, kriza nastaje u trenutku pada vrednosti lokalne valute. Suština je ista – u Americi su dužnici iracionalno verovali u večiti rast cena nekretnina, u istočnoj Evropi su verovali u večitu stabilnost precenjenih deviznih kurseva.

Kriza u ovom trenutku najteže pogađa Mađarsku i Ukrajinu, ali se tu neće zaustaviti. Od Baltika do Crnog mora kriza će se širiti, a države će naučiti važnu lekciju. Finansijski sistemi u kojima se privreda i građani zadužuju u tuđim valutama, a banke su u većinskom inostranom vlasništvu, fundamentalno su nestabilni.

Inostrani vlasnici istočnoevropskih banaka povlače novac ili zaustavljaju kreditiranje svojih banakaćerki, pokušavajući da reše probleme u sopstvenim zemljama. Košulja je bliža od kaputa – inostrane centrale imaju obavezu prema svojim akcionarima i prema uzdrmanim finansijskim sistemima svojih država. Do juče je bilo profitabilno unositi novac u Istočnu Evropu, danas više nije. U globalnoj oskudici novca, valutni i kreditni rizik su sada veći od dobiti, sigurnost važnija od profita.

Smanjivanje priliva kapitala je kritično za države koje, poput Srbije, imaju veliki deficit platnog bilansa. Lokalne valute su prva žrtva ovakvih kriza i njihov brz i veliki pad je neminovan. Depresijacija lokalne valute sama po sebi ne bi bila tragična, naprotiv. Slabljenje valute bi pomoglo izvozu, destimulisalo uvoz, dovelo do popravljanja platnog bilansa i uravnotežilo ekonomski sistem. Inflatorni pritisak koji ide uz pad valute je rizik koji se ne može izbeći, ali se može kontrolisati.

Strah od inflacije nije najvažnija briga istočnoevropskih centralnih banaka. Kao i u Srbiji, osnovna nevolja najvećeg broja ovih država (s izuzetkom Češke) jesu krediti indeksirani u evrima, ili u švajcarskim francima. Pad vrednosti lokalnih valuta naglo podiže mesečne rate indeksiranih kredita i veliki broj građana ih više ne može otplaćivati. Ovo je potencijalna hipotekarna kriza na istočnoevropski način, ali sa manjim posledicama po globalni finansijski sistem.
Suočene sa ovakvom krizom, države pokušavaju da po svaku cenu zaustave pad vrednosti svojih valuta. Podizanje kamatnih stopa je uvek prva mera u odbrani domaće valute. Visoke kamatne stope na plasmane u lokalnoj valuti stimulišu inostrane banke da novac zadrže u zemlji. Time se pokušava sprečiti odliv kapitala i pritisak na devizno tržište. Poslednje mere Narodne banke Srbije i podizanje referentne kamatne stope na strašnih 17,75 odsto je upravo takva vrsta politike i orijentisana je ka jačanju dinara.

U situaciji kada globalna privreda tone u recesiju, razvijene zemlje frenetično snižavaju kamatne stope kako bi stimulisale privredu i povećale potrošnju građana. Istočnoevropske države čine suprotno, i svoje kamatne stope povećavaju. Privreda koja ne može izbeći recesiju biće dodatno pogođena rastom kamata i smanjenjem kreditne aktivnosti. Likvidnost preduzeća biće ozbiljno ugrožena, dok će pad globalne tražnje dodatno otežati izvoz.

Povećanje kamatne stope nije dovoljno da bi se valutni pad zaustavio, pa države moraju tražiti finansijsku pomoć MMF-a. Ukrajina će tako uzeti novih 16,5 milijardi dolara kredita, a Mađarska, iz nekoliko izvora, oko 26 milijardi dolara. Krediti MMF-a će pojačati devizni priliv, pa će pad lokalnih valuta biti zaustavljen – do prve prilike. Zaduživanje kod MMF-a uvek ide uz standardni, jednodimenzionalni arsenal uslovljavanja, vezan pre svega za smanjenje javne potrošnje. U trenutku kada razvijene zemlje povećavaju budžetsko trošenje kako bi ublažile efekte krize, zemlje istočne Evrope će činiti suprotno. Dok će zapadne ekonomije pokušati da iz recesije izađu stimulisanjem svih vidova potrošnje, istočnoevropske će to morati da čine obaranjem javne potrošnje.

Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka. Građani, bili oni dužnici ili štediše, neće otići do neke od evropskih centrala pa tamo tražiti pomoć za svoje finansijske muke. Mnogo logičnije, bliže i delotvornije je da se ode pred zgradu lokalne vlade. Moralni hazard je već dugo modus operandi globalnog finansijskog sistema. On je naglašeniji i apsurdniji u državama koje su svoj finansijski sistem poverile strancima, verujući da su oni garant njegove stabilnosti.

Razvojni model dobrog dela istočne Evrope, Srbije pogotovo, bazira se na ekspanziji potrošnje i veštačkom rastu standarda koji se finansira velikim prilivom kreditnog kapitala. Taj model najčešće zanemaruje domaću industriju. Rast se ostvaruje, ili simulira, preko finansijskog i trgovinskog sektora, i kroz opasan rast cena nekretnina. Problem nezaposlenosti je delimično skriven visokom emigracijom. Nova zaduživanja kod MMF-a ili nekog drugog, neće rešiti problem. Posledice se privremeno saniraju, ali se uzroci ne leče, i strukturni problemi ostaju isti. Na kraju tog puta i država i građani će biti još zaduženiji, platni bilans u još gorem stanju, a privreda će i dalje biti inferiorna u odnosu na svoje konkurente.

Nebojša Katić
finansijski konsultant

(Politika)

Komentar na tekst:

Ekonomska politika Srbije (i ne samo ekonomska) od 2001. godine bazira se na konceptu tzv. otvorene privrede za robu i kapital iz inostranstva, i to zna se iz kojeg dela sveta. Najprostijim jezikom rečeno, Vlada Republike Srbije radi na tome da napravi što više posla za strane privredne subjekte u Srbiji. Ovo je naravno, samo po sebi apsurd, da ne upotrebimo neku oštriju reč. Da bi se ovaj ''apsurd'' prikrio iole razumnim razlogom, smišljena je ekonomska mantra u najboljem maniru dalekoistočnih (indijskih) sekti - strane investicije. Pa čak i oni među stručnom ili laičkom javnošću koji su shvatili da rasprodaja pod firmom ranije sročene mantre - tranzicije - ne mogu biti investicije, kažu kako su ''grinfild'' investicije ono pravo, samo da ih je što više. Kvalitet ekonomske politike jedne zemlje meri se po njima visinom privučenih stranih ''grinfild'' investicija. Dakle, mi i naša deca ne treba da radimo u našim preduzećima nego da budemo nadničarska radna snaga u stranim. Epohalan uspeh koji u najmanju ruku zaslužuje Nobelovu nagradu, kad je danas i tako svako dobija.

Međutim, ako je prosečna plata u Srbiji u 2000./2001. bila nekih 80 maraka, teško da se tu neki veliki biznis strancima može omogućiti. Pošto je bilo jasno da je sudbina domaće privrede gašenje (da bi se otvorio put za stranu robu), išlo se na to da se državni aparat multiplikuje, to jest nekoliko puta uveća u odnosu na zatečeno stanje. Budžetski korisnici su najzahvalniji i najsigurniji potrošači-dužnici: primaju redovno plate i one se nesrazmerno sa mogućnočću države uvećavaju, i uvećavaju... Eto ''srednje klase''! U uslovima namerno i suludo precenjene domaće valute, i postojanja ''klase'' koja je poseduje, biznis cveta! Roba se uvozi, banke finansiraju, ''srednja klasa'' kupuje. Domaća privreda nestaje. U ovome je razlog ogromne javne potrošnje kod nas. Ona je u funkciji stranog kapitala. Budžetski deficit finansira sirotinja preko povećanih nameta svake vrste.
Ovakav ''model'' destrukcije ne bi mogao dugo opstati i da nije izbila svetska ekonomska kriza, ali će ona učiniti da se on već u sledećim mesecima potpuno uruši.

PROSTO KAO MATEMATIKA

Zaduženim građanima i privredi intervencije NBS neće mnogo pomoći – njihovi devizno indeksirani krediti su višegodišnji

Koliko juče, Narodna banka Srbije (NBS) objašnjavala je neukim ekonomistima da je pitanje deviznog kursa „prosto kao matematika“. Kurs je određen ponudom i tražnjom deviza, pa kako tržište odredi, tako mora biti. To je bila preovlađujuća teorija kada je dinar jačao i išao naruku ciljevima NBS. Kada je dinar počeo da pada, teorija se promenila. NBS je odlučila da utiče na tržišne procese – gotovo iz dana u dan, i tako već dva meseca.

Centralne banke ponekad intervenišu na deviznom tržištu kako bi sprečile rast ili pad vrednosti domaće valute, zavisno od ciljeva ekonomske politike u određenom trenutku. Srbija je, po običaju, specijalan slučaj. NBS tvrdi da interveniše samo da bi „uticala na poboljšanje likvidnosti međubankarskog deviznog tržišta i sprečila prevelike dnevne oscilacije kursa“.

Likvidnost deviznog tržišta znači da svako ko kupuje ili prodaje devize, to može obaviti lako, i kada god to želi. Tržište može funkcionisati i na nižem nivou likvidnosti. Kada je cena evra koju su kupci spremni da plate niža od one koju prodavci evra očekuju, ponuda deviza i obim transakcija na deviznom tržištu će biti manji, a time i likvidnost. I prodavci i kupci mogu nakratko odlagati prodaju, odnosno kupovinu deviza, dok se ne uspostavi tržišna saglasnost u vezi sa cenom valuta. Kada se to dogodi, likvidnost deviznog tržišta se povećava, a sa njom i obim transakcija. Nema razloga da NBS interveniše i svoje devize prodaje jeftinije nego što to bi to radili privatni akteri, samo da bi povećala likvidnost tržišta.

Dnevne oscilacije deviznog kursa mogu biti razlog za intervenciju centralne banke. Da kurs u Srbiji zaista oscilira, to bi značilo da se dinar u kratkom periodu snažno kreće u oba smera, a da u tom kretanju nema jasnog trenda. Ako je tako, NBS bi kupovala evro kada dinar jača i prodavala ga kada dinar pada. U poslednja dva meseca NBS je isključivo prodavala evro, ne zato što je dinar oscilirao, već zato što je padao. NBS je tako prodala preko 600 miliona evra samo da bi usporila ili zaustavila pad dinara.

Intervencije na deviznom tržištu imaju smisla kada dolazi do kratkotrajnih poremećaja ponude i tražnje, izazvanih špekulativnim napadima na zdravu valutu. Međutim, odbrana nerealnog kursa uzaludno je traćenje deviznih rezervi i sprečavanje procesa platnobilansnog uravnoteženja.

Dinar je teško precenjen i platni bilans to jasno pokazuje. Deficit platnog bilansa je osnovni faktor ranjivosti srpske ekonomije i sinteza je svih promašaja ekonomske politike. Intervencijama od oktobra do danas samo se usporava nužan i preko potreban proces znatne korekcije kursa dinara. Nejasno je šta NBS zaista želi da postigne ovakvim intervencijama, ali su njihovi loši efekti jasno vidljivi.
Intervencijama na deviznom tržištu NBS kažnjava izvoznike – za zarađene devize oni dobijaju manje nego što bi dobili da NBS ne interveniše. To izvoznike može naterati da devize u Srbiju unose usporeno, čekajući bolji trenutak i veći kurs. To je loše za devizno tržište, a dodatno će pogoršati i ukupnu dinarsku likvidnost koja je već na ivici pucanja.

Trošenjem deviznih rezervi NBS subvencioniše i nagrađuje uvoznike. Omogućavajući im da evro danas kupuju jeftinije, NBS povećava njihov profit, ali ne utiče i na snižavanje budućih cena. Kada uvoznici budu prodavali robu koju danas kupuju, kalkulacija cena će se bazirati na kursu i kursnim očekivanja u trenutku kada roba bude u prodavnicama. Koliko NBS gubi prodajući devize jeftinije, toliko uvoznici zarađuju.
Pogrešnom antiinflacionom politikom, Srbija je postala magnet za privlačenje špekulativnog kapitala. Svojom kamatnom politikom i politikom kursa dinara, NBS uporno nastavlja da trpa novac u džepove njegovih vlasnika. Do početka oktobra taj kapital je mirovao (bio sterilisan) u dinarskim blagajničkim zapisima NBS. Imobilisan, i za Srbiju neupotrebljiv, ubirao je sebi fantastičnu kamatu po stopi od efektivnih 19,35 odsto godišnje (17,75 procenata nominalno). Kako to više nije dovoljno, špekulativni kapital sada beži iz dinarskih blagajničkih zapisa u evro.

Od početka oktobra do kraja novembra, ukupna vrednost blagajničkih zapisa smanjena je za 31 odsto – računato u evrima, taj pad je 40 odsto. Špekulativni kapital danas radije kupuje evro nego blagajničke zapise i ovaj novac vrši pritisak na devizno tržište. NBS mu svojim intervencijama predusretljivo omogućava da jeftinije kupi evro nego što bi to bio slučaj da intervencija nema. Koliko NBS izgubi prodajući devize jeftinije, toliko špekulativni kapital više zaradi.

Zaduženim građanima i privredi intervencije NBS neće mnogo pomoći – njihovi devizno indeksirani krediti su višegodišnji. Da li će se konačna korekcija kursa dogoditi danas, koju nedelju ili mesec kasnije, neće bitno promeniti njihovu tešku dužničku poziciju.
Subvencionisanje uvoznika i špekulativnog kapitala na kraju će platiti građani i budžet Srbije. Država će morati da se zaduži kako bi popunila devizne rezerve i pokrila gubitke NBS, a servisiranje duga biće trošak budžeta. Srbija nema nameru da subvencioniše svoje građane, ali izdašno subvencioniše vlasnike špekulativnog kapitala i uvoznike. To čini danas, na teret budžeta sutra.

Nebojša Katić
Finansijski konsultant
(Politika)

Predlog preduzetnika: braniti kurs 82 dinara za evro

Delegacija poslovnih ljudi u Srbiji zatražila je od vlade da država merama monetarne politike pomogne privredi kako bi se zaustavile negativne posledice globalne finansijske i ekonomske krize.

Među tim merama je, kako saznaje „Politika”, i zahtev da se zaustavi dalji pad kursa dinara, kao i da se nacionalna valuta brani na granici 82–83 dinara za jedan evro. Ukoliko se to ne dogodi, upozorili su biznismeni iz „Privrednika”, srpska privreda imaće veoma velike gubitke.(A "srpska privreda" to su oni - "privrednici uvoznici" pomozimo im svi da ne osiromaše - prim. Drago)

Kao druga mera predlaže se ukidanje obavezne rezerve poslovnih banaka kod Narodne banke Srbije.

Iz kabineta premijera „Politici” je rečeno da je delegacija biznismena (Kako to gordo zvuči! - prim. Drago) razgovarala sa Mirkom Cvetkovićem o pripremi mera za poboljšanje poslovnog ambijenta kao odgovora na globalnu ekonomsku krizu. Vlasnici srpskih kompanija, prema saznanjima „Politike”, od premijera nisu tražili da država osnuje specijalni interventni fond za pomoć privredi ukoliko država prihvati mere koje su oni predložili. Inače, obe mere primenjuju i neke od vlada u državama regiona.

Premijer Cvetković je, navodno, izrazio podršku predloženim merama (Pa, naravno! - prim. Drago)i obećao da će razgovarati sa guvernerom NBS Radovanom Jelašićem u čijoj su nadležnosti.

„Politika” je zatražila mišljenje i od guvernera Jelašića, koji nije bio u mogućnosti da komentariše predloge poslovnih krugova, ali je iz Narodne banke stiglo reagovanje u kome se kaže da su „sve mere koje je NBS već donela bile usmerene na jačanje dinara, poput povećanja referentne kamatne stope i mera za povećanje devizne likvidnosti banaka, ali su očito spoljni efekti bili jači i do sada nije došlo do jačanja domaće valute“.

Narodna banka obaveštava javnost da intenzivno radi na dodatnim merama, uvažavajući pri tom svoj osnovni cilj – očuvanje stabilnosti cena i finansijskog sektora, koje će objaviti kada ih bude usvojio Monetarni odbor.

NBS je pozdravila inicijativu da, zajedno sa predstavnicima vlade, razgovara sa privrednicima o merama koje mogu da pomognu privredi za ublažavanje posledica svetske finansijske krize.

Miša Brkić
(Politika)

Komentar na tekst:

O kakvim se ''privrednicima'' radi, bolje je od svakog komentara informisati se u tekstu ''Ulaz u klub 100.000 evra'' (čijih?)
http://www.nadjisve.com/component/option,com_fireboard/Itemid,2/func,view/id,151/catid,25/

I naravno, mora da se sluša onaj koji te 'lebom hrani...

Politika, 05. 12. 2008. (dan kasnije)

NBS intervenisala i kad je dinar bio jači

Na pitanje kako ocenjuje stavove pojedinih privrednika da Narodna banka treba da „brani” kurs evra na nivou od 82 do 83 dinara, Jelašić je rekao da se pokazalo da je bio u pravu kada je govorio da je jači dinar bolji za srpsku privredu. „Podsetiću vas da je NBS intervenisala i kada je evro vredeo 76 dinara da bi sprečila njegovo preterano jačanje. (Kakav cinizam - prim. Drago) Tada je bilo kritičara koji su tvrdili da je slabljenje dinara dobro, ali se ispostavilo da ni ovakav kurs privredi ne odgovora”, naveo je guverner.

B. Dumić