Одмах да се разумемо: радујем се сваком успеху Новака Ђоковића, иако не могу рећи да седим испред телевизора и нервирам се због тога што је послао лоптицу у аут. Размишљајући о амбицији, поготово великој, имам дилему да ли је она покушај испуњења велике празнине у пределу душе или тек игра унутар игре живота који нам је досуђен у овој арени Универзума. Било како да јесте, Новак Ђоковић је свој тениски сан остварио, по цени коју знају само он и чланови његове породице, и на томе му треба најискреније честитати.

Сад када смо те ствари разјаснили и када се (мало) утишала еуфорија о „Србину који је најбољи на свету“, дозвољено је, надам се, проговорити коју не о самом Новаку Ђоковићу, него о феномену „Ђоковић“ међу нама, његовим савременицима.

У најкраћем, реч је о браку из интереса политике и онога што се назива спорт, што је феномен који је најпре искористио облик империјалистичког капитализма звани фашизам, а потом су га преузимали, свако из својих разлога, сви поретци редом, закључно са чувеном транзицијом. Нарочито је она, транзиција, за њега заинтересована, на нашем примеру би се могло закључити.

Спорт је сам по себи изузетно нездрава активност, кога треба разликовати од појма телесне културе. Спорт деградира човека и на духовном и на душевном и на телесном плану. Наше тело је наша непосредна природа која се сатире у жељи за спортским резултатом, на једнак начин како капиталистички концерни уништавају ваздух, воду и тло у трци за профитом. Посебно је на удару женско тело, које под напором спортског тренинга губи све атрибуте женствености, што најбоље а нажалост потврђује слика врхунских гимнастичарки или атлетичарки. Спорт, за разлику од праве игре, није игра у којој се развија људска креативност, машта, стваралаштво, солидарност... већ је надметање у којем неко (све чешће по било коју цену) треба да победи, а други нужно да изгуби. Спорт је, тако, по опажању пријатеља писца ових редова (1), вршњак либералног капитализма и његово највољеније чедо.

Међутим, и више од свега, професионални спорт је активност којом се бави светска сиротиња, намењена светској сиротињи. Пошто је сиротиње на свим меридијанима све више, спорт добија прворазредан значај, онакав какав никада до сада није имао. Памтим ону мрску епоху тоталитаризма у којој је Југославија била уважена земља у светским збивањима, чији су спортисти најпре играли за химну и заставу, дакле за своју земљу, и освајали највиша одличја, али се не сећам, све до последње деценије прошлог века, да су им приређивани цезарски дочеци, данас уобичајени чак и за победника неког опскурног музичког фестивала званог „Евросонг“. Такве дочеке добијао је једино Броз на повратку са својих „путовања мира“, и све ми се више чини да је та аналогија намерна.

Савремени следбеници Едварда Бернеја (Edward Bernays) научили су лекцију свог учитеља, пионира друштвеног инжењеринга званог политички маркетинг. Зато ћете на сваком великом спортском надметању видети некога из врха власти, обично врховника himself, претпостављам о трошку пореских обвезника. Али нама, шта је нама Новак Ђоковић?

Да ли знате име неког врхунског швајцарског спортисте, на пример? У реду, Федерер. Он, иако јединствен, никада у својој земљи није доживео овације које је од свог народа доживео Ђоковић. Да, народи се разликују, Срби су темпераментни а Швајцарци хладни, рећи ће неко. Али, разликује се и власт, овде и тамо, јер она швајцарска не потенцира једног човека као позитиван знак распознавања у свету, јер тих „знакова“ има на претек. Тако испада да је Србија књига од једног слова, а Ђоковић колач Марије Антоанете у недостатку хлеба. Озбиљни народи, они који у 21. веку желе да преживе или, зашто да не, да буду предводници, не улажу у спорт, него у знање, јер је спорт тек, али најподмуклији, део индустрије забаве и заглупљивања, док права моћ, углед и богатство народа леже једино у нивоу знања тог народа.

Пожелимо Новаку Ђоковићу још много освојених турнира кад то воли, и много зарађеног новца који неће трошити по белом свету, иако га је тамо зарадио, него га донети у Србију, иако му она ниучему није помогла да постане то што јесте, јер тако чини истинска елита. А ви, драги читаоци, уместо што ћете пар сати свога живота улудо потрошити посматрајући предстојећи US Open, узмите и прочитајте неку књигу, требаће вам. Јер, како пре неки дан рече редитељ Срдан Голубовић, Ђоковић ће једном престати да игра, а Србија и даље неће имати ни нафту ни гас...


Предраг Анђелић
http://www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html



_______________________________
(1) Љубодраг Симоновић: Спорт, капитализам, деструкција, Лорка, Београд 1995.