Srpska privreda gledana kroz prizmu dvojice ekonomista i njihovi tekstovi na tu temu

Recesija raštimovane privrede

Skoro dve decenije od otpočinjanja tranzicije građani Srbije ne žive ni u demokratskom kapitalizmu ni u prosvećenom apsolutizmu, već u – tranzicionizmu.

Prema objavljenim izveštajima Zmaj je prošle godine napravio profit od 27 miliona evra, iako već godinama ne proizvodi ništa.
Sredinom 2008. godine privreda Srbije je i dalje raštimovana. O tome govore anegdote, teorija i statistika.

Anegdotski posmatrano, privreda, u kojoj su najbolje plaćena zanimanja politika, marketing (inače višestruko povezan sa politikom), kao i plastična hirurgija, ne može se smatrati uspešnom ni održivom.

Iz perspektive ekonomske teorije, neodrživ je model „jaka valuta u slaboj privredi”, ne samo zato što se inflacija ne može održavati pod kontrolom prihodima od privatizacije, već pre svega zbog toga što se na ovaj način žrtvuje dugoročni rast i konkurentnost, inače jedini trajni izvor jake valute. Osim toga, ne postoji teorijsko uporište ni praktična potvrda da privatizacijom cele privrede dolazi do rasta i blagostanja. Efekat totalne privatizacije sličan je efektu trenutne liberalizacije.

Stanje u Srbiji je toliko raštimovano da bi prepuštanje privrede delovanju samo tržišnih zakonitosti moglo da je dovede u stanje dubokog šoka. Nažalost, naši regulatori postaju „slavni” zbog toga što u ime trenutne liberalizacije ne nailaze na razumevanje ni teoretičara ni praktičara.

Što se statistike tiče, jasno je da dosadašnji rast ne garantuje stabilnost (makroekonomsku i političku); nivo ekonomskih aktivnosti je i dalje nizak, inflacija raste, tržište kapitala je u padu, investicije se „parkiraju” u neproduktivne oblasti, priliv stranih direktnih investicija je u padu, a dug raste. U pitanju nije recesija konvencionalnog tipa, već tranziciona recesija uslovljena krizom hipoprodukcije i investicionom kratkovidošću u raštimovanoj privredi visokog sistemskog rizika. U takvom kontekstu, ekonomski je neopravdano jačanje distributivnog mentaliteta (neprimeren rast plata u javnom sektoru i besplatne akcije). Paradoksalno je da se tehnološki viškovi plaćaju da ne bi radili kroz programe dobrovoljnog napuštanja preduzeća, umesto da se preko nekonvencionalnih inicijativa ugrađenih u industrijske politike, kao i politiku regionalnog razvoja, povećava zaposlenost.

Na ekonomsko stanje u 2008. dodatno je uticala i nova geopolitička činjenica, to što su SAD i najznačajnije zemlje EU priznale Kosovo. Da bi se skrenula pažnja javnosti sa ovog problema, uzastopnim vanrednim izborima zapravo je podignuta dimna zavesa, što je dovelo do diskontinuiteta vlade i, samim tim, do pojave stop-end-go troškova u sprovođenju reformi, kao i lansiranja novih vizija razvoja pre nego što su prethodne bile realizovane.

Građani Srbije su ušli u tranziciju koja je koincidirala sa procesom globalizacije uz nadu da će prosvećeni apsolutizam, svojstven radikalnim reformama društva, dovesti do demokratije i tržišne privrede. Nažalost, skoro dve decenije od otpočinjanja tranzicije građani Srbije ne žive ni u demokratskom kapitalizmu ni u prosvećenom apsolutizmu, već u tranzicionizmu – diktaturi neukih diktatora.

U globalnom svetu, punom asimetričnih odnosa, pozicioniranje ima kritičan značaj. Srbija još nije pozicionirana.
Postoji opasnost da se Srbija zaglavi između dve strategijske grupe, da nigde ne pripadne i time permanentno trpi negativne uticaje obe grupe. Negativan uticaj je i odsustvo uticaja. Prihvatljiv program bi morao da znači proevropsku, ali ne i antirusku orijentaciju Srbije. Proevropska orijentacija znači, pre svega, institucionalnu kompatibilnost sa EU. Orijentacija na Rusiju znači uvođenje strategijskih partnera, pre svega, u oblast energetike i povezane grane. Štaviše, energetska samodovoljnost, logistički energetski kapaciteti i propulzivna petrohemija mogu samo da povećaju pregovaračku snagu Srbije vizavi EU.

Tek kada reši svoj geopolitički položaj, Srbija će biti konstituenta regiona, a ne rezidijum interesa suseda. Izvodljivo i održivo geopolitičko rešenje preduslov je da ekonomske reforme omoguće zamenu tranzicionizma dostizanjem kao i prestrojavanjem u hodu prema svetskom kapitalizmu čija je izgradnja uveliko u toku.
Jedno od zaboravljenih pitanja tranzicije u Srbiji jeste i pitanje organizacije države. Država je reformisana, ali na način da je stara birokratija zamenjena novom, uglavnom partijskom birokratijom. Da bi bila mala, mudra i proaktivna, državna birokratija mora da bude politički nezavisna.

Kako obezbediti geopolitičko pozicioniranje, sređivanje državnih pitanja i organizaciju države? Spontanim delovanjem socijalnih zakonitosti i tržišnih snaga ili aktivnostima nevladinog sektora sigurno ne. Jasno je da političari koristeći institucije države treba to da obezbede. Zadatak ekonomista je da ukažu na pogubne posledice guranja pod tepih negativnih efekata tranzicionizma i da daju konstruktivne predloge iz domena svoje struke. Da li imamo političare sa svežom idejom izlaska iz tranzicionizma, kao i odgovarajućim veštinama za njenu primenu koje su prihvatljive za većinu građana ili bar kritičnu masu stanovništva? Da li su naši političari „sluge javnosti” ili egoisti koji posvećenost iskazuju jedino u rešavanju ličnih ciljeva? Srbija ima šansu da preživi i prosperira samo ukoliko se na njenom čelu nalaze političari sa jasnom i originalnom vizijom, novim smislom za nacionalnu koheziju i sposobnošću da društvene reforme vrate u institucije.

Korisne promene u politici i ekonomiji su bolne i teške. One se obično ne javljaju spontano čak i u državama sa većom kumulantom od Srbije. Ali nada da će se promene zaista i desiti nikada ne sme prestati. Analiza stanja i izvodljivi predlozi najbolji su način da se demokratski mehanizam korisno upotrebi. Ipak ostaje pitanje: da li političari čitaju analize i predloge ekonomista?

Dragan Đuričin
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i predsednik Saveza ekonomista Srbije

Kako se pravi veliki profit na srpski način

Zmaj

Nedavno su novine prenele izveštaj koje su najprofitabilnije kompanije u Srbiji, znači i najuspešnije. Među prvih 20 najprofitabilnijih kompanija našao se, na visokom osmom mestu, i zemunski Zmaj.
Prema objavljenim izveštajima Zmaj je prošle godine napravio profit od 27 miliona evra. Zmaj Zemun je fabrika koja proizvodi kombajne, mlinove i priključne poljoprivredne mašine.

Oni koji ne poznaju naše tranzicione muke, oni koji tranziciju gledaju iz instituta i fakulteta, iz nevladinih organizacija koje rame uz rame koračaju sa svim režimima u reforme, koji su ekonomski analitičari bez poznavanja privrede i tržišta, oni koji su tržišni talibani i fundamentalisti, pojuriće da dokažu kako su naše reforme najbolje i kako nam se čitav svet divi. Evo, gospodo pesimisti i katastrofičari, pogledajte statistiku. Pogledajte i divite se našim uspesima. I treba da se divite kad saznate da jedna fabrika za proizvodnju kombajna, mlinova i priključnih poljoprivrednih mašina za godinu dana napravi 27 miliona evra profita. I to sve naprave, prema Prospektu sa berze, svega 77 zaposlena.

Dok svetska finasijska tržišta preko noći propadaju, dok nestaju kompanije u SAD koje su stare preko 200 godina pod teretom stotina milijardi dolara gubitaka, dok 100.000 finansijskih špekulanata na Vol Stritu ostaje bez posla, dok nestaje, posle tačno 20 godina, ideologija neoliberalizma, za to vreme u Srbiji 77 zaposlenih u fabrici kombajna, mlinova i priključnih mašina prave rekordan profit od 27 miliona evra za godinu dana i tako postaju svetski šampioni reforme i tranzicije.

Bilo bi to sve statistički divno da realnost nije surovo istinita. Naime, fabrika kombajna, mlinova i priključnih poljoprivrednih mašina u 2007 godini nije napravila nijedan kombajn, mlin ili priključnu mašinu. Ni prethodne godine nije napravila, takođe, ništa. Ni one godine pre prethodne. Ni godinu dana pre toga. Ustvari, kada pogledate samu fabriku, onda shvatite da fabrika godinama ne radi. Nekada najveća fabrika kombajna u ovom delu Evrope, danas ne proizvodi ništa. Nekada je ta fabrika proizvodila preko dve hiljade kombajna i zapošljavala preko četri hiljade radnika. Nekada je imala veliki izvoz u istočne zemlje i dolazili su poslovni prijatelji iz celog sveta da nauče kako se organizuje proizvodnja. Dolazili su i državnici iz svih zemalja. Stručnjaci fabrike su bili u stalnoj vezi sa fabrikama iz razvijenog sveta. Fabrika je imala svoj radnički restoran, koji je imao bolju hranu nego najbolji srpski restorani, imala je odmarališta na moru i planini, zdravstvenu ambulantu i svoj fudbalski klub. Ali to je sve bilo u socijalizmu.

Socijalizam je propao. Umesto socijalizma, dobili smo banditski kapitalizam. Neoliberalna ideologija je pobedila socijalističku proizvodnju. Zašto da proizvodimo i mučimo se, kada možemo da uvozimo? Napravljen je ekonomski program za uništavanje domaće proizvodnje. Ministri su bili konsultanti multinacionalnih kompanija. Radili su za proviziju od uvoza. Njihov zadatak je bio da unište domaću proizvodnju kako bi otpočeo uvoz. Tako je propala domaća privreda. Fabrike nisu mogle da se bore protiv režima. Zmaju su odsečena krila. Neka sada leti ako može. Neka sada dokaže da je uspešan. Uspešni su samo neoliberali. Neoliberalizam je trijumfovao. Preko 27 miliona evra u jednoj godini napravilo je samo 77 radnika. To je sistem koji pokazuje na tržištu kako se pravi profit.

A kako se pravi? Ako nema godinama nikakve proizvodnje, kako je Zmaj odsečenih krila napravio tako veliki profit i postao osma najuspešnija kompanija u Srbiji? Tržišni fundamentalisti su pokazali kako se preko noći, bez ikakvog rada i proizvodnje, bez velike muke, postaje lider u profitabilnosti.

Recept je vrlo jednostavan. Pošto su namerno uništili proizvodnju i otpustili sve radnike, ostalo im je samo da lešinarski rastrgnu imovinu koju su generacije godinama stvarale. Pošto je ta imovina velika, onda je i profit veliki. Neoliberali rasprodaju ono što su drugi stvvorili. I u toj rasprodaji su nedostižni. Nenadmašni. Neprevaziđeni. Tako uspešno, vešto i brzo to rade. Vidi se da imaju interesa od rasprodaje. Vidi se da su stimulisani da baš tako rade. I niko ih, nažalost, u tome ne sprečava. Naprotiv, oni se prikazuju kao eksperti koji će da spasu državu i narod. Eksperti koji vode državu u blagostanje. Blagostanje u kome neće biti nikakve proizvodnje
Istina je surova. Rasprodaja fabrika je zločin. To je organizovana pljačka. Namera te pljačke je da se izvrši prvobitna akumulacija kapitala. Namera je da nekoliko tajkuna i njihovih političkih mentora preuzmu državni i društveni kapital. Pogledajmo kako to izgleda u slučaju Zmaja.

Ako uzmete Prospekt preduzeća za 2007. godinu i napravite analizu bilansa stanja i uspeha i procenu kapitala, uverićete se u razmere pljačke. Naime, Zmaj ima preko 36 ha građevinskog zemljišta na elitnom mestu na raskrsnici auto-puteva, sa kolosecima i unutrašnjim saobraćajnicama, ima 1,23 ha građevinskog zemljišta u Novom Sadu, ima 61.414 kvm proizvodnih hala, 6.420 kvm stovarišta i 6.524 kvm kancelarija, ima odmaralište na Divčibarima i još neku manju imovinu u stanovima i lokalima po Zemunu i Beogradu. Sve to procenjeno po tržišnim cenama danas vredi 212 miliona evra. Ako napravimo presek bilansa, računajući sve obaveze, potraživanja, obrtnu imovinu i onaj rekordan profit od 27 miliona evra, fabrika Zmaj vredi – 227 miliona evra. Ta vrednost je bez procenjene opreme, ako je išta od te opreme i ostalo.

Osnovno pitanje u tranziciji je: ko će uzeti tih 227 miliona evra čiste dobiti? Ko? Prema nekim podacima, u ovu pljačku je umešan bivši ministar u Đinđićevoj vladi. Ekspert je doveden iz Londona da bi, nakon brzog izlaska iz vlasti, otpočeo privatan biznis. Tako rade ministri u tranziciji. Nadmeću se ko će veću pljačku napraviti. Pohlepno grabe sve što im se pruži. Sad ili nikad. Ovakva prilika se ne sme propustiti. Dok su bili u vlasti odsekli su krila Zmaju. Sada ga komadaju.

Gde je kraj pljačkanju?

Trenutno je pljačka još uvek u toku. Niko nije zainteresovan da pljačku prekine. Građani ćute i čekaju. Čekaju da potpuno osiromaše. Čekaju da se njihova beda uveća. A onda, kada više ne budu imali izbora, to više neće moći da izdrže. I tada će se pobuniti. Osveta će biti surova. Osveta za sve godine ponižavanja i ćutanja.
Zmaj je metafora naše tranzicije. Zmaj je dokaz da će ovaj režim da propadne. Ne može da opstane država bez privrede. Nema života bez proizvodnje. Nema plata bez stavaranja nove vrednosti. SAD je najbolji dokaz za to. Pre ili kasnije računi dolaze na naplatu. Što kasnije dođu, to je cena skuplja.

Moj otac je radio 40 godina u Zmaju. Moj otac nema nijedan dan bolovanja. Svu svoju snagu, znanje i ljubav je uložio u Zmaj. Zmaj mu je nesebično dozvolio da kupi 1.320 akcija. Te akcije danas vrede 10 dinara. Moj otac će za 40 godina rada dobiti 13.200 dinara ili 170 evra. Toliko će mu platiti većinski vlasnik u Ponudi za preuzimanje. Prisilno će mu isplatiti 170 evra. Ostatak od 227 miliona evra zadržaće za sebe. Takva je tranzicija. Uspešni su oni koji učestvuju u krađi. Neuspešni su oni koji ne mogu da kradu.

Na kraju, na imovini Zmaja otvoreni je supermarket. Tako treba! Umesto proizvodnje, kupovaćemo robu iz uvoza. Zašto da proizvodimo kada možemo da uvozimo?

Autor Branko Dragaš

(Srpska politika)