Kada je zagrebački sastav Prljavo kazalište, davne 1979. godine objavio svoj kultni LP prvenac istoimenog naziva, verovatno nisu očekivali (kao ni autor ovih redova) kako će ga neka, sada već anonimna ideološka komisija svrstati u šund, te da će tako oporezovan koštati znatno više od ostalih gramofonskih ploča. Srećom i uprkos, ljubiteljima muzike to nije bila osobita prepreka da uživaju u pesmama tada avangardne a potom afirmisane mejnstrim grupe.

Da su imali nesreću da počinju nekih trideset godina kasnije, momci iz Kazališta bi se suočili sa situacijom da budu potpuno neprimećeni, što zbog očitog talenta koji više nije na ceni niti u modi, kao i zbog toga što bi njihov tadašnji ''bezobrazluk'' danas bio ocenjen kao uzor pristojnosti i kulture. Postavimo iznova ono čuveno, dosadno pitanje – šta se to za relativno kratak istorijski period dogodilo, pa su stvari takve kakve jesu? Slutim da je odgovor mnogima poznat, barem onima koji su gledali dokumentarac Sretno dijete, Igora Mirkovića, gde jedan od aktera ''novog talasa'', u opisu klime koja je tada vladala u (njihovom) društvu kaže: ''Sve je bilo moderno. Mogli ste furati bilo kakav fazon ako ste bili originalni i autentični. Jedino lova nije bila u modi''.

Godina je 2009., proslava jubileja nekakvog ''servisa'' koji se nekada ponosno zvao radio-televizija. Na pitanje prisutnih zašto u televizijskom programu više nema po kvalitetu nadaleko čuvenog školskog i obrazovnog sadržaja kao u sedamdesetim ili osamdesetim, osoba, pukim slučajem na mestu prvog ''servisera'' odgovara: ''To je zbog toga što je to bilo vreme kreativaca''... (A sada je, logično, vreme tutumraka, ne-kreativaca, poslušnika (?) – prim. P. A.).

Dakle, šta je (osim rata) koincidiralo sa vremenom u kojem je sve postalo drugačije?

Promena društvene paradigme i usvajanje potpuno drugačijih vrednosti od dotadašnjih. Lova je, nažalost, ušla u modu. Od poretka u kojem su društvo - socies, i društvene potrebe bile na pijedestalu, sišlo se do nivoa pojedinca, njegovih prava (ne i društvenih obaveza), do koncepta u kojem je ''svako kovač sopstvene sreće'', što implicira da ja imam pravo na sreću i da je moja sreća važnija od bilo čije druge. Došlo se do poretka stvari u kojem je zavladao bespoštedni rat svakoga protiv svih, na pozornici koja se nazvala tržište. U toj areni borbe sve je ponuđeno na prodaju – roba, usluge, ideje, ljudi. U svemu se sagledava i traži skriveni kapital koji bi se mogao opredmetiti i time ostvariti novo (egoistično) poimanje sreće.

Malo ko je tada, a to su uglavnom bili povici vapijućeg u pustinji, shvatao da će sa smrću demode kolektivističkog ustrojstva i pojedinac doći na red. I to od strane svog bližnjeg, drugog, kompetitivnijeg pojedinca. Danas, zapravo, živimo u svetu u kojem je sve udešeno za dobrobit nekolicine naspram većine, kojoj ta većina poklanja svoju slobodu, vlast, imovinu, i pri tome se takav nered eufemistički i cinično naziva demokratija (vladavina većine!) i sistem slobodnog preduzetništva. Trka je puštena ovih dana pre dvadeset godina, kada su gramzivi a lakomisleni, zavedeni blještavilom kapitalističkih izloga iz zapadnog susedstva ušli u nju.

Za ovo vreme, nevidljiva ruka tržišta učinila je svoje. Nadricenzorsko telo, čiji je predsedavajući jedan pravoslavni Vladika, opominje najkomercijalniju od svih privatnih televizija zbog skandalozno skaradnog programa koji ova u cilju što veće gledanosti i zarade emituje. Budući da se pogrešan koncept ne sme dovoditi u pitanje, stalo se na preporuci da se takvi sadržaji pomere za emitovanje u kasnije, noćne termine. Zanimljiviji je i cinično savršeno tačan, međutim, bio odgovor emitera. Oni, naime, kažu kako nikoga ne prisiljavaju da sedne na stolicu iz koje se (za obećanje novčane nagrade) daju odgovori koji se tiču ne samo intimne sfere nego i patologije. Tako su tržište i čuveni ''uzajamni interes'', ujedinili dve strane na istom zadatku: one koji se zarad obećane zarade prave da ih nije sramota, i one kojima briga o moralu nije u opisu posla već gledanost i zarada. Ali, ako bi bili do kraja konsekventni, u svakoj, pa i u ovoj zemlji, našlo bi se barem dvoje koji bi se saglasilili u transakciji ''seksualna usluga za novac'', na potpuno dobrovoljnoj osnovi. Koliko je poznato, takva delatnost naziva se prostitucija koja je u mnogim zemljama, pa i kod nas, nedozvoljena i kažnjiva. Jednako tako ni promet opijata zvanih lake i teške droge na tržištu nije prepušten zainteresovanim stranama. U čemu je razlika?

Od početka zlatne, kapitalističke groznice, pa do formalno dobrovoljnog učešća u borbi za obećani dobitak u blatu nekog egzotičnog ostrva, stočne farme, kontejnera zvanog ''Veliki brat'' ili stolice srama, istorijski nije pređen dug vremenski period ali epohalan jeste. Zajedničko novom društvenom kontekstu i gorepomenutim programima su osećaj prividne dobrovoljnosti sudelovanja, demonska pravila i surovost, ponižavajući nivo egzistencije uz navikavanje na totalitarni tehnološki nadzor, i najvažnije - obećanje nagrade, ali ne za sve, nego za pojedinca koji mora pobediti onog do sebe.

Danas, trideset godina kasnije, nekadašnja ''diverzija'' Prljavog kazališta nebi bila primećena niti kažnjena. Etikete šunda se na proizvode više ne lepe, i to je potpuno demokratska tekovina. U sveopštem šundu, ko bi je zalepio?


Ja sam odrastao uz ratne filmove u boji
Uz česte tučnjave u školi
Uz narodne pjesme pune boli
Ja sam stvarno sretno dijete.

Ja sam odrastao uz predivne vojne parade
Uz studentske demonstracije
Izgubio sam sliku iz legitimacije
Ja sam stvarno sretno dijete.

Prljavo kazalište, Sretno dijete

Lepo reče pandur iz ''Bulevara revolucije'', ko je gledao film, shvatiće.


Predrag Anđelić www.predrag-andjelic.com